Peter Handke, čuveni otpadnik književne scene, romanom „Veliki pad“ traži način da ponovo uspostavi kontakt sa svetom. On tom pokušaju povratka u civilizaciju u svojoj novoj knjizi daje ime „putovanje u centar grada“. Priča govori o glumcu koji jednog jutra kreće u dugu šetnju od periferije ka centru metropole (nije teško zaključiti da je reč o Parizu).
Njegov „povratak na kopno“, koji je očigledno dugo izbegavao, ne bi trebalo posmatrati kao kretanje u fizičkom smislu, već kao putovanje kroz svet ideja, što nam jasno ukazuje na činjenicu da ovde imamo posla sa piščevim dvojnikom. On je „manje-više ja“, piše Handke. I on sam se u svojim prethodnim delima odlučio za udaljavanje od bučne stvarnosti i na iskorak u bespuće zapamćenih i izmaštanih pejzaža duše. Na taj način se pretvorio u ono što Kjerkegor naziva „emigrantom iz sfere univerzalnog“, u usamljenog pobunjenika za čiju otpadničku istinu nema mesta u granicama društvenog konsenzusa.
Handke svojom novom knjigom pruža ruku pomirenja i počinje povratak u društvenu stvarnost i žižu interesovanja. On ima veoma dobar razlog za odluku da ponovno osvajanje urbanog ne predstavi iz ugla pisca već jednog glumca, jer to su ljudi koji, po njegovom mišljenju, u stvarnom životu najmanje glume, a zahvaljujući svojoj krhkoj i osetljivoj prirodi najlakše se utapaju u scensku prirodu urbanog prostora.
„Veliki pad“ je i priča o profesionalnoj krizi. Glumac već godinama ne nastupa, ne zato što mu ne nude uloge, već zato što smatra da više nema pravih priča i nema otkrovenja koja se mogu saopštiti i doživeti. Handkeu njegov junak istovremeno pruža priliku da se distancira; daje mu mogućnost da samokritično raščlani svoj pesimistički stav prema kulturi i napravi blagu parodiju sopstvenih idiosinkrazija.
Stoga je jutarnje nevreme, koje glumca budi iz sna i deluje mu kao predznak sjajnog dana, punog herojskih podviga, ironično prikazano kao jeftini pozorišni efekat kojim pisac još jednom upire prstom u sebe. Beznačajni poslovi, koje protagonista obavlja pre nego što napusti kuću svoje ljubavnice, deluju kao odugovlačenje, kao pokušaji da se skrenu misli sa neizbežnog. On kao da predoseća da njegovo putovanje neće biti nimalo prijatno. Ne deluju li sitne nezgode koje mu se usput dešavaju kao trema koja ga pogađa u trenutku kada bi trebalo da izađe na pozornicu svetskog teatra? Pre izlaska iz kuće, on na glavu stavlja preveliki šešir sa rupama u obodu, zabada u njega sokolovo pero i kreće na put – pola vitez-avanturista, pola strašilo.
Peter Handke šalje svog komično nezgrapnog junaka na fenomenološko donkohitovsko putešestvije, puno slučajnih otkrovenja i introspektivnih avantura. Što se lutajući rapsod blažene ispraznosti više približava gradu, to je svesniji apokaliptičnih predznaka smaka sveta, koje karakterišu neprijateljstvo, nasilje i otuđenje. Stvarnost u njemu naizmenično budi sklonost ka nasilju i saosećanje. On je primoran da se pomiri sa činjenicom da nije u stanju da grešni grad oslobodi njegovog prokletstva. Ovaj divlji povratnik u civilizaciju sada jasno vidi svet koji je izgubio veo magije, ali ipak oseća potrebu da i dalje divlja – ali ne služeći se nasumičnim nasiljem, već pronicljivom poezijom.
„Iščašen u duši i telu“ reči su koje ne opisuju samo glumčev odnos prema ženi sa kojom je proveo prethodnu noć, već i stanje čovečanstva pred „veliki pad“. Peter Handke nam ne govori šta je tačno taj veliki pad, po kome je dao ime svojoj knjizi. A ipak može biti da smo ga već doživeli.
Autor: Kristofer Šmit
Izvor: sueddeutsche.de
Prevela: Jelena Tanasković