U književnosti se često desi da pored samih protagonista jedan od glavnih junaka bude i samo mesto na kojem se radnja odvija. Tako lokacija dešavanja svojom slikovitošću, upečatljivošću, atmosferom i dobrom oslikanošću koja je uzdiže iznad zaborava, postane ravnopravan lik fabule. To je svakako slučaj i s malenom, ali ljupkom knjigom „
Via Acquarossa“
Marija Liguorija, koji kao Italijan koji radi i piše u Srbiji na položaju profesora Novosadskog univerziteta, uspostavlja mostove između Apeninskog i Balkanskog poluostrva. I sama knjiga stilom spaja – kako profesorica Vladislava Gordić Petković reče – mediteranski i panonski duh i dah.
Budući da je i sam pisac svetski putnik koji je zavirio u gotovo svaki kutak Evrope, ne čudi ni što je ulica iz naslova, jedna stara dama koja leškari podno čuvenog Vezuva i još čuvenije Pompeje, zapravo svet u malom: od ljubavi i svađa, detinjstava i smrti, nežnosti i nasilja, pravdi i nepravdi, senzualne erotike i sputavajuće tradicije, sve se to kotrlja po njenoj osunčanoj kaldrmi, dok se njeni žitelji bore za svoje mesto u društvu i troše dane na ljubav, kuvanje, fudbal, zarađivanje... Moglo bi se reći – sve tipično italijanske stvari. Život izuvijan i zbrčkan poput kuvanih špageta s mirisom belog luka i bosiljka u sosu od paradajza.
Mada mu nije maternji, i mada pored njega barata sa još četiri druga, Mario sa srpskim jezikom niže pitke, čitke i dražesne rečenice, služeći se njime bolje od verovatno 99% nas starosedelaca. Reklo bi se da ga je jezik prigrlio kao što je on sam prigrlio našu zemlju kao svoju drugu domovinu.
Pošto nam svako kratko poglavlje ove knjige donosi priču o po jednom stanovniku Akvarose, priču koja ne gubi nikakvu čar zbog svoje sažetosti, kroz njih ćemo upoznati: malog migranta iz Maroka koji nakon nesrećne smrti oca postaje sakupljač starog gvožđa; italijanskog kralja kravata koji se u Škotskoj priseća celokupne istorije svoje rodne ulice; mladog profesora istorije čija isprva idilična romansa prerasta u triler kada odlučuje da presudi onoj koja mu je prevarom slomila srce; Elenu, lepu suprugu bogatog trgovca, koja će upravo zbog lepote postati žrtva patrijarhalne uskogrudosti i zluradih glasina zavidnika; stanovnike Akvarose koje je vukla želja ka dalekim krajevima, pa su neki završili u Argentini, neki u Švedskoj ili nekom trećem dalekom mestu.
Mnoge od ovih priča pisac koristi da iznese lične stavove i rasprave o životu, filozofiji, razlikama između naroda, književnosti, politici... Bilo da govore u uspesima, ljubavima ili razlazima, poslu, porodici ili nekoj drugoj temi, sve ove priče nas podsećaju na bogatstvo raznolikosti ljudskih sudbina oko nas. Nudeći nam kratke uvide u tuđe živote, one nas pokreću na metafizička razmišljanja o sopstvenom životu, jer podeljena iskustva uvek predstavljaju izvor mudrosti.
Autor: Miroslav Bašić Palković