Danijel Mejson nam u priči o „Zimskom vojniku“ govori o ljubavi, gubitku i slobodi kroz život Lucija, poljsko-austrijskog lekara plemenitog porekla iz Beča – od njegovih studija medicine u sumrak austrougarskog carstva; zatim ga pratimo kao lekara u poljskoj bolnici za vreme Prvog svetskog rata; i konačno, proživljavamo sa njim teške trenutke suočavanja sa bolnim bilansom koji je za sobom ostavio rat.
Snažna tema ograničavanja slobode pojavljuje se u tri navrata u romanu: Lucije se najpre bori za svoj izbor da studira medicinu protivno željama njegove aristokratske porodice. Tokom rata zabrana kretanja ga onemogućava da potraži nestalu ljubav svog života. A onda, u mirnodopsko vreme, slobodu mu ukida ponovo porodica i dužnosti koje mu ona nameće. Ograničenja i zabrane uzimaju razne oblike tokom ove pripovesti, ali nikada nisu nepremostivi.
Mejsonov talenat za detalje i njegovo poznavanje medicine daju živopisnu autentičnost Lucijevom životnom putu. Ovo se najbolje primećuje u kompleksnosti određenih scena – od detaljno opisanih vojnih uniformi Lucijevog oca do raskošnih večera koje njegova majka pravi tokom perioda gladovanja 1917. godine, „Pojavila se Jadviga, s visokim crnim okovratnikom i ukrasnom čipkanom keceljom, gurajući stočić s večerom: sarmice od kupusa u sosu od paradajza i kisele pavlake, tanjir krvavica, krompir začinjen majoranom i lukom, svinjski odrezak s prelivom od pečuraka i hrpa knedli napunjenih pačetinom.“
Mejson uspeva da uhvati oštrim okom sitne detalje ljudskih emocija. U sceni u kojoj Lucije i njegov prijatelj mikroskopom proučavaju moždano tkivo, autor iskričavo opisuje njihov pronalazak: „njih dvojica su se pretvarali da vide zmijoliku liniju zavisti ili svetlucavu oblinu požude.“
Ali za razliku od nekih autora, Mejson se ne zapliće u glomaznim deskriptivnim pasusima. Nasuprot tome, detalji su vešto upleteni u tekst tako da se čitalac oseća kao da je deo priče, a ne kao posmatrač sa strane. Priča teče, potkovana slikama: „...nije mogao da se ne obazire na slavlje. Činilo se da čitav grad zaudara na istrulelo cveće. Po gradskim parkovima zalutale zastavice uplitale su se u grmove ruža, a Lucije je posvuda video vojnike okićene cvetnim vencima kako šetaju vodeći podruku nasmejane devojke.“
Mejsonov najbolji lik, a možda i najmisteriozniji jeste sestra Margaret. Kad stigne u zabačeni sanitet, Lucije će prvi put biti u situaciji da leči ranjene i bolesne, a povrh svega, tamo ne zatiče nijednog doktora, već samo sestru Margaret. Ona ubrzo shvata da Lucije nema iskustva, i odlučuje da ga nauči i vodi na ljubazan, efikasan i često smešan način. Dok obilazi pacijente u noći Lucijevog dolaska, Margaret upoznaje vojnika koji pokušava da sa njom priča o teoriji evolucije, međutim ona nije pristalice iste. „Ovo je Redlih, profesor iz Beča. On veruje da je majmunica rodila ženu... Majmun, doktore, možete li da zamislite? Bilo kako bilo, ustrelili su ga kozaci. U zadnjicu. Blizu repa“. Veliko je postignuće to što je Mejson uspeo da unese humor u priču o junacima utonulih u bol i patnju zbog rata.
Pa ipak, okosnicu ovog romana čini ljubavna priča, i ona određuje njegovu atmosferu: čim se Lucije zaljubi, odvajaju ga od njegove ljubavi. Šalju ga na drugo mesto, a na kraju se vraća u Beč gde ga dočekuje ugovoren brak. Ali čak i tu Mejson ustanovljuje ravnotežu – Lucijeva žena, koja je daleko od zanosne, prikazana je kao trezveno ljudsko biće.
Mejson stvara divno finale u kojem navodi čitaoca da još dugo razmišlja o tome šta je nemoguća ljubav i šta se desi kada osetimo slobodu koja dolazi kada odustanemo od opsesije.
Izvor: nyjournalofbooks.com
Prevod: Miloš Vulikić