Roman „
Život pre čoveka“ književnice
Margaret Atvud potresno je štivo. Predivno je napisan i maštovito osmišljen. Pravo je zadovoljstvo čitati ovakvu prozu koja pruža uvid u ovakve junake i život sedemadesetih godina u Torontu. Ono što uznemiruje u ovoj priči o složenom ljubavnom trouglu jeste to što se čini da su ti ljudi zarobljenici neizbežne sudbine. Premda je njihov ljubavni trougao pre dvanestougao. Čini se i da su veoma posvećeni dostizanju onoga što im je dostupno. Oni pokušavaju da se ratosiljaju sopstvenih ograničenja, ali im nema spasa jer iznova ponavljaju iste greške. Postoji nešto što bi verovatno moglo da razbije začarani krug, ali to nešto je izvan granica mašte svih junaka. A svaki iskorak od onoga što je očevidno neizbežno, zasigurno bi samo stvorio okolnosti koje bi potvrdile obrzac.
Lašja je u vezi sa Vilijamom, ali gaji i ljubav prema fosilima. Ponekad meša prioritete. Njih dvoje nisu u braku. To može ali ni ne mora biti od važnosti, u zavisnosti od vaših ličnih stavova o slobodi i savremenom pristupu vezama. Zapravo, Lašja je u braku sa svojom profesijom, s obzirom na to da radi u paleontološkom odeljenju muzeja, uz još neke osobe koje su upletene u priču. Lašja je tanana, vitka i malih grudi, mada što se tiče inteligencije spada u tešku kategoriju, a moglo bi se reći i da nije toliko fizički nejaka kada se na nešto namerači.
Elizabet je udata za Nejta. Imaju dvoje dece, a njihova veza je ono što se tada zvalo „otvorenom“, dok je u stvarnosti „otvorena“ koliko i zatvorena tajna vrata. Otvorenost kod njih podrazumeva da otvoreno lažu o tome koliko jedno drugo obmanjuju.
U prvi mah, Elizabet deluje kao osoba koja je veoma sigurna u sebe. Deluje kao neko ko želi o svemu da vodi glavnu reč, ali često ne samo da ostaje bez municije, već sama postaje meta. Kada sagledamo sve njene afere – od kojih je većina završena – i njeno nesrećno detinjstvo uz zahtevnu sestru i pomajku po imenu tetka Mjurijel, možemo raščlaniti mijazmu u njenoj glavi, taj nered koji očito želi da se iznova ispolji u svim aspektima njenog života.
Nejt, Elizabetin muž kog krasi tako prefinjeno ime, ponekad je nezgrapan, budalast, nespretan i nesposoban. Nasuprot tome, ponekad zna tačno šta da radi sa veštinama koje poseduje i da odradi sve što treba, na zadovoljstvo svih uključenih. On ostavlja utisak muškarca koji zavlači žene. Lašja mu je poslednja u nizu, u trenutku kada je to vrlo neprimereno i bezosećajno, jer je čovek koga je Elizabet nedavno odbila, Kris, to prihvatio tako što je sebi razneo mozak sačmarom. Priča koju svi dobro znamo...
Životi ovih likova kao da se smenjuju između mučenja i mazohizma. I njima to izgleda odgovara. Kao da je svrha postojanja traženje zadovoljstva kako bi se nanosio bol sebi i drugima. Elizabetina i Nejtova deca će to ponavljati kada odrastu, jer će samo za to i znati. I naposletku će naravno biti osuđeni na život na margini.
Lašija voli da joj je sve popisano, uredno označeno i zavedeno za ubuduće. To se toliko kosi sa životima ovih likova da postaje čak i smešno.
„Život pre čoveka“ je zaista maštovit naslov. Može da se odnosi na Lašijine fosile dinosaurusa. Može da se odnosi na žene, koje su možda stvarno zamislile život pre nego što su srele svoje muškarce. Možda je to samo običan ljudski život, u celini, predočen nama, svima.
Kakva god da je konotacija, „Život pre čoveka“ istovremeno intrigira, uzbuđuje i prosvetljuje. Opažanja Margaret Atvud i sposobnost da opiše ljudska stanja jednom frazom su neverovatni. Ima tu i malo podsmeha, nagoveštaj da ovi ljudi možda nisu najgori neprijatelji samo sebi, već i svima ostalima. Možda je „Život pre čoveka“ bio relativno povlašćeno stanje. Ne bismo znali, naravno, jer smo postali to što jesmo. Sve ostalo su fosili.
Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković/ Đorđe Radusin