Beogradska Laguna objavila je nedavno roman poznate kanadske spisateljice i dobitnice Bukerove nagrade
Margaret Atvud „
Život pre čoveka“.
„Život pre čoveka“ sastoji se od kratkih poglavlja koja prate period od tri godine, gde događaje pričaju tri glavna lika: Elizabeta, njen suprug Nejt i Lašja, koja će kasnije postati Nejtova ljubavnica.
Na prvi pogled ovo je priča o bračnom trouglu (kvadratu – budući da u jednom trenutku Elizabeta zavodi Lašjinog momka). I bila bi da je nije napisala književnica bogatog dara, utkavši u Elizabetino suočavanje sa samoubistvom njenog ljubavnika, osećanja, uspomene i bogat unutrašnji život likova.
Nijedan lik nije dopadljiv i Atvudova ih namerno takvim prikazuje. Elizabeta je opsednuta sobom i kontrolom, emotivno paralisana samoubistvom ljubavnika, ranjiva, nesigurna osoba.
Nejt je emotivni slabić koji sebe doživljava kao nekog ko živi po pravilima i koji se, kada ga ostavi ljubavnica iz pravne firme u kojoj je radio, okreće Lašji kako bi se oslobodio tih pravila.
Lašja je paleontolog u muzeju u kome radi i Elizabeta. U početnu naivna i nevina, ona prerasta u „odraslu“ sebičnu osobu koja koristi dete kao način da zadrži Nejta. Šteta koju ledena uljudnost Elizabete i Nejta nanosi njihovim ćerkama je više nego očigledna.
Time što svako poglavlje priča neko od njih troje, Atvudova čitaocu nudi uznemirujući i vrlo mračan pogled u njihov um, što je potcrtano time što je svako poglavlje datirano, poput dnevničkog unosa nekog naučnika – hladno, udaljeno, bez ikakve sentimentalnosti, analitično.
Uprkos toj distanci, Atvudova majstorski potcrtava njihovo nezadovoljstvo sobom, njihovu izolovanost, nesposobnost da komuniciraju i potpuni očaj i beznađe u kome su.
Elizabeta je, uslovno rečeno, „glavni“ lik. Najneprijatnija i najjadnija od svih. Njeno naizgled samopouzdanje samo krije ožiljke traumatičnog detinjstva, majke alkoholičarke koja umire u požaru, oca koji ih je napustio kada je bila mala, mentalno bolesne sestre, života sa tetkom Mjuriel, ledenom, bezdušnom ženom koju Elizabeta doživljava kao zlu vešticu iz ’
Čarobnjaka iz Oza’. Sa druge strane, Elizabeta je i borac, neko ko je naučio da manipuliše novcem, ljudima, da bi sačuvala ono što je njeno.
Nejt je beskičmenjak koji je napustio pravo da bi pravio igračke koje niko ne može da priušti. On je, a tako sebe i doživljava, glina koju oblikuju Elizabeta, ljubavnica koja ga je ostavila, majka koja želi da se on bori protiv svetskih nepravdi i na kraju i Lašja koju doživljava kao šansu da se oslobodi Elizabete i dece, ali ne samo što ne uspeva u tome nego na kraju pretvara Lašju u drugu Elizabetu.
Lašja je posmatrač, neko kome je najudobnije u davnoj prošlosti, okružena dinosaurusima, dete koje je slučajno upalo u svet odraslih, rastrzana između jevrejskih i ukrajinskih korena, neugledna, tiha i neprimetna. Nesposobna da se suprotstavi Elizabeti koja je poziva na večeru da bi uspostavila svoja teritorijalna prava i potpuno je oduvala. S vremenom, međutim, Lašja sazreva, postaje odrasla, manipulativnija. Ali u tom procesu gubi deo.
Poezija i poetika Atvudove vidi se u načinu na koji ovi likovi doživljavaju sebe – Elizabeta sebe vidi kao peščani sat, sa peskom koji protiče kroz nju. Nejt je krpena lutka srca ispunjenog piljevinom. Lašja sebe vidi kao konglomerat molekula, nešto što će se neminovno rastvoriti.
„Život pre čoveka“ je poražavajući, uznemirujući portret društva koje pati ali koje ne može da nađe način da se poveže i tako ublaži tu patnju. Nejtu i Lašji je potrebno tako malo da bi bili koliko-toliko srećni, ali jednostavno nisu sposobni za kompromis. Elizabeta isto tako.
Bez poetike i humora koga ovde ima u sasvim dovoljnoj meri, „Život pre čoveka“ bi bio monumentalno depresivan – ljudi su samo tačkica na lenti vremena, život koji može da izumre svakog časa poput dinosaurusa koje dve junakinje prate. Zahvaljujući poetičnosti, umeću, mudrosti i sofisticiranosti autorke, ovo je roman kome se možda nećete rado vratiti, ali ga sasvim sigurno nećete zaboraviti.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik