Dok je u svom drugom romanu „
Deca Volge“ pisala o nepostojećoj Nemačkoj republici nastaloj postankom Sovjetskog Saveza, a u trećem „
Vozom za Samarkand“ o prebacivanju petstotinak gladne siročadi po direktivi Komunističke partije iz Kazanja u žitnu, ali daleku centralnu Aziju, ruska nagrađivana i vrlo etablirana spisateljica Guzelj Jahina (1977) svojim romanesknim prvencem utabava prostor za nastavak i završetak trilogije.
Kao u „Vozom za Samarkand“, nezanemarljiv deo radnje odvija se blizu autorkinog rodnog Kazanja i u
road movie maniru. Dok je u njenom trećem romanu jedna od uslovnih tema glad, ovde su to, sasvim suprotno, ispaštanja imućnih seljaka – kulaka. Kada nasilni muž naslovne junakinje Murtaza, u početnoj fazi kolektivizacije, odbija da crvenoarmejcima preda porodične zalihe žita, oni ga, na čelu sa enkavedeovcem i komandantom Ignatovim, ubijaju. Kao za kaznu što su joj likvidirali supruga, Zulejha sa osamstotinak kulaka biva prebačena u radni logor u Istočni Sibir. Od putnika vozom, a zatim čamcem, preživljava desetak osoba, a među njima i Zulejha i Ignatov.
Dok su protagonisti drugog romana Guzelj Jahine sovjetski Nemci, a treći je najmultikulturalniji, glavna junakinja prvog je Tatarka. Kao i u „Vozom za Samarkand“, jezik knjige „
Zulejha otvara oči“ je premrežen narodskim, tatarskim izrazima (ali i tamošnjim pagansko-muslimanskim verovanjima).
Ono što najviše razdvaja i izdvaja početak trilogije Guzelj Jahine, u odnosu na njene vrlo dobre nastavke, jeste jači ženski naboj romana zahvaljujući čudesno komponovanoj glavnoj junakinji za šta se autorka maestralno služi okolnostima radnje kako bi u prvi plan izbili razni paradoksi i vezi sa Zulejhom, i ne samo njom. Tako je, živeći sa nasilnim Murtazom i ciničnom svekrvom u matičnom tatarskom selu Julbaš, glavna junakinja mnogo više ispaštala nego u radnom logoru, u kom –posle gubitka četiri kćerke koje su na „slobodi“ živele po oko mesec dana – rađa i podiže dete i postaje medicinska sestra i pripadnica elitne logorske lovačke jedinice, te se toliko menja da odluči da stupi u vezu sa spominjanim ubicom Ignatovim.
Ljubavni odnos njih dvoje je vrlo kompleksan: povremeno deluje kao da se on kaje što joj je ubio muža, a katkad da mu je ona zbog toga zahvalna. Takođe, kao što je bila prisiljena da se usled trajne privlačnosti sa Ignatovim zbliži sa njim, tako će, zbog vaspitavanja sina, morati da se odrekne plotske ljubavi u ime roditeljske. (Sudbina će paru možda pružiti još jednu priliku, ali ne bismo baš da pišemo spojlere.)
U skladu sa naslovom romana, Zulejha od nesamopouzdane osobe i svojevrsne robinje duž štiva vrlo spontano prerasta u individuu svesnu sopstvenih darova, majku sposobnu da podigne sina i pusti ga da ostvari sopstveni talenat, te da bude ravnopravan partner u ljubavnoj vezi sa muškarcem kog je sama izabrala.
U svakom slučaju, prikazati vrlo ubedljivo da život u logoru može da bude bezmalo bajka u odnosu na onaj na „slobodi“, može ne samo krajnje vitalistički autor nego i književni velemajstor. A Guzelj Jahina to jeste, naročito u početnom romanu svoje vrlo upečatljive trilogije o dvadesetim i tridesetim godinama u Sovjetskom savezu prošlog veka.
Autor: Domagoj Petrović