Još na prvim stranicama romana „Noćni šaptač“ dočekaće vas strava i užas. Neće vam baš odmah biti otkriven sav horor koji sledi, ali će vam odati tračak onoga što možete da očekujete. Udovac Tom objašnjava svom malom sinu:
Gospodin Noć. Dečak u podu. Leptiri. Devojčica u čudnoj haljini.
I naravno Šaptač.
To neće biti lako, i moram da počnem sa izvinjenjem. Svih ovih godina sam ti mnogo puta rekao da ničega ne treba da se bojiš. Da čudovišta ne postoje.
Izvini što sam lagao.
Nakon iznenadne smrti supruge Rebeke, Tom veruje da je novi početak ono što je potrebno, njemu i njegovom sinu Džejku, da prebole gubitak. Nov početak, nova kuća, novi grad. Federbank. Grad kao sa razglednice.
Međutim, ono što Tom ne zna jeste to da taj isti grad ima mračnu i zlokobnu prošlost. Dvadeset godina ranije, serijski ubica je oteo i usmrtio pet žitelja grada. Sve dok detektiv Pit Vilis nije uhapsio i zatvorio Frenka Kartera, ubica je bio poznat pod nadimkom Šaptač, zato što je svoje žrtve mamio noću, šapatom ispod prozora.
Dok se Tom i Džejk navikavaju na novi dom, nestaće šestogodišnji dečak Nil Spenser.
Čoveka je od te pomisli zabolelo srce, koje je sada sve brže tuklo. Tiho je iskoračio iz žbunja iza dečaka, pa je prošaputao njegovo ime.
Nilov nestanak će zaličiti na zločine Frenka Kartera, što će pokrenuti stare glasine da je ubica za progon svojih žrtava imao pomoć saučesnika – čije postojanje policija nikada nije potvrdila.
Zadatak da pronađe dečaka pre nego što bude prekasno, koji je skoro pa nemoguć, dobiće detektivka Amanda Bek. U tome će joj pomoći Pit Vilis, jedini čovek sa kojim Karter želi da razgovara, što znači da će bivši detektiv morati da poseti svog smrtnog neprijatelja u zatvoru, čega se užasava. Vilis je bio glavni detektiv na starom slučaju Šaptača, i ostao je u kontaktu sa masovnim ubicom kako bi dobio informacije o jednoj od najmlađih žrtava – Toniju Smitu. Pitanje je da li Vilis krije neke tajne za koje niko ne zna?
Džejk je osetljivo dete koje ima izmišljenu drugaricu, devojčicu koja se plaši „dečaka u podu“ koji obitava u njihovoj novoj kući. Ali da li je ona zaista izmišljena? I kako Džejk dobija zastrašujuće informacije o Šaptaču koje nisu poznate javnosti, pa ni policiji?
Nepoznati čovek će se noću šunjati oko porodične kuće Kenedijevih u nameri da izmami Džejka, kog će detektivi Bek i Vilis povezati sa istragom, ali će imati potečkoće da ga povežu i sa Karterom.
Da li je Šaptač zaista to čudovište kog se Džejk plaši ili se užas krije unutar same kuće?
Škrip.
Zvuk iznad mene, zvuk jednog koraka. Digao sam pogled. Tačno iznad nalazila se Džejkova soba, ali sam njega ostavio dole u dnevnoj da se igra, dok sam ja sklapao i raspakivao stvari.
Prišao sam vratima i pogledao uvis, uz stepenice. Na odmorištu nije bilo nikoga. Zapravo, iznenada se učinilo da je čitava kuća mirna i tiha, kao da u njoj nema nikakvih pokreta. Tišina mi je odzvanjala u ušima.
„Džejk?“, viknuo sam.
Tišina.
„Džejk?“
„Tata?“
Zamalo sam poskočio. Njegov glas se začuo iz dnevne sobe, tačno pored mene. Jednim okom i dalje gledajući odmorište, zakoračio sam ka dnevnoj sobi i zavirio unutra. Moj sin je čučao na podu, leđima okrenut ka meni i nešto je crtao.
„Dobro si?“, upitao sam.
„Da. Što?“
„Samo proveravam.“
Zakoračio sam nazad, pa sam ponovo nekoliko trenutaka gledao odmorište. Tamo gore je bilo tiho, ali se sada u tom prostoru osećala nekakva čudna napetost, ponovo kao da neko stoji tik van vidokruga. Što je naravno bilo smešno, pošto niko nije mogao da uđe na glavna vrata a da ja to ne primetim. Kuće škripe. Samo treba vremena da se čovek navikne na njihove zvuke, i to je sve.
Da li su to zaista bili samo zvuci stare kuće? Ili nešto mnogo strašnije?
Zamislite kada bi Stiven King i Alfred Hičkok zajedno napisali knjigu prepunu košmara. Ova knjiga bi bila ta. „Noćni šaptač“ je sjajan, napet i neizmerno jeziv psihološki triler, koji će vam uliti najgore strahove zbog kojih ćete se osvrtati preko ramena, naročito kada padne mrak.
Autor: Sem Milar
Izvor: nyjournalofbooks.com
Prevod: Aleksandra Branković