Prikaz Velikićevog „Bečkog romana“: Priča lične tišine

Velikićevi romani posle dvehiljadite često su se bavili prećutanim životima – naime, progovarali su o životima sa ranicom tragedije u sebi, koja se možda nikada neće otvoriti ni buknuti; o životima koji kao da su bili rezervoari nagoveštenih katastrofa i nikada postavljenih pitanja; o životima čiji se tok mogao samo pretpostaviti ili naslutiti uz pomoć naknadne, hipotetičke rekonstrukcije oskudnih tragova i poluzaboravljenih svedočanstava.

Međutim, mnogo je u njegovim romanima bilo onih života koji se ljubopitljivo i pomno nadnose nad živote drugih i dragih: ti su životi pripadali pripovedačima. Zahvaljujući pripovedaču u trećem licu, kolektivno i lično, prošlo i buduće povezuju se tako da stvore roman in(tro)spekcije: analiza i interpretacija, sa naglašenim elementima nadziranja i kontrole, postepeno su prodirale u tkivo priče, u kom se iz kamerno zasnovanog zapleta razvijala i kulturološka i mentalitetska panorama koja je romanu dodavala i istorijsku ili političku kontekstualizaciju.

U „Isledniku“ lik majke i porazni trijumf njenih višestrukih života u sećanju, i njenog sećanja u onom jednom, proživljenom životu nadziđuje dijahroni, istorijski podzaplet; u „Adresi“ je lik Vladana Todorovića prividno podređen istoriji i fizionomiji Beograda dok ne shvatimo da je upravo nerešena enigma Vladanovog života ono što zaustavlja pisanje o liku Beograda i istorijskim nedelima koja su počinjena u njemu i nad njim. „Bečki roman“ predstavljaće u tom kontekstu i kulminaciju i iznenađenje jer se u njemu dešava čeoni sudar istorije sveta i izolovanog pojedinca – naoko se u najnovijem Velikićevom romanu ponavlja „Bonavia“ u kojoj iz mreže ukrštenih sudbina apatrida izranja Raša Borozan, izgnanik iz sveta obaveza i dužnosti koji je Zemun učinio svojim kontinentom. Međutim, nema u postpandemijskom narativu dragovoljnih izgnanstava, mogući su samo nametnuti karantini za prokažene i odbačene: „Bečki roman“ sazdan je na zatočeništvima koja su teška i nepravedna kazna za samozaborav u komociji i komociju samozaborava.

„Adresa“ je ostala zapamćena po tome što je interiorizovala motive urbanističkog nasilja – primere adaptacija, rušenja i zatiranja tradicije, suprotstavljene prkosnom pamćenju – pa je i mikroplan ljudske sudbine zahvatilo razgrađivanje. Manifestovalo se kao nasilje iskrivljenog sećanja na (imaginarni, ali željeni) tzv. pravi život. Glavni lik „Adrese“ je „hodač kroz tuđe živote“ koji, po vlastitom mišljenju, „nema gde da se spusti kroz vlastito porodično stablo“. Majka u „Isledniku“ opsednuta je pamćenjem, katalogizacijom: stoga je taj roman, na poetičkom nivou, osvedočenje da se na temelju rezervi tuđeg iskustva verodostojan i autentičan zaplet sagradi tek pošto shvatimo da enigmatičnost doživljenog za svoj uzrok ima samo zaborav: zaborav kom poveravamo sve one detalje koji će kasnije dramatično dobiti na važnosti.

„Ruski prozor“ kao da je uspostavio misiju kontinuiteta pisanja o drami identiteta u konfliktu kultura i tradicija, pa je taj „roman omnibus“ alegorija ličnog i političkog izbora; taj kontinuitet „Bečki roman“ prekida šokantnim trežnjenjem, padom u društvenu intrigu dostojnu romana jednog Balzaka ili Henrija Džejmsa.

„Ruski prozor“ svojevremeno je slovio kao neoboriv argument da srpska književnost pripada evropskom okviru. „Bečki roman“ pokazao je da srpska književnost ume da razvlasti i raščara mit o Evropi, da Evropino obećanje integracije izvrne na naličje. U pitanju je Beč, a ne Evropa, reći će čitaoci: no nikakva geografska preciznost neće sakriti da je u centru romana porodica koju je uništila nepokolebljiva metodologija metaforičkog izbora boljeg i udobnijeg.

„Bečki roman“ je naoko pitko štivo, brušeno do granice minus-postupka: Velikić svoje pripovedače Olgu, Pavla i Andreja koči čim zakorače u sentimentalnost ili samosažaljenje, ali zato pedantno i uživljeno anatomizuje njihove kukavičluke i komoditete. Vrlo zasićeno i vrlo znakovito, višeslojno štivo, sa prividno malo zaseda postavljenih čitaocu napisano je bez želje da se umetnička istina mistifikuje u postmodernističkoj paradigmi. Ta se istina povremeno kida, krza i lomi, ali gubeći obličje ne gubi gustinu: Velikić zadire duboko u istinu ljudskih odnosa koja je, kao i u najboljim romanima Henrija Džejmsa, svedena na teške posledice naivnosti. Manipulacija i obmana, laž, trač i intriga razotkrivaju se kao bezumno očigledne. Do sada smo mislili da je „Adresa“ roman jedne gigantske i bolne očevidnosti, očevidnosti rušenja i sakaćenja grada; u „Bečkom romanu“ bahatost jednog socijalno-pravnog ustrojstva je toliko očevidna, jasna, i napadno vidljiva, da se gotovo može izmeriti; ona se ne maskira jer to ne mora, a i ne želi, pogotovo ne u onom trenutku kada se ogoli u svoj svojoj moći da oblikuje traume nepoželjnih. Sa druge strane i na drugom planu, „Adresa“ je bila roman privatnih, intimnih zagonetki: kako živeti u kući svog bića a ne znati, zapravo, da si već imao negde dom, i da je taj dom zamagljen roditeljskim ćutanjem? Roditeljsko ćutanje biće moćna slika koju će „Bečki roman“ razviti do surove samoanalize jednog oca koji je sinu jedincu uvek davao sve, ali ne uvek u pravi čas.

„Adresa“ počiva na mudro i pažljivo predočenoj ideji transparentnosti, koja se, pokazuje Velikić, razotkriva bitno drugačije kad je u pitanju istorija grada i kad je u pitanju lična životna priča samo jednog čoveka. Međutim, sve tajne istorije padaju u vodu pred neprobojnom transparentnošću jednog „malog“ ljudskog života u kom se može sakriti, zgužvati i zgusnuti hiljadu enigmi. „Dubine se otvore odjednom“, kaže pripovedač u „Bečkom romanu“, zato da bi nas zatrpala potiskivana „arhiva“, i (naivna a uporna) vera u život bez bola, jednako kao što hronično nezadovoljstvo, kako se kaže u romanu, može da bude najpouzdaniji čuvar komoditeta.

U neko idilično vreme, davno pre sinovljeve pravosudne kalvarije, Andrej je mogao računati na to da se „slovne greške sudbine“ ispravljaju, a isplovljavanje iz „zagušljive futrole braka“ moglo je, uzmimo samo to kao primer, biti nezamislivo mala cena buduće lagodnosti. Lagodnost nema cenu kad se shvati da je nemoguće biti „glavni carinik“ u životu bližnjih; distanciranju od trenutnih tegoba i akutnih košmara može nas naučiti Viktor Frankl, kog Velikić efektno uvodi tamo gde je najpotrebniji, ali je pitanje kako ikada više povratiti veru u razum i red.

U poređenju s uvek transparentnom istorijom, anonimni je pojedinac uvek na gubitku: naši intimni životi su samo niz raspoređenih tišina koje neće narativizovati niko sem nas samih, samo ako nam to bude dopušteno. Ništa u životu beogradskog zubara Andreja i njegovog sina, psihijatra Pavla, nije na kraju bilo kako je trebalo da bude: sva lakoća ugodnog života u uređenom svetu okrenula se protiv njih. Austrija, obećana zemlja spokoja i blagostanja, pokazala se kao „krematorijum za čiste duše“. Tako ju je nazvala Daša Drndić, čija je kameo-pojava više od glasa javnosti i glasa bogova, a tek nešto manje od zlopamćenja i zloslutništva.

Suočenje sa zaverom i nepravdom, koje usred korumpirane i klijentelističke Evrope uljudnog i ambicioznog mladog čoveka slovenskog porekla liše slobode, prava, poverenja i perspektive, nije samo bolno ili otrežnjujuće. To suočenje razara: od jezive sprege intrige, mobinga i diktature mentaliteta koju slika „Bečki roman“ (sablasno srodan „Romanu o Londonu“) gubi se tlo pod nogama, i pored toga što u sumiranju i retrospektivama jedne razorne, duboko snobovske i kukavičko-rasističke intrige nema zlopamćenja, već samo sete i gorčine. I Rjepnin i Pavle Marić poseduju specifičnu vrstu krhkosti intelektualca i estete, ali Pavle je onaj ko pokušava očajnički da se integriše, onaj ko ne želi da integraciji pruži otpor. Beč i sam sebe izdaje, sebe izneverava, da bi se Njujork, taj Novi svet iz kog junaci Henrija Džejmsa naivno zaljubljeni u Evropu onoliko beže, Pavlu otvorio kao prostor radosne slobode.

„Bečki roman“ jeste jedan novi, duboko potresan, postmilenijalni „Roman o Londonu“: bavi se demontiranjem uloge privilegovanog stranca koji se za tili čas zatekne u obruču laži i straha. „Bečki roman“ pripoveda okean duboko lične tišine: u romanu se verbalizuje i stanje teškog, nevoljnog odustajanja od samonametnutog mita, mučni proces odustajanja od dogovora postignutih sa samim sobom; uobličavaju se gotovo neizgovorivi uporedni životi u bezdanu, i želja da se osvane u nekoj novoj svakodnevici; artikulišu se pitanja o tome kako se jedan mladi lekar slovenskog porekla našao u zatvoru: ne samo onom nojburškom već „u onom u kojem je odrastao“. „Bečki roman“ je saga o profesionalnoj, socijalnoj i nacionalnoj viktimizaciji, ali i opominjuća elegija koliko o helikopterskom roditeljstvu, toliko, a i više, o dubokim pukotinama u patrijarhalnom maskulinitetu kom je potrebna hitna reparacija. I popravka, i odšteta. Dragan Velikić postigao je nezapamćeno čudo u ovom našem malom svetu u kom kao da se već sve desilo, a nije: jer napisao je pedagošku odu o plemenitoj očinskoj samokritici, posle koje nema nazad u lažne idile zajedništava, i posle koje se ide u neki N/novi svet.
 
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: časopis Polja, br. 550