Psihologija saspensa – objašnjenje stručnjaka

Saspens je neugodno zadovoljstvo. Možda ste i sami primetili da se, prilikom čitanja dobrog krimića ili trilera, neki čitaoci istovremeno osmehuju i nervozno meškolje. Kao pisac, sanjam o danu kada ću u svojim romanima postizati takav efekat, ali psiholog u meni se već neko vreme pita zašto neki ljudi osećaju potrebu za takvim iskustvom.



U kliničkoj praksi, moj osnovni zadatak je da pomognem onima koji se suočavaju sa pitanjima i problemima vezanim za mentalno zdravlje. Rad sa ljudima zahteva zavidan nivo empatije i razumevanja. Ali kada sednem da pišem roman, moj cilj je da, oslanjajući se na oruđa jednog drugog zanata, stvorim ubedljivu priču. U ovom članku pišem o saspensu kao o zbiru osećanja proisteklih iz neizvesnosti u pripovedanju, utiska da se likovi nalaze u opasnosti i činjenice da su ulozi veliki. Njegove kognitivne aspekte – promišljanje, nagađanje i rešavanje problema – označavam kao izvorište teskobnih, ali i neobjašnjivo prijatnih osećanja koja prožimaju čitaoca. Veza između misli i osećanja predstavlja temelj većine modernih psihoterapija. Misli prvo prizivaju, a zatim obrađuju emocije.

Ponekad se stiče utisak da ljudski um oseća nekakvu iskonsku potrebu da brine. Svako ko je pokušao da se bavi meditacijom reći će vam da je nezamislivo teško ostati usredsređen na sadašnji trenutak. Trenutno je u opticaju zapanjujuće veliki broj teorija koje se trude da objasne zašto se naše misli tako često okreću negativnim ishodima i zašto smo skloni da zamišljamo scenarije koji se nikada neće ostvariti.

Osećanje teskobe neraskidivo je povezano sa smrću. Ima li većeg razloga za strah? Danas se omaška jednog Frojdovog pacijenta često ponavlja kao šala: „Ako neko od nas umre, ja ću se preseliti u Pariz.“ Strah od smrti je strah od ništavila. Naše neuroze – a svi ih imamo – mogu se tumačiti kao složeni sistem odbrane od straha od smrti. Kako bismo se lakše nosili sa egzistencijalnom teskobom, mi se radije plašimo nečega, nego ničega. Psihopatologija izrasta iz situacija u kojima odbrambeni mehanizmi zakazuju i mi se svom silinom sudaramo sa stvarnošću.

Iz ugla evolucione biologije, izbegavanje odgovornog ponašanja može imati ozbiljne posledice. Zabrinutost je vid samoodbrane – niko ne želi da bude zatečen nespreman. Radije bismo bili spremni za potencijalnu opasnost, nego da nas iznenadi nešto o čemu nismo ni razmišljali – čak i kada znamo da je to malo verovatno. Svoje pacijente često savetujem da sa obe noge čvrsto stoje na zemlji i da se ne opterećuju budućnošću. Život sadrži toliko varijabli da je predviđanje budućih događaja praktično nemoguće.

Kada je, međutim, reč o saspensu u fikciji, čini se da su pravila drugačija. Isti faktori kojih se u svakodnevnom životu užasavamo – vremenska stiska, rizik, fizička opasnost, potencijalno katastrofalni ishodi – drže nas prikovane za priču. Čitaoci ne mogu da se odupru želji da saznaju šta će dogoditi. Čak i kada su tradicionalna pravila žanra manipulativne prirode, većina čitalaca će priznati da žele da se njima u izvesnoj meri manipuliše. Možemo otići i korak dalje: ako pisac slučajno zanemari konvencije koje povećavaju napetost, neki od njih će se osećati iznevereno i prestaće da čitaju.

Ukoliko se, dakle, podrazumeva da je osećanje teskobe neprijatno, kako objasniti činjenicu da neki od nas uživaju u saspensu?

1. Oblik kontrole

„U slučaju da napetost postane neizdržljiva, uvek mogu da zatvorim knjigu.“

Zbog čega je ljudski rod uopšte počeo da izmišlja priče? Šta je to što nas u njima privlači? Verujem da se njihova osnovna funkcija sastoji u tome da čoveku pruže uvid u tuđa iskustva i omoguće mu da zamisli na koji način bi se izvesne situacije i konflikti odvijali u njegovom životu. Igra se smatra antipodom depresije, a time što angažuju maštu, priče našem umu pružaju priliku da se igra. Što je čovek stariji, broj mogućnosti koje je spreman da uzme u razmatranje postaje sve manji – verovatno da bi se sprečilo gubljenje vremena prilikom donošenja raznih odluka. Zamišljanje malog broja potencijalnih ishoda predstavlja siguran znak da je kreativnost zakazala. Svaki novi korak deluje kao nazadovanje.

Depresija je poraz. Sa sobom donosi duboko osećanje obeshrabrenosti.

Igra se oslanja na inventivnost. Igra je pitanje instinkta. Odrasli to često zaboravljaju, ali decu nije potrebno podsećati. Ako odraslog čoveka ubedite da je nešto bezbedno (da neće ugroziti sliku koju je stvorio o sebi) i ako on smogne snage da prevaziđe svoje strahove i nesigurnosti, ispostaviće se da jedva čeka da se prepusti igri, kakvu god formu ona imala. Mi želimo da angažujemo svoju maštu, a izmišljanje priča je jedan od najjednostavnijih načina da se to učini. Stepen složenosti naših priča varira, a one najčešće ilustruju osnovne elemente svakodnevne interakcije sa drugim ljudima: bezbednost ili opasnost, poverenje ili sumnju, prijateljstvo ili neprijateljstvo i sl.

Jedan od najbezbednijih vidova igre sastoji se u praćenju neke priče. U krimi romanima i saspensima, ulozi su taman toliko veliki da pisac sve vreme uspeva da održi našu pažnju, a da priča ni u jednom trenutku ne postane nepodnošljiva. Posle dužeg „perioda izlaganja“, svako osećanje – patnja, bes, pa čak i uživanje – postaje teško izdrživo. Priče pune napetosti omogućavaju čitaocu da ova osećanja konzumira u manjim dozama.

Jedan prijatelj mi je to ovako objasnio: „Patim od anksioznosti i kriminalistički romani su za mene jedna vrsta bekstva. Najčešće biram saspens. To je potpuno drugačija vrsta anksioznosti, koju je lakše podneti jer je ograničena i kontrolisana.“

2. Naš um traži zaokruženu priču

Kada je reč o saspensu, čitalac se u izvesnoj meri pretvara u pisca, jer sve vreme zamišlja kako će se priča dalje odvijati. Tu nema drugog rešenja – naš um jednostavno oseća potrebu da raspolaže celom pričom i teško podnosi nerazrešene pojedinosti. Da li vam se desilo da ste se probudili posle noćne more i odmah poželeli da se nakratko vratite u san, kako biste priči dali lepši kraj?

Taktika pisaca je da tokom pripovedanja sve vreme podgrevaju potrebu čitaoca da nastavi da čita. Cilj nam je da održimo nivo radoznalosti koji će ga sprečavati da knjigu zatvori ili će ga, ako već to mora da učini, terati da joj se što pre vrati.

3. Neurohemijski aspekt

„Sve vreme razmišljam: bože dragi, šta će se sada desiti?“

Saspens aktivira amigdalu i nadbubrežne žlezde, što dovodi do kontrolisanog emocionalnog uzbuđenja. Neizvesnost, dakle, postaje izvor uživanja. U kojoj meri se čitanje saspensa razlikuje od bežanja od opasne životinje ili gledanja akcionog filma? U neurološkom smislu, nema nikakve razlike. Reakcija može biti manje intenzivna, kognitivni sadržaj je možda drugačiji, ali sled cerebralne aktivacije i neurološki procesi su identični. Prilikom čitanja, mi sebi zapravo „ubrizgavamo“ mikrodoze istih onih neurotransmitera koji bi se aktivirali i u slučaju stvarne opasnosti. A kada amigdala (bademoliki deo mozga, važan za parasimpatički nervni sistem) reaguje, potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se čovek (koji čita ili je preživeo opasnost) smirio.

4. Saspens podstiče na razmišljanje

„Ponekad mislim da bih postupao pametnije od likova.“

Sposobnost da predvidimo kraj neke priče pruža nam osećanje kompetentnosti. Neki čitaoci priznaju da se osećaju superiorno kada im pođe za rukom da misteriju reše pre junaka romana.

Pošto je završio sa čitanjem romana autorke Rut Ver, jedan moj prijatelj je prokomentarisao: „Znao sam! Da sam bio na njenom mestu, sve bih odmah ukapirao. Brže bih protumačio tragove i pobegao.“

U osnovi osećanja teskobe leži neizvesnost. Verovatno poznajete nekoga ko ne podnosi saspense, nekoga ko mora da pročita poslednje poglavlje ne bi li otkrio kako se priča završava. Čak i ako smo dovoljno disciplinovani da izdržimo napetost, možemo da razumemo te ljude. I mi se ponekad vrpoljimo, ponekad gledamo u sat, ali sve vreme govorimo sebi da nećemo odustati od čitanja.

Autor: R. Dž. Džejkobs
Izvor: crimereads.com
Prevod: Jelena Tanasković