Puškin i žene koje su mu obeležile život

Puškin je imao hladan odnos s majkom Nadeždom, voleo je svoju dadilju Arinu, najbolji prijatelj bila mu je sestra Olga i obožavao je svoju ženu Nataliju.

S majkom je postao blizak tek pred njenu smrt, samo godinu dana pre nego što će stradati od posledica dvoboja. Nadežda Osipovna, Puškinova majka, bila je unuka Avrama (Ibrahima) Petroviča Hanibala, kojeg je Puškin opisao u nedovršenom romanu „Arapin Petra Velikog“ i Regine fon Šeberg, iz porodice nemačko-skandinavskog plemstva.

Njen otac Osip oženio se drugom ženom dok je još bio u braku s njenom majkom, i, iako taj novi brak nije bio priznat, nije živeo ni s prvom ženom. U komplikovanim odnosima između majke i oca formirao se Nadeždin karakter.

Bila je devojka neobične lepote, izuzetno obrazovana, oštroumna, lepih manira, poželjna u svakom društvu. Njen izbor životnog partnera pao je na Sergeja Ljvoviča Puškina, s kojim je proživela u braku 40 godina u razumevanju i ljubavi. Rodila je osmoro dece, od kojih je petoro umrlo u dečjem uzrastu. Ostalo ih je troje: Olga, Aleksandar i Lav.

Bila je stroga majka, od najranijeg detinjstva deci je nametala strogu disciplinu. Poslušni Olga i Lav bili su njeni miljenici, a Aleksandar, maštovit, radoznao, nesklon poslušnosti i disciplini – manje voljen.

Zato je kod baka Marije, Nadeždine majke, bila – sloboda. Iako je baka napisala da „ne zna šta će biti s njenim unukom Aleksandrom koji ide iz krajnosti u krajnost“, podsticala mu je maštu, podržavala ga i imala s njim odnos pun ljubavi i topline – sve ono što nije dobijao od majke.

Kad je Puškin postao slavan, majka Nadežda silno se ponosila njime. Počela je da se preispituje i iz njenih pisama ćerki Olgi i sinu Lavu vidi se da je bila svesna kako je sa starijim sinom grešila jer ga nije razumela. Pred kraj života, teško bolesna, tražila je oproštaj od Puškina. Bez obzira na to što se nisu razumevali celog života, njeni poslednji dani su ih zbližili. Teško je podneo majčinu smrt, verovatno se i sam kajući zbog svega propuštenog u njihovom odnosu. Na poslednji počinak bio je jedini od cele porodice koji ju je ispratio. Kasnije je i sam sahranjen, po sopstvenoj želji, pored majke.

Rodionovna je bila vrlo značajna za Puškinov život. Dostojevski je rekao: „Puškin nikad ne bi postao Puškin da nije imao dadilju koju je imao.“ Ta dadilja bila je upravo Arina Rodionovna. U stvari, ona je prvo bila dadilja njegove majke, zatim i njene dece.

U porodicu je došla kao sluškinja, vrlo mlada. Toliko je bila odana i voljena da je Puškinova baka za nju izgradila posebnu kuću. Iako nepismena, lepo je pričala priče, deca bez nje nisu htela u krevet. Do kraja je Puškin prema njoj gajio nežna osećanja, pominjao je u pismima prijateljima, čak joj posvetio i neke pesme. I pesnik Jazikov, Puškinov prijatelj, takođe joj je posvetio stihove. Mnogi prijatelji su u pismima Puškinu obavezno pozdravljali i Arinu.

U to vreme bilo je moderno sve što je dolazilo sa Zapada, francuska književnost bila je opšti uzor, a Puškin počinje da piše pesme po ugledu na ruske narodne. Savršeno je poznavao i francuski i ruski, pisao je na oba jezika, čak i prevodio, ali je bio prvi koji je narodnu književnost uveo na velika vrata kao ravnopravnu, čak i bolju od one koja je tada bila popularna.

Arina je original Tatjanine dadilje iz „Evgenija Onjegina“, možemo da je prepoznamo i kao dadilju Dubrovskog iz „Dubrovskog“, Kseniju iz „Borisa Godunova“…

Poslednji put su se videli devet meseci pre njene smrti u 70. godini. Umrla je u Petrogradu, u kući Olge Sergejevne, Puškinove sestre, posle kraće bolesti.

Puškin je napisao: „Divna svetla tačka mog jadnog detinjstva.“

Danas je na mestu kuće koju joj je poklonila Puškinova baka muzej pod imenom „Kućica dadilje A. S. Puškina“. Podignuti su joj spomenici u Pskovu, Boldinu, Kalugi i selu Vaskresenskoe (u Petrogradskoj oblasti).

Puškinova sestra Olga Sergejevna bila mu je najodaniji prijatelj od ranog detinjstva. Bio je mlađi od nje, poveravao joj se i često je pitao za savet. Za razliku od Puškina, bila je poslušna i nije se protivila odlukama roditelja, čak i kad je njena sreća bila u pitanju. Tako je dočekala 30 godina neudata, što je za ono vreme značilo da je – usedelica.

Tada se prvi put pobunila i tajno se udala za Nikolaja Ivanoviča Pavliščeva. Iz pisama Žukovskog saznajemo da je bratu Aleksandru rekla: „Molim te, mili moj, kaži roditeljima da sam se juče udala.“ Prva reakcija brata bila je ljutnja, ali ga je Olga uverila da je mir, koliko god loš, ipak bolji od dobre svađe. Brat joj je udovoljio, posredovao je kod roditelja i s vremenom su se stvari slegle.

Puškin joj je posvetio pesmu „Sestri“, koju nije dovršio, čiji stihovi počinju:

Dozvoli duši mojoj da se
Otvori pred tobom…

Radilo se o tome da je Puškin birao reči za sestru o njenom nesrećnom braku. Jedno vreme živela je odvojeno od muža, ali su se kasnije pomirili i rodila je dvoje dece. Zatim se razbolela, pretilo joj je slepilo i konačno se razišla s mužem.

Prepiska između brata i sestre bila je veoma živa, intimna, puna razumevanja, saosećanja, dobrote, saveta…

U svoju ženu Nataliju Nikolajevnu zaljubio se na prvi pogled. Upoznao ju je na balu kao 16-godišnjakinju i vrlo brzo je zaprosio. Bio je ne baš odlučno odbijen zbog „njene mladosti“, pa ju je kasnije ponovo zaprosio i oženio se s njom.

Mnogi je krive za Puškinovu smrt, ali je upitno koliko je zaista kriva. Po pisanju savremenika, Natalija je bila čudesno lepa i nije mogla da prođe nezapaženo. Čak ju je i car gledao s ushićenjem, to je bila javna tajna. Gardista kraljeve garde Žorž Dantes javno joj se udvarao, čak ju je i progonio.

Manje je poznato da Puškin nije voleo da u javnosti bude pored svoje žene jer je bio nizak – 167 cm, a Natalija 173 cm. Ipak, kako god izgledali na prvi pogled neharmonično, voleli su se, što se vidi iz pisama Puškina i iz činjenice da je ona molila majku da joj dozvoli da se uda za Puškina. Iako nizak, i sigurno nije mogao da joj parira po lepoti, bio je slavan i harizmatičan, i opčinio je.

Do sedamdesetih godina prošlog veka mišljenje o Nataliji bilo je formirano na osnovu intriga koje su kružile među Puškinovim savremenicima.

Možda je najbolji primer za to isečak iz dnevnika Darje Fikeljmon, u čijem su se salonu okupljali umetnici i viđeniji ljudi, a koja je, inače, nekada bila i Puškinova ljubavnica: „Moram priznati da je vrlo lepa, ali ne može se isto reći i za njen um, kao ni za obrazovanje. Aleksandar nije pesnik u njenom prisustvu. On je sinoć ispoljio veliko uzbuđenje i ushićenje, ponašao se kao i svaki muž koji žudno gleda u svoju ženu i očekuje da će imati uspeha u društvu, da će sve očarati kao što je njega.“ Moguće je da je u pitanju bila ljubomora.

Dugo je važilo mišljenje da je Natalija bila lakomislena, da nije vodila računa ni o kući ni o deci, što ne odgovara istini. Pismo koje je bilo povod za dvoboj po najnovijim istraživanjima grafologa, a filolozi su i ranije sumnjali u njegovu verodostojnost, verovatno je napisao sam Dantes.

Natalija je više volela da sedi u kući i brine o deci. Volela je i da šeta s Puškinom. U jednoj takvoj šetnji zapazili su je car i carica i, na nagovor cara, pozvana je u dvor, s namerom da postane dvorska dama. Pisala je koliko joj je to neprijatno, a ne može da odbije. Spasla ju je trudnoća.

Puškin i Natalija izrodili su četvoro dece za šest godina braka, sve do Puškinovog tragičnog kraja.

Na dvoboj je Puškin izazvao Dantesa, iako se ovaj u međuvremenu oženio Natalijinom sestrom. To je bio 29. Puškinov dvoboj: 21 put on ih je izazvao, 8 puta su njega izazvali. U 24 slučaja dvoboji su otkazani. Na jednom je suparnik pucao u njega, a Puškin nije ni pucao. Na jednom je suparnik pucao u stranu, a Puškin nije pucao. Na dva dvoboja obojica su pucala i promašila. Na poslednjem dvoboju, da odbrani čast svoje obožavane Natalije, bio je ranjen i posle dva dana umro od posledica ranjavanja.

Izvor: SlovoPres
Foto: Orest Kiprensky / Wikimedia Commons