Kada sam prvi put odvela dobru prijateljicu u jednu od mojih omiljenih antikvarnica knjiga, ona je odmah poželela nešto da kupi. Ne krivim je, jer je to neverovatna knjižara prepuna odličnih dela od poda do plafona. A može se kupiti mnogo tih dela za vrlo malo novca.
Međutim, moja drugarica se možda i previše oduševila. Uspela je da prevaziđe svoju uzdržanost i kupila je, ni manje ni više, nego sabrana dela Edgara Alana Poa. Ne krivim je ni zbog toga. Po je fenomenalan. I korice ovog izdanja su bile fenomenalne.
Nekoliko nedelja kasnije, prilično me iznenadi što istu tu knjigu videh u rukama jedne druge, zajedničke prijateljice. Ona me odmah uputi u situaciju: pošto je naša prijateljica, pročitavši tek nekoliko stranica knjige, shvatila da joj je ona preveliki zalogaj, vrlo rado je se otarasila tako što ju je pozajmila prvoj osobi koja je pokazala interesovanje za to.
Prođe još nekoliko nedelja i knjiga se opet nađe na mom putu, a zajednička prijateljica mi reče da naša prva prijateljica još nije spremna da uzme knjigu natrag, te da će mi je rado pozajmiti. Bila sam presrećna pošto je Po jedan od mojih omiljenih autora još iz vremena kada sam čitala njegovo „Izdajničko srce‟ na fakultetu. Progutala sam nekoliko priča, ali knjiga je bila toliko velika i teška da sam uskoro morala da je odložim da se druži sa ostalim knjigama sa moje „budimo realni“ gomile.
I tako se knjiga sakrila negde na dnu moje police. Naša zajednička prijateljica se odselila, a moja prva prijateljica nikada više nije pomenula knjigu te sam tako i ja polako zaboravila na nju.
Pre neki mesec dok sam slagala knjige, naiđem na crveno-crne korice na dnu police. Dok sam tako preletala stranice, setila sam se kako sam došla do knjige i kako mi ona, zapravo, ne pripada. Osetila sam grižu savesti. Prošlo je dosta vremena od kada je knjiga pala u moje šake. Ne samo da je nikada nisam do kraja pročitala, nego je nikada nisam vratila. Ni drugarici od koje sam je pozajmila, ni drugarici koja je knjigu kupila.
Prošlo je toliko vremena, a niko je nikad nije spomenuo. Da li bi sad bilo umesno vratiti knjigu uz jedno izvinjenje? Ili možda vratiti više knjiga kao neku vrstu naknade za predugo zadržavanje knjige koja nije moje vlasništvo? Ili je možda najbolje ostaviti sve onako kako jeste ̶ zaboravljeno?
Izvor: bookriot.com