Pre deceniju, deceniju i po, počele su velike, uzbuđujuće ali i alarmantne priče o iščeznuću klasičnih papirnih novina.
Hej, kazivali su „upućeni“, pa ono o čemu novine pišu je prošlost! A zapravo baš ta vrsta kratkog sećanja nam očigledno prija, kada ga postavimo u odnos prema realnom vremenu elektronskih izdanja: novine, dakle, nisu iščezle, i pored pretnji agresivnih novinskih portala. Ovih dana, dok još uvek traje ogromni sajam knjiga u Beogradu, možemo da se uverimo da su još strašnija upozorenja, koja su počela takođe godinama ranije, o iščeznuću (papirne) knjige, potpuno apsurdna. Elektronske knjige, e-čitači itd, kakve to veze ima s klasičnom knjigom i nama, čitaocima? Izgleda, zasad, skoro pa nikakve!
(Nije slučajno da je ovaj tekst otvoren problematikom novina, a ne knjige: u filmovima, na primer, junaci obično čitaju novine – one su šarene, velike, šuštave i vizuelno su mnogo zanimljivije od knjiga. Uostalom, kad neko čita knjige, misle obični gledaoci, je l se on to pravi važan?)
Činjenica je da i dalje volimo da drage knjige imamo poslagane na našim policama – nismo li svi sakupljači i kolekcionari? – jer je virtuelna biblioteka, po prirodi stvari, nedovoljno intenzivna i ne pruža istinski osećaj obilja i posedovanja. S duge strane, virtuelna biblioteka je zgodna zbog minimuma prostora koji zauzima, a istovremeno pruža neiscrpne kapacitete rukopisa koje može primiti-nositi. Što se tiče ugođaja i kvaliteta čitanja, ne živimo u izolovanim sobama pa, ukoliko nismo Hajdi ili Hajdin deda, da legnemo na neko visoko poljanče, da bismo eliminisali čak i cvrkut ptičica, uvek možemo očekivati da nas iz pažljivog čitanja prene povik ili poziv bračnog partnera, komšije (požar, kafa je gotova, idi baci đubre)... Pa, dakle i čitanje (prave) knjige može biti prekinuto, baš kao što čitanje na elektronskom čitaču prekidaju pozivi mobilnog ili iznenadni upadi reklamoždera.
Jezik je sredstvo kojim prenosimo poruku (priču, vrednost, znanje...) a taj jezik može da bude bilo koje znakovno pismo, od gestualnog govora za gluvoneme, preko svih ostalih, pa do engleskog, koji se vodi kao najrasprostranjeniji; važno da je poruka, tj. znanje dostupno Drugima. Globalizacija, kao aktuelni fenomen, uopšte nije pretnja za dobru književnost, jer hamburger je moguće napraviti jednak u svakom kutku planete, ali globalizacija pisaca nije moguća: Andrić nije pisao kao Murakami, niti Oster piše kao Crnjanski, i čitaoci, bez obzira na znanje, iskustvo ili sposobnosti, bez obzira na način čitanja, vrednu knjigu ne mogu doživeti kao serijski, globalni proizvod.
Fetiš je čitanje, a ne (papirna) knjiga
„Starinska“ (papirna) knjiga/tekst kao vrhunski kvalitet podrazumeva opciju tzv. pomnog čitanja, što bi, otprilike, podrazumevalo da je detaljna i precizna pažnja čitaoca usmerena na retoriku, stil, izbor jezika, ispitivanje lingvističkih tehnika u tekstu...
Digitalno čitanje, s druge strane, obično podrazumeva brzo čitanje i (tek) sporadično uzorkovanje. Naravno, nije sve tako konačno; hiperčitanje na pretraživačima ostavlja mogućnost za filtriranje po ključnim rečima, letimično čitanje fragmentiranjem, otvaranje „prozora“ za minucioznu analizu. Dakle, na kraju, važan je rezultat, jer fetiš je Čitanje, a ne sama forma Knjige.
Autor: Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik