Rajko Grlić o dopunjenim „Neispričanim pričama“ i čeprkanju po vlastitoj prošlosti: Živimo u „kulturi zaborava“

Svaki čas dođu novi „barbari“ i žele pokazati da prije njih nije bilo ničega. To se i očekuje od „barbara“, ali je strašna sramota da se „kulturna javnost“, tzv. inteligencija, s tim tako lako pomirila, kaže za Novi magazin proslavljeni reditelj Rajko Grlić.

Nožićem napravite rez oko kapsule ispod drugog grebena na grliću boce tako da se vino ne bi prelijevalo preko kapsule prilikom istakanja u čaše. Fluidno rezanje kapsule iziskuje praksu, no budite sigurni da će, kad se usavršite, vaši gosti ostati impresionirani.

Kratkim uvodom u filozofiju otvaranja flaše vina započeti knjigu koja nije o vinu, već o iskustvu filozofije života?! I još na naslovnu stranicu, boje crvenog vina, staviti crtež onog starog dobro poznatog vadičepa koji zahteva snažnu ruku?! A potom čitaoca ostaviti da nestrpljivo očekuje da mu se pruži čaša, ispunjena do ispod pola tim pićem za bogove, kako bi prvo nežno omirisao njegovu aromu, a onda sitnim gutljajem na nepcima osetio njegov suptilni ukus... E, to je zadovoljstvo koje iz vina pretočeno u reči, slikovito i umetničkim šarmom čitaocu pruža knjiga Rajka Grlića, hrvatskog, jugoslovenskog i svetski proslavljenog filmskog režisera i scenariste. Knjiga kojoj je nadenuo sasvim odgovarajuće ime – „Neispričane priče“, koje i dalje teku poput pitkog Dionisovog pića, pa još, kao u gutljajima, poređane leksikonskom abecedom. I, gle, čitaoci su osetili čari ovog Grlićevog dela, prvi put objavljenog pre pet godina, da bi ga kasnije autor proširio i, kao kad se vinom dopuni prazna čaša, objavio nedavno pod nazivom „Neispričane priče – novo dopunjeno izdanje“. U istim koricama, u istoj boji, kod istog izdavača, beogradske Lagune.

Leksikon sećanja Rajka Grlića, kako u prethodnom tako i u novom proširenom izdanju, zbir je autobiografskih priča koje je autor čuvao „u režijskoj bilježnici kao u nekoj dobro začepljenoj boci“. I odjednom, odlučio tu bocu otvoriti. A iz nje potekao je život ispunjen retkim umetničkim senzibilitetom i kreativnošću, sudbinski određen da se ostvaruje u društvenom vrtlogu Balkana, u vremenskoj pijavici koja je progutala socijalističku Jugoslaviju i po njenoj negdašnjoj teritoriji razbacala i danas nedovršene državice. Koje svoj identitet, umesto u savremenosti i budućnosti, anahrono grade na monumentalno lažnim mitovima i izmišljanju tradicija.

Svoje nove „Neispričane priče“ Rajko Grlić dopunio je sa još 23 priče koje su se uklopile u bogatu knjigu u kojoj ima mesta ne samo za životnu priču autora i njegove porodice, za njegovu umetnost i uspehe u bogatoj karijeri koja još traje, već i za sve koji su kroz njegov život prolazili, a on zaustavljao i prepoznavao one retke prave prijatelje. Slične sebi, po kreativnosti, i po ličnom integritetu. Podsetimo, Rajko Grlić (1947, Zagreb) đak je Filmske i TV akademije u Pragu, čuvene Praške škole koju su u periodu koji se poklopio sa Praškim prolećem završili jugoslovenski studenti (pored Grlića, tu su bili Srđan Karanović, Goran Marković, Goran Paskaljević, Lordan Zafranović). I svi će oni svojim filmovima obeležiti novu jugoslovensku kinematografiju. Grlić je autor kultnih filmova kao što su: „Samo jednom se ljubi“, „Bravo maestro“, „U raljama života“, „Čaruga“, „Ustav Republike Hrvatske“… Posle razaranja Jugoslavije u krvavom građanskom ratu napustio je Hrvatsku i otišao u SAD. Vraćao se, i ponovo odlazio, da bi posle profesure na Univerzitetu Njujork prešao na Univerzitet u Ohajo, gde i danas predaje.

Razgovor sa Rajkom Grlićem za Novi magazin rađen je elektronskom poštom, i to u vreme kada je bio najviše zauzet – završavao je montažu svog najnovijeg filma „Svemu dođe kraj“. Od filma smo ga odvojili pitanjem vezanim za „Neispričane priče“, i one ranije, i ove nove, dopunjene...

Zašto ste se odlučili na oslobađanje duha iz boce, i pisanje (pa i dopunu!) ovog leksikona?

Kada uđete u neke godine, da ne kažem poodmakle, dođe vam nekako prirodno da čeprkate po vlastitoj prošlosti. Ova knjiga, pojednostavljeno rečeno, rezultat je tog „čeprkanja“.

Pokušaj da se skroji neki životni patchwork, da kondenziram prošlo vrijeme, da samom sebi objasnim gdje sam bio i što sam radio. Složena je od kratkih zapisa koje su se trideset godina taložili u memoriji mog kompjutera i bila je namenjena mojim američkim unucima da, kada odrastu, znaju nešto od onoga sto se dogodilo prije njih. Igrom nepažnje, to sam pokazao Anti Tomiću i on je me je, uz pomoć Marine Vujčić, natjerao da bljeske pretvorim u knjigu.

Od tada je knjiga izašla u sedam država i za svako od tih izdanja pisao sam nekoliko novih poglavlja. Na kraju ih je bilo toliko da me je Nino Pavić, vlasnik Telegram.hr, jednog od vrlo rijetkih utočišta pameti u Hrvata, nagovorio da sve to sakupim i da on to objavi kao znatno prošireno izdanje. Za beogradsko prošireno izdanje krivi su Lagunini urednici Dejan Mihailović i Ivana Misirlić. Kao što vidite, za sve što se dogodilo s tom knjigom sustavno okrivljujem druge. Ja sam, poput francuske sobarice, tu potpuno nevin.

Jedna od odrednica pripada Vašoj porodici čije su četiri generacije pokušavale „pripomoći svome gradu Zagrebu da podigne njegovu civilizacijsku razinu“. Za vreme te četiri generacije desila su se tri rata. Sa svakim se smenjuju novi varvari. Isti je slučaj sa Beogradom. Da li njihova najezda sve poništava?

Ne baš sve, ali gotovo sve. Prije svega, uništila nam je nadu da živimo u civiliziranom svijetu kontinuiteta, da će ono sto su radili naši roditelji vrijediti i našoj djeci. Da oni, za razliku od nas, neće morati sve početi iz početka. Da neće živjeti u državama koje kada se uspostave uvijek prvo prebrišu, ili se barem vraški trude da prebrišu, sve što je bilo prije njih.

Varvari su oni koji poriču punu ljudskost drugih, piše Cvetan Todorov, dok je „civilizovan, u svako doba i na svakom mestu, onaj ko može potpuno da prepozna ljudskost drugih“. U toj igri kroz istoriju varvari svejedno gube...

Nisam siguran da na ovim prostorima barbari gube. Bojim se da je obrnuto, da oni uvijek pobjeđuju i vladaju dok ne dođu i svrgnu ih neki novi, još gori barbari.

Ja nekako verujem da će se i Zagreb i Beograd vratiti civilizovanima. A Vi? Jer, uprkos svemu što ste doživeli, prozivanjima, verbalnom linčovanju, anonimnim pretnjama, desetogodišnjoj zabrani prikazivanja Vaših filmova, kažete: „Ja se i dalje pokušavam vratiti u moj Zagreb“.

Ne vraća se samo zločinac na mjesto zločina. I žrtva, ako kojim slučajem preživi, radi istu grešku.

Kao svedok Balkana gde „krv ključa i na puno manjim temperaturama“ odlučili ste da više ne verujete u političku utopiju. Zašto?

Pjesma kaže: „Jer sreća je lepa samo dok se čeka...“ I utopija je zanosna; „samo dok od sebe nagoveštaj da.“ Kada se opredmeti, često postaje noćna mora. Gledam ove zagrižene nacionaliste koji su imali taj stoljetni san o čistoj nacionalnoj državi kako sada na nju počinju gledati kao nešto što se baš i ne podudara s njihovim nadama.

S druge strane, u današnjim politikama više nema ni zrno utopije. Novac je njihov jedini Bog. Politikom se ljudi manje-više bave isključivo iz osobnih materijalnih interesa.



Ipak ste u tri svoja filma – „Čaruga“, „Samo jednom se ljubi“ i „Karaula“, pokušali da propitate ključne vremenske tačke utopije „u kojoj smo vjerovali da živimo.“ Koje su te tri tačke?

Osamnaeste se ostvario san o zajedničkoj državi južnih Slavena, četrdeset i pete san o državi socijalne pravde, a devedesete san o samostalnim nacionalnim državama. Prva dva sna nisu se najsretnije pretvorili u javu, a i trećem se taj bolni sudar sna sa stvarnošću događa danas, tu pred našim očima.

Ali ako ne bi bilo utopija, ne bi bilo ni napretka civilizacije.

Bojim se da napredak civilizacije neće više imati puno toga s bilo kojom utopijom. Civilizacija će, kako stvari sada stoje, najvjerojatnije vrlo brzo biti u rukama AI, umjetne inteligencije. A u tom svijetu utopija ne stanuje.

Od devedesetih do danas, tri decenije na ovim prostorima se i dalje „pomno broje krvna zrnca i po njihovom omjeru vrednuju ljudi“. Vi ste...?

Toliko su me puta javno i privatno pitali tko sam i kome pripadam po krvnim zrncima i vjeroispovijesti da sam sjeo, u treću decimalu točno izračunao i u knjizi objavio od kojih sam to zrnaca sastavljen.

Ako ste u Živojinu Pavloviću, detetu revolucije koje se razočaralo, videli, frojdovski rečeno, osvetu ocu izdajici, a i Vi pravite tzv. „političke filmove“, kako sebe danas, frojdovski rečeno, vidite?

Ja se nemam kome svetiti, osim samom sebi, jer nikada nisam bio vjernik niti jedne političke opcije. Kada studirate u Pragu, onda, htjeli vi to ili ne, u vas uđe srednjoeuropski duh u kome se cinizam miješa sa smijehom pod vješalima, a to je duh, točnije rečeno bogohulni duh, s kojim jednostavno ne možete biti vjernik.

Zašto ste se „celog života skrivali iza svojih junaka“?

Zato jer sam o njima pričao priče. Naravno da sam u njih ugrađivao i dio sebe, ali tako da drugi to ne primjete. Nemoguće je pričati priče o drugima a da, svjesno ili podsvijesno, u njih ne ugradite i dio sebe. Objavom knjige prestala je ta igra skrivača.

U knjizi puno govorite o istoriji kinematografije. Osnivač ste Motovunskog fillmskog festivala koji ove godine puni dve i po decenije postojanja. A divnom pričom podsećate na nastanak jugoslovenske kinematografije i njenog osnivača Dejana Obradovića, direktora nekada moćnog „Jugoslavija filma“ i prvog pravog filmskog studija nove Jugoslavije „Avala filma“. Zašto tako lako zaboravljamo zaslužne ljude?

Da, priča Dejana Obradovića je fascinantna priča o nastanku jedne kinematografije. Imao sam veliku sreću da sam tu priču čuo od njega. Zapisao sam je da se jednostavno, poput mnoštva važnih priča, ne zaboravi.

A zašto tako lako zaboravljamo ljude koji su nešto napravili za ovu kulturu? Jednostavno zato sto živimo u „kulturi zaborava“. Pričali smo kako svaki čas dođu novi „barbari“ i kako žele pokazati da prije njih nije bilo ničega. To se i očekuje od „barbara“, ali je strašna sramota da se „kulturna javnost“, tzv. „inteligencija“ s tim tako lako pomirila.

Vaši su filmovi prozivani iz različitih razloga: za vređanje narodnooslobodilačke borbe („Pitka voda i sloboda“), za nešto još gore od ustaške emigracije („Samo se jednom ljubi“) i nešto još gore od četnika („Čaruga“). Gde sebe smeštate?

Glavno je da su sva ta tri filma preživela te optužbe i one koji su ih optuživali. Filmovi su poput mačaka, imaju puno života i ne da ih se tako lagano odstraniti.

U „Bijeloj knjizi“ 1984. Stipe Šuvar Vas je svrstao u neprijatelje kulture koji šire „politički neprihvatljive poruke“. Tu su prozvani intelektualci iz Hrvatske, Slovenije i Srbije, i oni sa nacionalističkih pozicija i oni (kao Vi) levičarski opredeljeni. Prilično paranoidno, zar ne?

U ovih tridesetak i nešto godina od raspada Jugoslavije toliko je ljudi gradilo karijeru na tome da su bili „žrtve komunizma“ da o tome jednostavno ne želim razgovarati. Gade mi se takvi ljudi i ne bih rado da me u njih ubroje.

 A da Vas parafraziram: možda u svim tim ludilima ima logike...

Vjerojatno ima, ali to bi zahtjevalo puno podrobniji i duži odgovor no što ovaj prostor to dopušta.

 ... jer danas Vas na „braniteljsko-udovičkim-katoličkim-neoustaškim internet stranicama“, u objavama „Crnih lista“ (ironično, obrnuto od „Bijele knjige“!) ponovo prozivaju, sada i uz Antu Tomića, kao rušitelja Hrvatske. I, čime rušite Republiku Hrvatsku?

Jadna li majka državi koju možemo srušiti Ante i ja.

Zamišljate li identitet čoveka koji pravi ovakve spiskove? Kakav bi to bio Vaš filmski junak?

Mali, okrugli, sredovječni muškarac, koga je žena ostavila pobjegavši s ljubavnikom, i koji u majici na bretele oznojen sjedi pred kompjuterom, prazni četvrtu vrećicu čipsa, ispija šestu pivu, i istovremeno se smije i psuje presretan sto je svojim slaganjem liste mrskih mu neprijatelja voljene i jedine domovine te ljude uvalio u virtualno govno. „Vidjet ćete vi sada svoga Boga, majku vam izdajničku jebem!“, viče on u ekran kompjutera i zadovoljno ispija još jedan gutljaj.

Podsećate na sastanak Ruzvelta, Čerčila i Staljina koji su se na Jalti „odokativno“ dogovorili o postratnoj podeli sveta na interesne sfere. To je odredilo živote miliona ljudi. Kao i Vaš. I naš. A onda su došli sastanci Tuđmana i Miloševića. I oni su odredili živote miliona ljudi. I naš. I Vaš. Gde ste sad – ne mislim geografski...?

Da, naravno i moj. Bez obzira na to da li su neki otišli a neki ostali, taj T&M duo Hani, kako ih ja zovem, svima nam je na ovim prostorima drastično promijenio život, da ne kažem ukrao dobar dio života.

Pišete da ste imali ideju da napravite kratku dokudramu o dogovaranju Tuđmana i Miloševića o „humanom preseljenju“, kako ne bi došlo do rata. Zašto ste odustali?

Zato jer sam imao samo priče, samo „rekla-kazala“. Nisam mogao doći do stvarnih mapa preseljenja na kojima su hrvatski i srpski intelektualci zajednički radili. A bez njih to ne bio vjerodostojan film.

Onda ste zamislili kratki film o haškim zatvorenicima koji se, kako se priča, kao dojučerašnji neprijatelji u tom zatvoru poštuju, pa čak zajedno slave rođendane, imendane, i dočekuju Novu godinu. Vi ste želeli da skrivenom kamerom snimite doček jedne od tih Novih godina, ali kada je Slavenka Drakulić u Vaše ime pitala za dozvolu Karlu de Ponte, ova je odgovorila: „Ne dolazi u obzir!“ Da ste dozvolu dobili, kakva bi bila Vaša ključna scena?

To bi bio samo jedan jedini kadar od desetak minuta. Nekoliko minuta prije i nekoliko poslije ponoći. Veliko veselje i bratstvo ubojica i manijaka, nekadašnjih neprijatelja a sada prijatelja, koji su u smrt otjerali stotine hiljada ljudi.

Kada je većina Jevreja napustila Sarajevo koje su pod opsadom tri i po godine držale srpske snage, Vaša mama Vas je upitala da li su poneli Hagadu. Nekoliko dana kasnije Vam je dala svoje reprint izdanje da ga ponesete u Njujork. „Bolje je kod tebe!“, rekla je. Kako ste to doživeli?

Doživio sam to kao njenu predostrožnost baziranu na iskustvu žene koja je prošla rat i nekoliko zatvora, kao iskustvo žene koja je u ratu od trideset i šest članova obitelji izgubila trideset i četiri.

Povodom „slučaja Čaruga“, uz sve ružno i netačno što su Vam pripisavali, razvlačili su Vas i po novinama. I niko za tih deset godina iz sveta filma nije rekao niti napisao ijednu reč u Vašu odbranu. Osim Slobodana Šnajdera koji je tom slučaju posvetio kolumnu u Novom listu. Već decenijama na ovim prostorima gospodari strah od posledica borbe za odbranu ličnog integriteta lažno optuženih i proganjanih osoba. Kako objašnjavate to gotovo potpuno odsustvo solidarnosti među intelektualcima?

Veliki broj intelektualaca je devedesetih, pogotovo u Srbiji, položio dušu i razum na oltar velikog nacionalizma. U Hrvatskoj, u svijetu filma, vladala je ta ista bolest, u malo blažem, tzv. domobranskom obliku, tako da je među njima bilo zaludno tražiti nekoga tko bi ustao protiv struje braneći nekoga tko ne pripada toj struji. Šnajder, usudio bih se reći, veliki hrvatski pisac, srećom nije pripadao tom svijetu.

Da li u Vašem životu ima više fikcije ili stvarnosti? Ili je baš teško zamisliti takvu stvarnost?

Kada pogledate unazad, pogotovo kad je to pogled u vlastitu prošlost, onda je gotovo nemoguće razdvojiti fikciju od factuma.

I najzad, twist ending – film „Srbija godine nulte“ Gorana Markovića nastao je iz godina pakla za vreme Miloševića – tada je Markovićev kolega i glumac Aleksandar Berček u Skupštini Srbije tražio i da se Marković izvede pred sud zbog veleizdaje! U Vama je ovaj film, nagrađen na Motovunskom festivalu, probudio misao „da bi svatko od nas tko se igra filmom morao snimiti takav zapis o sebi i vremenu beščašća u kojem smo živeli.“ Zar nije vreme da ga baš Vi snimite? Sme li se propustiti ta šansa?

„Svemu dođe kraj“, film čiju montažu ovih dana privodim kraju, biti će moj skromni doprinos, moj zapis o vremenu u kojem danas živimo, koje nije nimalo manje sramotno od onog Goranovog „vremena beščašća“.
 
Autor: Anđelka Cvijić
Izvor: Novi magazin