Rat i mir Filipa Davida

Preminuo je Filip David. Ovo je životna priča poslednjeg iz velike četvorke pisaca: Danilo Kiš – Mirko Kovač – Borislav Pekić – Filip David...

Filip David (1940–2025) bio je pisac, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kao pisac dobio je najznačajnije nagrade, kao dramaturg, scenarista ili saradnik na scenarijima učestvovao je u stvaranju remek-dela jugoslovenske i srpske kinematografije: „Bure baruta“, „Okupacija u 26 slika“, „Ko to tamo peva“… Družio se i pripadao toj čuvenoj četvorki pisaca: Danilo Kiš – Mirko Kovač – Borislav Pekić – Filip David. I poslednji je koji nas je napustio iz ove velike četvorke.

Ali pored svih tih književnih isečaka njegove biografije, Davida je karakterisala specifična borba protiv zla, protiv ratova, nacionalizma. Neprekidni angažman u koji je naravno uključen podatak da je bio jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije i koje je žestoko skrenulo pažnju na opasnost nacionalizma i nadolazeće zlo koje će pratiti krvavi raspad Jugoslavije. Bio je osnivač Beogradskog kruga (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, Foruma pisaca i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Taj stalni društveni angažman protiv zla pratio je njegovu celokupnu karijeru.

Umesto In memoriama donosimo vam njegovu priču koju mi je ispričao dok su stizale vesti o novom ratu, o tenkovima, zbegovima, izbeglicama…

Ovo je Filip David.

Detinjstvo
 

Nisam imao detinjstvo u pravom smislu te reči. Rodio sam se u Kragujevcu 1940. gde je godinu dana kasnije izvršen jedan od prvih nacističkih pogroma u kojem je stradala gotovo čitava, brojna majčina porodica. Moja prva sećanja su na stalnu strepnju da će nas ni krive ni dužne likvidirati na osnovu nacističkih antijevrejskih zakona. Bežali smo, skrivali se. To je bilo detinjstvo bez detinjstva.

Moja majka Roza se rodila u Kragujevcu u porodici sefardskog porekla. Upoznala je moga oca Frederika, Jevrejina Aškenaza, na nekom jevrejskom okupljanju, 1934. ili 1935. godine. U to vreme je to bio veliki, pa i skoro nepremostivi problem jer brakovi između Jevreja Aškenaza i Jevreja Sefarda nisu bili tako česti, niti poželjni.

Otac i majka su se na kraju uzeli uprkos porodičnim razlikama i protivljenjima.
 

Veza sa Frojdom
 

Po očevoj liniji postojale su rođačke veze sa porodicom Frojd, iz koje je i Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize. Povodom očevog rođenja stigla je od Frojdovih čestitka, a i neki pokloni. Kad je otac kasnije imao mladalačkih problema, išao je kod čuvenog Frojda i sa njim razgovarao, što je dosta doprinelo potpunom izlečenju od nekih trauma.

Moj otac je bio pravnik, sudija, i njegovo prvo zaposlenje je bilo u Peći, na Kosovu. Međutim, tu su proveli samo nekoliko godina i već oko 1938. godine dobijaju premeštaj za Sremsku Mitrovicu. Roditelji su u Mitrovici dočekali početak rata i sve ono što je zadesilo Jugoslaviju 1941.
 

Dolazak nacista
 

Nacističkom okupacijom i komadanjem Jugoslavije, Sremska Mitrovica dolazi pod Nezavisnu Državu Hrvatsku. U prvo vreme otac nije bio ugrožen jer je radio u sudu i ljudi koji su ga okruživali bili su lojalni, među njima i domaći Nemci, folksdojčeri. Međutim, uskoro su objavljeni antijevrejski zakoni, počeli su progoni Jevreja pa je otac od strane njemu potčinjenih službenika opomenut da bude na oprezu.

No uskoro više nije bilo moguće da ostane na svom radnom mestu. Nemci teraju sve odrasle Jevreje na prisilni rad. Otac je primoran da u pristaništu tovari bodljikavu žicu u brodove. Dosta mučan posao koji traje od ujutru do uveče. Jednog od tih teških dana majka odlazi do pristaništa da vidi kako je i može li mu pomoći. Kad je otac ožedneo, majka mu donosi bokal vode. Jedan Nemac koji je nadgledao rad ispreči se ispred nje i naređuje da se udalji. Ona mu oštro odgovori na srpskom – nemački je tek nešto razumela – da je to što čine sa ljudima nasilje i bezobrazluk. Nemac naredi da me ostavi u jednoj od okolnih kuća, da uzme kofu i krpu i riba palubu broda.

Ovaj incident je presudio da se majka i otac odluče za bekstvo u Beograd. U Beogradu su se osećali još nesigurnije, nisu imali rodbinu, a bilo je gotovo nemoguće pronaći dobar i siguran smeštaj. U međuvremenu stiglo je pismo iz Sremske Mitrovice od jednog pripravnika da se vrate, da više ne preti opasnost. Otac će navodno raditi još 15 dana i posle toga biti penzionisan sa pristojnom otpremninom od koje se može živeti. I zaista, oca prime na posao, radio je oko 15 dana, a posle toga ga penzionišu. Međutim, od te penzije nikada ni dinara nije dobio jer istovremeno počinje stroga primena ustaških antijevrejskih zakona. Izlazi naredba da Jevreji moraju da nose žute trake. Otac nijedan dan nije nosio žutu traku, a nije ni moja majka.
 

Otac odlazi u rat
 

Moji roditelji u to vreme nisu ni na koji način bili pod uticajem neke ideologije, strepeli su za goli život. Partizani su ulivali najviše poverenja kao gerilska grupa jer nisu bili usko nacionalistički orijentisani. Veza doktora Lendnera uputila nas je u selo Manđelos, koje se nalazi u skupini nekoliko sela kao što su Pećinci, Putinci, sela od pedesetak kuća, sva u podnožju Fruške gore, sela sa velikim simpatijama za partizanski pokret. Bilo je dogovoreno da majka sa mnom ostane u selu pod lažnim imenom u kući seoskog čuvara svinja, a otac je prišao partizanskom fruškogorskom odredu. Otac je često noću dolazio u selo, toga se dobro sećam. Pred spavanje klečao sam pored kreveta i molio se „dobrom Bogi“ da sačuva moga tatu. A otac je pri svakom dolasku donosio kocku-dve šećera, što je bila velika poslastica, nešto hrane, a onda bi rano ujutro odlazio nazad u šumu. I tako je to trajalo neko vreme.
 

„Zadavi ga…“
 

U selo su povremeno upadali Nemci i ustaše. Čitava sela su se sklanjala u zbegove, a ljudi su se vraćali pošto protutnji neprijateljska sila. Jednom prilikom, u očekivanju novog fašističkog prepada, pošli smo u zbeg na Frušku goru. Tamo smo se pridružili partizanima čekajući da prođe neprijateljska ofanziva. Nemci su opkolili Frušku goru. Obruč se sve više stezao oko partizana i izbeglog naroda. Bilo je nemoguće izaći iz te klopke. Nemci su sa svih strana noću, po obodu planine, palili vatre, osvetljavali okolinu, oni su znali da su tu partizani, dolazili su sve bliže. A danju se nije mogao probijati obruč zbog nadmoćnog neprijatelja. Jedne noći je odlučeno da se pokuša izlazak iz okruženja. To znači da se ide u koloni jedan po jedan, tu je bilo i boraca i starijih ljudi i žena sa decom, da se u potpunoj tišini svi ti ljudi nekako provuku između nemačkih vatri. I u jednom trenutku, kada su se već vatre nazirale u blizini, umoran od nekoliko noći nespavanja, počeo sam da plačem i da galamim – hoću u svoj krevet! U tom trenutku je prišao partizanski komandant i naredio mojoj majci: „Zadavi ga!“ Ne bi to bio prvi slučaj da majka zadavi rođeno dete radi spasa svih. Međutim, moja majka je odbila da to učini.

Onda je krenula na drugu stranu, suprotnu od one na koju su ostali krenuli. I otac nam se pridružio. Pošli smo onako naslepo, u neizvesnost. Pravo, samo pravo, niz padinu. Majka je kasnije pričala da su u jednom trenutku videli, samo na dvadesetak metara ispred sebe – ja sam bio zaspao – te nemačke vatre. Nemački vojnici su sedeli oko vatre, nešto galamili, tako da nisu obraćali pažnju na neposrednu okolinu, a poneki šum u noći mogli su pripisati jelenima ili košutama. Tako smo se provukli. Bio je dogovor pre početka proboja iz obruča, ko preživi da dođe do starog mlina. Kada su otac i majka ujutru stigli na zakazano mesto, svega su nekoliko boraca zatekli tamo jer su mnogi stradali pošto su naleteli na nemačku opsadu, došlo je do pucnjave i mnogo je ljudi pobijeno.
 

Otac u partizanima
 

Negde 1943. odred je prešao u bosutske šume, u Slavoniju, preko reke su prešli. I otac je mnogo ređe dolazio. Za to vreme se vezuje jedna čudna priča. Jednoga dana posete majku neke žene iz sela i pozovu je da dođe u kuću gde su se seoske žene sastajale na nekoj vrsti posela i gde su se molile da se sve ovo dobro završi. Toga dana trebalo je da dođu i neke vidovite žene, proročice koje navodno proriču budućnost. Majka se kolebala da li da ide, da li da ne ide, reši ipak da ode i vidi šta se tamo događa. Ušla je u jednu prostoriju gde je bilo dvadesetak žena. I tu su bile te dve proročice. Prvo su se molili a zatim, u jednom trenutku, jedna od tih žena, pada u trans i počne da govori šta će se kome dogoditi, a onda se okrene prema mojoj majci, i onako u transu veli: Ti si, gospođo, pod zaštitom Bogorodice, ništa ti se ne može dogoditi, samo treba da čuvaš onaj krst zlatni koji se nalazi kod tvoga muža. Majka nije ništa razumela, mi smo Jevreji, nikakav krst, pogotovu zlatni nisu imali. Dobro, ona to primi, čuje, ostane tu još izvesno vreme i vrati se kući.

Sledeće veče iznenada dođe otac iz bosutskih šuma. Bio je obuzet velikom brigom jer je čuo kako ponovo počinju racije, nije mogao da izdrži pošto nas nije dugo video, molio je komandanta da ga pusti da pređe reku Savu da nas poseti i uveri se je li sve u redu. Dobio je pratnju jednoga vojnika. Otac je seo na konja, krenuli su kroz šume i kada su došli blizu Fruške gore, otac siđe sa konja i kaže ovom vojniku: Jaši malo ti. U tome času nešto nagazi i vidi pod nogom krst zlatni. Podigne ga i stavi u novčanik. I to veče stigne u selo i potpuno zaboravi na taj događaj. Međutim, tada mu majka onako uzgred ispriča o ženskom poselu i predskazanju o zlatnom krstu koji će nas štititi, jer smo navodno pod zaštitom Bogorodice. Otac, otvori novčanik i kaže: Evo, ja sam našao zlatni krst dok sam dolazio. I još je s time bilo povezano i to, što je ta žena u transu spominjala: Znaš, kad si se u šumi spasla sa mužem i detetom, na tvome ramenu je bila ruka božja. I moja majka kaže da je ona zaista osetila u jednom trenutku dok su se izvlačili iz one opsade kao da je neka ruka bila na njenom ramenu, kao da je osetila taj dodir, da to nije mogla nikako da protumači dok joj ova žena nije tako objasnila.

Ni otac ni majka nisu bili neki naročiti vernici, a svakako ne sujeverni. Pre rata otac je bio predsednik jevrejske opštine u Mitrovici i sigurno mu nije bila posebno bliska hrišćanska simbolika. Pa ipak, otac je dugo čuvao taj krst u svome novčaniku. Posle tatine smrti sedamdesetih godina, kada je majka tražila amajliju, nije mogla da je nađe. I nikada je više nije pronašla. Skoro da se može reći: kako došla, tako otišla. Spominjem ovo kao jedan od onih događaja koji izmiču racionalnom objašnjenju. Verovatno je to samo niz slučajnosti, bizarnih slučajnosti, ali i ako je tako, ta vrsta slučajnosti ravna je nekakvom čudu.
 

Kad dođe kraj rata…
 

Moj otac je bio među prvim oslobodiocima koji su 1944. godine ušli u Novi Sad. I ja se sećam jednog kalendara, prvog te 1945. godine. Na tom kalendaru je slika partizana koji ulaze u Novi Sad i tu se u koloni lepo vidi i moj otac.

Od preko pedeset članova očeve i majčine familije, rat je preživelo možda njih petoro ili šestoro. Što se majčine strane tiče, ona je za pogibiju većeg dela svoje porodice saznala negde pred kraj 1941. godine. Dopisivala se sa svojima koji su ostali u Kragujevcu koliko se moglo. Odjednom, pisma su prestala da dolaze. Nije znala šta se događa i onda je stiglo pismo od prijatelja. Pismo je bilo adresirano na mog oca i on je nekoliko meseci oklevao da to pismo pokaže majci, jer tu je pisalo da su u oktobru 1941, u poznatom kragujevačkom masakru streljani njen otac i dva brata (imala je četiri brata i dve sestre), a ostali su odvedeni u logor na Starom sajmištu. Svi su stradali. Niko nije preživeo. Otac je dugo oklevao da joj saopšti istinu, a kada je jednoga dana smogao snage da joj to izrekne, majka je potpuno zanemela, izgubila moć govora. Mesec ili dva uopšte nije mogla da govori. Hodala je okolo kao izbezumljena. Jedan od meštana dolazio je svakoga dana, tešio je, razgovarao sa njom dok konačno nije progovorila. A kada je progovorila, plakala je nekoliko dana. To je bio strašan udarac. Od njene brojne porodice preživeli su samo jedan brat koji se zatekao u ratnom zarobljeništvu, jedan brat koji je otišao u partizane i brat u Americi. A otac nije saznao šta je bilo sa njegovom porodicom sve do samog kraja rata. Svi njegovi su takođe odvedeni u logore, otac, majka, rođaci. Niko se nije vratio.
 

Kako sam postao pisac
 

Godine 1949. Imao sam samo devet godina kada je tada jedini dečji časopis „Pionir“ raspisao konkurs za priču iz rata. Seo sam i opisao doživljaj iz ratnih dana. Majka, sa mnom, trogodišnjakom i bratom od jedne godine, skrivala se u selu Manđelos u podnožju Fruške gore. Ustaše i Nemci su povremeno obavljali racije, tragajući za skrivenim partizanskim bazama, terali seosko stanovništvo, više kilometara, u privremene logore. Prilikom jedne takve racije majka je pokušala da se sakrije i već je mislila da je uspela, svi su bili oterani, ona je ostala iza nekog zida zaklonjena kada se pojavi jedan ustaša koji je primeti i potera, pa je morala sa svim tim narodom da krene drumom prema Mitrovici, vukući me za ruku i noseći moga mlađeg brata Mišu koji se u međuvremenu rodio. Ja sam imao tri godine a moj brat, rođen 1942, jedva da je napunio godinu dana i ona ga je nosila u naručju. Sećam se i dan-danas kako mi je bilo teško da hodam (to su moja prva, rana sećanja na rat, stalni strah od nekoga i nečega), a ko zastane, njega tu pred svima bez milosti ubiju. U jednom trenutku sam povikao da više ne mogu da hodam tako brzo – drum prašnjav, žega velika, i ja osećam veliki umor. Majka je povikala: Eno vidiš ono drvo na kraju puta, to je jedna velika trešnja (znala je da ja jako volim trešnje), pa moramo da stignemo pre ostalih, ako stignemo poslednji neće ništa ostati. Ja sam onda poslednje snage uložio da bismo stigli do tog drveta. Naravno, mi smo to drvo prošli, išli smo dalje.

Osamnaest kilometara je bio dug taj put. Ta bežanija, taj mučenički put do logora i „prevara“ moje majke inspirisali su me kasnije za moj prvi književni rad, imao sam svega osam godina kada sam opisao ovaj događaj i na konkursu lista „Pionir“, 1949. godine, dobio prvu nagradu među 4.000 prispelih radova.

Nagrada je bila foto-aparat. Bio sam razočaran tom prvom nagradom, jer foto-aparat nikada nisam upotrebio, nije bilo filmova. A druga nagrada, fudbal, predstavljao je san svakoga dečaka, tada smo šutirali „krpenjače“ sastavljene od starih čarapa. Mnogo godina kasnije poznati scenarista Gordan Mihić poverio mi je da je on bio taj sretni dobitnik druge nagrade. Od svoje pete godine kada sam naučio da čitam, postao sam zaljubljenik u knjige. Čitanje je obeležilo moje školske i gimnazijske dane. Kasnije, susret sa delima pisaca koji su mi otkrivali snagu i moć reči, pre svih drugih fantastika i horor Kafke, Poa, Birsa, hasidske priče. Na tim uticajima gradio sam sopstvenu poetiku. Dakle, sve je to uticalo, „podmuklo delovanje biografije“ (izraz je Danila Kiša), ljubav prema knjizi, uticaj pisaca koje sam otkrivao i zavoleo kao „izbor po srodnosti“.
 

Beograd šezdesetih…
 

Šezdesete godine bile su u kulturnom životu Beograda zanimljive i ispunjene događanjima. Književne večeri na Filološkom fakultetu, u čuvenoj „četrdesetpetici“ okupljale su brojne talentovane pisce, časopisi „Delo“, „Savremenik“, „Književne novine“ i naročito studentski „Vidici“ predstavljali su značajnu mogućnost za afirmaciju novih imena. Pisci poput Oskara Daviča ili mladog ali već afirmisanog, sjajnog Brane Petrovića dolazili su da u burnim polemikama podrže nas mlade. Dobra priča ili pesma nalazila je odjek u kulturnoj javnosti. Gotovo da se u vazduhu osećala želja za promenama, za društvenim reformama, za otvaranjem u kulturi. U odnosu na ostale komunističke režime nesumnjivo smo imali više slobode, ali slobode nikad nije dovoljno.

Preko umetnosti probijale su se i neke naizgled nedodirljive političke barijere. Tih godina, ’63. i ’64. gotovo istovremeno, u „Prosveti“ objavili smo svoje knjige, neko prvu, neko drugu. Imali smo slične poglede na književnost, donekle slične uzore, podjednako smo učili na domaćoj i evropskoj književnoj tradiciji. Možda smo u neku ruku bili i „modernisti“, Kiš je kao svoj uzor spominjao francuski novi talas u književnosti, Kovač Foknera, Pekić Tomasa Mana, ja sam otkrivao Kafku kao velikog pisca. Važno je imati dobre uzore, ali se na vreme osloboditi preteranog uticaja i izgraditi sopstveni stil. Pridružio nam se i Miro Glavurtić, fantasta, jedan od osnivača slikarske grupe „Mediala“, blizak Kišov, a potom i Kovačev prijatelj.
 

Kiš, Kovač, Pekić…
 

Za mnoge imena Kiša, Pekića i Kovača već su postala deo književne istorije, a meni se čini kao da se to dogodilo juče, ti dani našega upoznavanja, drugovanja i prijateljstva, kada smo tek ulazili u književnost. Dobro se sećam kako je na jednom od naših prvih susreta kada smo se okupili u Kišovoj garsonjeri u Palmotićevoj, maltene kao uslov za naše dalje druženje postavio ispravan princip: ne dolazi u obzir nikakvo zajedničko „probijanje“, međusobno forsiranje i hvaljenje, svako mora samostalno izboriti svoje mesto u literaturi, onakvo kakvo je zaslužio. I toga smo se dosledno pridržavali, a ostali do kraja prijatelji.
 

Književni Ajaks
 

Danila sam upoznao 1960. na dodeli nagrada konkursa Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Bio je nekoliko godina stariji od mene i već je diplomirao Opštu književnost, a ja sam bio na drugoj godini Jugoslovenske i svetske književnosti i istovremeno upisao i Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Ubrzo nakon toga srećemo se u redakciji tada, a i kasnije, važnog studentskog književnog časopisa „Vidici“. On je u „Vidicima“ bio urednik i baš od njega sam dobio poziv da nešto napišem. Danilo me je uveo ne samo u „Vidike“ već i u svet umetničkog Beograda. Upoznao me je sa harizmatičnim Leonidom Šejkom, sa neobičnim i darovitim Mirom Glavurtićem, osnivačima slikarske grupe „Mediala“. I upravo Danilo Kiš me je upoznao sa Mirkom Kovačem i Borislavom Pekićem.

Sve nas je zbližila bliskost književnih pogleda, uzajamno uvažavanje, međusobno osećanje prijateljstva od prvog susreta, sve je to doprinelo da se počnemo češće sastajati, kod Kiša, kod Pekića u Prote Mateje ulici (gde je tada stanovao), kod mene u Višegradskoj. Razgovarali smo o svemu: od politike do pisanja, ali smo najveći deo vremena provodili u čitanju svojih novih rukopisa i njihovoj kritičkoj analizi. Predstavljali smo u pravom smislu reči „književnu grupu“, pisaca bliskih po uverenjima i vezanih iskrenim prijateljstvom. I kasnije, mnogo kasnije, pošto su se naša redovna druženja prvo proredila a zatim i prestala jer smo se razišli na različite strane sveta (Pekić je otišao u London, Danilo vreme uglavnom provodio u Parizu), kad god bih nešto napisao, pokušavao sam da sebi predstavim reakciju, komentar mojih prijatelja. Ali kako sam negde zapisao, tragična je činjenica da je Kiš umro u Parizu, Kovač u Rovinju, a Pekić je svoje najbolje spisateljske i životne godine proveo u Londonu. Imali su, svako na svoj način, duboke ali i traumatične odnose sa ovom našom sredinom kojoj su mnogo u književnom, umetničkom smislu dali.
 

Pohvala Andrićeva
 

Koliko mi je značilo kada me je kao mladog pohvalio Ivo Andrić? Veoma mnogo. Tek sam objavio nekoliko priča, a on ih je zapazio i u jednom razgovoru me je izdvojio kao mladoga pisca koji obećava. Žao mi je što nisam imao prilike da Andrića koga sam poštovao i veoma cenio i lično upoznam.
 

Pekić i London
 

Pekić je imao velike planove, ali se žalio da u Beogradu nema prave uslove za pisanje, neophodan mir i koncentraciju. Odlučio je da se sa porodicom preseli u London. Tako je i učinio. Bio sam čest gost u njegovoj londonskoj kući. Pekićevi nisu dopuštali da boravim u nekom od londonskih hotela. U London sam dolazio kao urednik Dramskog programa Televizije da bih otkupio najzanimljivije engleske televizijske drame za prikazivanje u našoj zemlji. Pekić me je sačekivao sa spiskom drama koje je gledao na programu engleske televizije i koje preporučuje. Donosio sam novosti iz Beograda, šta se događa u glavnom gradu, priče o novim knjigama i našim zajedničkim prijateljima.

Baštovanstvo je Pekiću, u tim ranim godinama njegovog boravka u Engleskoj, uz pisanje, postalo strast. U vreme kada sam dolazio, u drugoj polovini aprila, uveliko se bavio presađivanjem biljaka iz manjih posuda u veće, a zatim ih iz staklenika rasađivao u pojedine delove prostranog vrta. U to vreme uveliko je završavao pripreme za pisanje svoga obimnog maestralnog dela „Zlatno runo“. Sa kasetofonom oko vrata, presađivao je iz staklenika u baštu tek stasale biljčice i diktirao ono što će uskoro postati sastavni delovi romana „Zlatno runo“. Na njegovom radnom stolu bile su poređane kasete, pored kaseta zapisi i beleške a na zidovima su visile velike mape genealoškog stabla Njegovanovih. Bio sam svedok i pisanja romana „Besnilo“. Poznati izdavač iz Sjedinjenih Američkih Država naručio je roman „Besnilo“ za svoju ediciju bestselera. To je trebalo, po dogovoru, da bude džepna knjiga, u trendu tada mnogo čitanih romana o velikim katastrofama. Pripremajući se za posao, iščitao je sve što je valjalo u tome žanru. Pronašao je i zanimljiv siže – epidemija besnila na londonskom aerodromu Hitrou.

Pekić je spadao u red onih pisaca, malobrojnih, koji su se ozbiljno pripremali za pisanje romana, priča, drama, eseja. Proveravao je svaki detalj, sve je moralo da bude autentično. Više puta je obilazio poznati londonski aerodrom pažljivo i precizno beležeći raspored aerodromskih prostorija. Problem je nastao kada je američki izdavač koji je „naručio“ roman tražio od Pekića da ga skrati na polovinu što on, naravno, nije prihvatio, pa je taj poznati izdavač odustao od objavljivanja. Vreme je pokazalo, kao i brojni čitaoci, da je Pekić bio u pravu. Roman su posebno prihvatili mlađi čitaoci, doživeo je više izdanja i prevoda i veoma je čitan. Delili smo i „slabost“ – ljubav prema naučnoj fantastici i makabričnoj literaturi. Ostaje u mome sećanju kao jedan od najdivnijih ljudi koje sam u životu upoznao. Mudar, taktičan, tolerantan, izuzetno vredan, posvećen porodici i pisanju, sa bogatim književnim opusom. Sada mi se čini da je u jednome životu imao više života. Pa ipak nije stigao da ostvari, kako je zamišljao, svoja glavna dela. Sve ono što je pisao trebalo je da predstavlja samo pripremu za veliki višetomni roman o pojavi hrišćanstva u Vizantiji i teatrologiju o ideološkim sukobima iz bliske prošlosti.
 

Kao urednik Dramskog programa…
 

U redakciju Dramskog programa Televizije Beograd došao sam dok je televizijski program bio još u eksperimentalnoj fazi, dok se činilo da izrasta novi medij koji će predstavljati nove mogućnosti izražavanja, novi doprinos globalnoj kulturi, medij fantastičnih mogućnosti. Učestvovao sam sa velikim entuzijazmom u stvaranju dramskog programa, sarađujući sa mnogim piscima mlađe i srednje generacije. Stariji pisci su bili skeptičniji prema novom mediju. Nažalost, kako je vreme prolazilo, kako su politika i političari počeli da shvataju njegovu moć na široke narodne mase, medij je postao zloupotrebljen, postao je kontrolisan od političkih elita, profitera različitih vrsta. Danas je televizija u velikoj meri sinonim za propagandni medij koji širi prostakluk i nekulturu preko raznih „rijalitija“, uz obilje kiča i podilaženja najprizemnijem neukusu. Kao svetli trenuci ostaju neka značajna ostvarenja na koja sam kao urednik ponosan, da spomenem nekoliko: „Paviljon broj 6“, drama po poznatoj priči Čehova koju je režirao kao gost rumunski reditelj Lučijan Pintilije. Pintilije, veliki rumunski i evropski pozorišni reditelj, nije mogao iz političkih razloga da radi u svojoj domovini, a mi smo ga primili sa poštovanjem i zahvalnošću. Boro Drašković je režirao „Kuhinju“ Arnolda Veskera. Vesker je posle gledanja izjavio da je to najbolja realizacija ove poznate drame. Pamtim TV drame Gorana Paskaljevića, Šijana, Kadijevića. Bojana Andrić je prikupila i objavila spisak svih proizvedenih i emitovanih drama od kojih su mnoge vredne pažnje i poštovanja. Tragično je da mnoge od tih drama nisu sačuvane, nebrigom ili sticajem raznih nesretnih okolnosti.
 

Rad na filmovima
 

Imao sam sreću i zadovoljstvo da sarađujem sa sjajnim rediteljima kao što su Slobodan Šijan, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Lučijan Pintilije. Filmovi ovih reditelja ostaju u samom vrhu eksjugoslovenske i evropske kinematografije. „Bure baruta“, „Kad svane dan“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Ko to tamo peva“, „Paviljon 6“. Kroz saradnju sa ovim izuzetnim rediteljima, sazrevao sam i kao dramaturg i kao scenarista. Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa darovitim scenaristima Mirkom Kovačem, Duškom Kovačevićem, Dejanom Dukovskim. Ta saradnja mnogo mi je značila na ličnom i profesionalnom planu. Kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti prenosio sam ta iskustva iz prakse svojim studentima.
 

Pisci i poternice
 

Tokom devedesetih godina, u vreme Miloševićeve vlasti, pravljeni su tajni spiskovi za likvidaciju nepodobnih ličnosti, ne samo političara nego i pisaca. Još uvek nisu obelodanjena, nisu otkrivena imena nalogodavaca, imena autora tih kriminalnih spiskova. Ali se znaju neki detalji. Na primer, pored imena Mirka Kovača pisalo je „Ubiti i uzeti stan“. Mirko je opomenut od nekih ljudi njemu naklonjenih da hitno napusti Beograd. Više puta sam glasno i jasno zahtevao da se istraži sve u vezi s tim pretnjama. Postoje oni koji su imali uvid u te sulude spiskove, ali nikada nije bilo ni želje ni volje da se sprovede ozbiljna istraga.
 

Kad je Mirko Kovač tajno napustio Srbiju…
 

Mirko Kovač je bio žestoki protivnik narastajućeg populizma koji je zahvatio Srbiju dolaskom Miloševića na vlast. Na tom skupu u Domu omladine je povređen, a dobijao je i pretnje, provaljivano mu je u stan. Vest da odlaze iz Beograda, Mirko mi je saopštio dan ranije. Autobus za Rovinj (putovao je tada preko Mađarske) polazio je sa Slavije. Bio sam jedini koji je došao da ih isprati. Vreme je bilo sumorno, sećam se da je padao neki ne toliko veliki sneg. Oči su mi bile pune suza. Mirko Kovač i njegova supruga Boba, sa samo nekoliko kofera zauvek su napustili Beograd. Nije njima bilo lako jer odlazili su u neizvesnu budućnost, baš kao što je bila i neizvesna budućnost nas koji smo ostali ovde.

Napade je doživljavao svako ko je pisao ili govorio protiv režima. Poznati desničar Dragoš Kalajić dičio se svojim veličanjem Musolinijevog fašizma, a postavljen je zaslugom Mire Marković za dopisnika iz Rima, objavio je u vreme bombardovanja Srbije u „Politici“ tekst na čitavoj strani sa monstruoznim optužbama poimence kako Vojin Dimitrijević, Biljana Srbljanović i moja malenkost navodimo pametne bombe, da smo „lokatori“ koji obeležavaju i ciljeve za „pametne bombe“. Ta užasna i brutalna laž kao osveta za naše kritike Miloševićevog režima objavljena je na čitavoj strani poznatog beogradskog lista. Tada sam se upitao imam li ja pravo da svojim političkim i javnim delovanjem ugrožavam sigurnost svoje porodice, jer su Kalajićeve laži predstavljale pretnju i poziv na linč u jednoj inače užarenoj i turbulentnoj situaciji. Bili smo izloženi mnogim uznemiravanjima i pretnjama, ali u tim teškim i opasnim trenucima dobio sam podršku svoje porodice. Uzgred, „Politika“ se nikada nije izvinila zbog objavljivanja tog sramnog odvratnog Kalajićevog novinarskog pamfleta.
 

Da li je uvertira raspada Jugoslavije bio sukob pisaca?
 

Iz Udruženja pisaca Srbije istupio sam još davnih sedamdesetih kao mlad pisac sa jednom grupom istomišljenika nezadovoljnih radom udruženja koje je kopiralo anahroni model sovjetskog i ostalih istočnoevropskih udruženja. Bilo je i ostalo mnogo manje esnafsko udruženje, a mnogo više parapolitičko, uz skute vlasti, uvek u skladu sa glavnim trendom dnevne politike. Neki od „nezadovoljnika“ kasnije su se vratili u Udruženje, ja nisam. Ali sam učestvovao u osnivanju dvaju drugačijih udruženja – Nezavisnih pisaca i Foruma pisaca. U vreme raspada Jugoslavije devedesetih godina mnogi pisci su se uključili u ratnu propagandu, umesto smirivanja strasti, raspirivali su etničku mržnju. Poznati nemački pisac Hans Magnus Encensberger, u poseti Beogradskom krugu, pitao me je šta se dogodilo sa nekim njegovim beogradskim prijateljima koje je poznavao kao razumne i trezvene ljude, a sada ih više ne prepoznaje, postali su isključivi i fanatizovani. To više nisu bili oni isti koje je poznavao, postali su paranoični i netolerantni. A sve to pod maskom tobožnjeg patriotizma i nekakvog naopakog rodoljublja, koje je donelo nesreću sopstvenom narodu, ali i narodima u okruženju.
 

Jugoslavija uoči rata
 

Politička, medijska i svaka druga propaganda utirala je put netoleranciji i nasilju. Vaspitan sam tako da osećam prirodan otpor i oprez prema toj vrsti probuđenih emocija. Emocije podignute na nivo državne politike su opasno i destruktivno stanje. Emocijama se lako manipuliše i činjenice su nemoćne u sudaru sa emocijama. Kada prevladaju emocije, tu prestaje svaka razumna politika, mogućnost bilo kakvog dogovora. Erih From je pisao kako je etičko uvek iznad etničkog. Uostalom, vidimo šta se događalo devedesetih godina i kuda nas je to dovelo.
 

Otkaz na televiziji
 

Tog januarskog dana 1993. dolazio sam kao i obično na posao i saznao da mi je zabranjen ulazak u zgradu Televizije. Na ulazu su stajali naoružani policajci koji su naredili da se udaljim. Ista sudbina zadesila je i desetak novinara, urednika i inženjera članova Izvršnog odbora našeg novoosnovanog Nezavisnog sindikata, prvog nezavisnog sindikata u Srbiji. Naš greh sastojao se u tome što smo zahtevali poštovanje profesionalnog kodeksa koji je zabranjivao ratnu propagandu, širenje rasne, nacionalne mržnje, uskraćivanje istinitih informacija, sve ono što se činilo u vremenima koja su nastupila.

Uklonjeni smo po ličnom naređenju novog direktora Milorada Vučelića. U televiziji sam proveo blizu trideset godina i bio jedan od osnivača Dramskog programa. Nisam mogao da uđem u zgradu i pokupim svoje lične stvari. Bio je to akt čistog nasilja, nezakonit i bezobziran. Uskoro se na udaru našlo i više stotina članova našeg sindikata, što je postala javna sramota režima koji je provodio ove „čistke“. Nije bez razloga državna televizija prozvana „TV Bastilja“ i postala pojam i sinonim medijskih manipulacija i bezakonja.
 

Raspad Jugoslavije u ratu
 

Iako sam ukazivao na takvu mogućnost, zaista nisam verovao da će se tako nešto i dogoditi. Verovao sam da će porodične, susedske, ekonomske i sve ostale veze, logika do tada ostvarenog zajedničkog života, postati brana svim ekstremistima i ekstremnim situacijama. Ali takozvano „događanje naroda“, medijska propaganda, revanšizam, buđenje opasnih nacionalističkih strasti, nedorasli i nesposobni političari stvorili su uslove za jednu vrstu opšteg ludila koje se pretvorilo u ratno. Stvorila se takva situacija koja je tačno opisana više ponavljanim aforizmom – „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan“. Očevidno dođu vremena kada se ludilo širi kao zaraza, poput požara, postajući neka vrsta pandemije, obuhvatajući i pojedince i čitave narode.
 

„Nemoć očiglednog“
 

Da, to je naslov jednog eseja Mirjane Miočinović, „Nemoć očiglednog“, koji po mome uverenju objašnjava suštinu vremena i sredine u kojoj živimo. Kada nastupe „mračna vremena“, sve postaje svoja suprotnost. Laž se promoviše kao istina, isključivost težnja za novim tumačenjem istorije. Ratna propaganda kao borba za istinu. Pojmovi gube značenja, u raspadu osnovnih etičkih normi. Neprekidno nas prati ta „nemoć očiglednog“, nemoć da se dokaže da je crno crno, a belo belo, da se dokaže ono što je očigledno, a prihvata se ono što je propaganda, demagogija, izvrtanje istine. Ne veruje se sopstvenim očima nego onome što se kao istina prikazuje na kontrolisanim i manipulisanim medijima. Nemoć očiglednog je tragična posledica „zarobljene države“.
 

Jugoslovenski kulturni model
 

Kulturni model bivše Jugoslavije izrastao je pod odlučujućim uticajem ideologije, komunističkog društvenog sistema, u Jugoslaviji svakako izražen blažom represijom nego u ostalim istočnoevropskim zemljama i Sovjetskom Savezu, ali je u svojim temeljnim uverenjima zasnovan na približno sličnom obrascu, odnosno „kulturnom modelu“ kakav je bio vladajući u istočnom komunističkom bloku. Dominantni stereotipi toga modela bili su: zasnivanje javnog života na neprekidnoj opasnosti od „unutrašnjeg neprijatelja“, stalna borba protiv takvog (klasnog, ideološkog) neprijatelja, na postojanju „svetske zavere“, na neraskidivoj vezi između masa i harizmatičnog vođe kao božanskog oličenja naroda, države i partije.
 

Šta se promenilo raspadom Jugoslavije?
 

Prethodni „kulturni model“ izražavao je duh internacionalizma, zasnovan na delima marksizma-lenjinizma, sa konačnim ciljem – stvaranjem komunističkog društva. Novi „kulturni model“ sa istovetnom matricom stereotipa i predrasuda: unutrašnji neprijatelj, svetska zavera, veza masa i harizmatičnog vođe, na staroj matrici gradi novu: internacionalizam se zamenjuje nacionalizmom, veličanje sretne budućnosti ustupa mesto slavljenju herojske prošlosti, religiozna podatnost komunizmu – prihvatanjem religije (pravoslavlja) kao nove ideologije. Napuštanje onog prvog modela zarad prihvatanja ovog drugog nije se dogodilo odjednom, preko noći. Izvesno vreme ti modeli su se prožimali, što je stvaralo sliku opšte konfuzije: na masovnim mitinzima nošene su naporedo jugoslovenske zastave sa petokrakom i srpske sa simbolom četiri ocila, slike oca srpske pismenosti Vuka Karadžića, vođe Prvog srpskog ustanka iz 1804. Karađorđa, naporedo sa slikama četničkog nacionalističkog komandanta iz Drugog svetskog rata Draže Mihailovića i novoga predsednika Slobodana Miloševića. Ponegde je, istina sve ređe i ređe, promicala i poneka slika poslednjeg predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita.
 

Istine, „istine“, stereotipi i teorije zavere
 

Stereotip o postojanju međunarodne zavere trebalo je da objasni sve veću međunarodnu izolaciju novog srpskog rukovodstva koja je zapravo nastala zbog pokušaja da se narastajući etnički problemi u Jugoslaviji reše silom. Jugoslovenska narodna armija, jedina i glavna oružana sila, bila je pod potpunom partijskom i ideološkom kontrolom. Njena transformacija od ideološke, komunističke do srpske, nacionalne armije obavljena je u vrlo kratkom roku. Iz ovoga stereotipa proizašli su drugi, takođe važni: svako ko je protiv ovoga režima, opozicioni političari, intelektualna opozicija, nezavisni mediji i novinari su unutrašnji neprijatelji, obeleženi su kao „peta kolona“, izdajnici.
 

Današnje doba…
 

Ako sudimo po velikim krizama koje potresaju svet, reklo bi se da smo blizu Apokalipse. Nismo mnogo naučili iz prošlosti. Ponovo rastu tenzije koje jako podsećaju na ono što je bila dominantna teorija Hitlerove Nemačke, a to je geopolitika. To je nauka čiji je zastupnik bio Karl Haushofer, kome je nakon Drugog svetskog rata trebalo da bude suđeno upravo zbog geopolitike – teorije rase, krvi i tla – ali se on ubio i nije dočekao suđenje. Ono što se događa oko Ukrajine neodoljivo podseća na 1939. i upad Nemačke u Poljsku. Moćne države obuzete su obnavljanjem svojih imperijalnih carstava, podelom interesnih sfera, osvajanjem novih ratnih tehnologija koje mogu u trenu zbrisati čovečanstvo. Pa ipak, uprkos svemu, svet je opstao, uprkos svim katastrofama, prirodnim ili izazvanim od ljudske ruke, po cenu sve većih žrtava i stradanja. Izazovi su veliki sa mogućim teško zamislivim posledicama.
 

Da li sam razočaran posle svega…?
 

Ne mogu govoriti o razočaranju jer sam smisao tražio i nalazio u nepristajanju na nepravdu i nasilje. Od svojih životnih načela i principa nisam odustajao. Shvatio sam da su nečoveštvo, kao i ljudska glupost, neiscrpni. Ponavljaju se u bezbroj varijanti. Zlo u službi višeg cilja. Iako maskirano nekim višim ciljem, zlo ne menja svoju suštinu. Kao da je zlo manje zlo, ili prestaje biti zlo ako se čini u ime naroda, u ime partije ili u ime vere. Ne samo da nije manje, nego je veće jer postaje obuhvatnije, temeljitije, potpunije. Postaje zlo fanatika koji nemaju ni prema kome milosti, a najmanje prema tek rođenom detetu u kolevci. Ne, ne prihvatam razočaranje kao opravdanje za nečinjenje. Nedopustivo je stajati i gledati kako se čine zlo i nepravda i miriti se sa tim. Italijanski pisac Primo Levi zapisao je: „Na svetu je mnogo pokvarenih svinja, čudovišta su oni koji stoje i gledaju.“
 

Može li se zlo pobediti?
 

Tema zla dominantno je prisutna u mojim romanima i pripovetkama. Mislim da je to jedna od glavnih tema naše epohe uopšte. Kad pogledam i sopstveni život – rođen sam 1940, uoči Drugog svetskog rata – i šta se sve događalo do dana današnjeg, vidim da je to borba da se zlo, u ljudima ili oko ljudi, prevlada. Svi nosimo neko nejasno osećanje krivice što smo nemoćni pred gotovo metafizičkim užasima zla. Zlo svemu oduzima smisao i zato sadrži nešto iracionalno, metafizičko. Sada, kada sam ušao u pozne godine, kada se sabira i oduzima, kada sagledavam svoj život, svoju profesiju, sve ono što sam činio, pokušavao i želeo da činim jeste pokušaj suprotstavljanja zlu, i onda kada se čini da je moćno i nesavladivo.
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Velike priče
Foto: Žika Slika