Razgovor sa Dženel Braun o romanu „Vredne stvari“

Kažu da iver ne pada daleko od klade, a u slučaju Nine, jedne od glavnih protagonista psihološkog trilera „Vredne stvari“ Dženel Braun, ona se upravo na to oslanja. Nina je prevarant, baš kao i njena majka. Ali tu je još jedan protagonista – Vanesa, influenserka na Instagramu. Obe junakinje su podjednako zanimljive.

Dvojac naratora – Vanesa i Nina – pruža isti efekat pri kazivanju zapleta i raspleta poput sobe sa ogledalima u luna-parku, koji obuzima čitaoca i pomućuje mu moć rasuđivanja tako da više ne zna za koga da navija, jer će vam se obe žene dopasti. Obe junakinje potiču iz porodica zbog kojih bi se Bordžije postidele, zbog čega možete da očekujete borbu do poslednjeg daha na više nivoa. Kada se Nina i njen momak Loklan upute na jezero Taho kako bi pokrali antikvitete u jednoj vili i prevarili Vanesu, događaji koji uslede držaće vas na ivici sve do poslednje stranice.

Sledi razgovor sa Dženel Braun, koju je Harlan Koben proglasio „autorkom čije knjige ne smete propustiti“.

Naravno da ne želimo čitaocima na bilo koji način da pokvarimo doživljaj, ali roman je tako dobro napisan i prepun sjajnih preokreta i zaokreta. Jeste li znali čitav tok priče pre nego što ste seli da je napišete?

Nisam! Počela sam da pišem sa jako grubom predstavom o tome šta želim da postignem. Znala sam da će se u romanu pojaviti prevarant (Nina) koji će se okomiti na ženu koju prati na Instagramu (Vanesa), da će Nina sa dečkom svratiti u Vanesinu vikendicu na jezeru Taho i da će od tog trenutka sve krenuti naopako. Znala sam da će dve žene biti povezane na načine koji čitaocima neće odmah biti poznati. To bi bio zaplet u najgrubljim crtama. Znala sam i da želim da u nekoliko navrata menjam perspektive između njih dve i da će se svaki put kada promenimo perspektivu unekoliko promeniti i naše shvatanje onoga što se dešava.

Sve ostalo, svi detalji su, međutim, dodati kada sam počela da pišem. To je za mene prilično normalno – u svim mojim knjigama ima mnogo preokreta i često o njima donosim odluku tek tokom pisanja. Ubeđena sam da se likovi grade pre priče – potencijalni postupci mojih likova se menjaju dok sami likovi sazrevaju. Volim sebi da ostavim prostora da, tokom pisanja, shvatim šta se dešava.

Naravno, ovo često znači da mi na pola romana padne na pamet ideja o preokretu, pa moram da se vratim i prepravim veći deo knjige da bi priča imala smisla! Međutim, dobro otkrovenje je vredno toga!

Nina i Vanesa, kao i Loklan, Beni i Ninina majka, su svi vrlo zaokruženi likovi. Koji je bio Vaš osnovni cilj, zbog koga ste priču izneli i iz Ninine i iz Vanesine perspektive?

Smatrala sam da je veoma bitno da i jednoj i drugoj uđem u misli. I ne samo zato što se to činilo kao sjajna prilika za otkrivanje novih detalja zapleta već zato što sam želela da obe budu što bolje prikazane. Bilo bi lako predstaviti Vanesu kao jednodimenzionalan lik – na kraju krajeva, ona je bogata naslednica koja živi „influenserskim“ životom – ali sam želela da bude više od toga. Tematski je bilo bitno da oba lika budu nesavršena, ali da izazivaju saosećanje. Knjiga se dosta bavi pitanjima imidža i osude u doba društvenih mreža i potrebom da se gleda izvan nametnutog okvira kako bi se videla prava osoba. Želela sam da se čitaoci iznenade onime što će osećati prema svakom liku.

Jedna je prevarant, a druga influenser na društvenim mrežama. Da li se može reći da i jedna i druga, u određenom smislu te reči, varaju ljude?

Upravo tako! Mislim da se većina „influensera“ na društvenim mrežama bavi nekom vrstom prevare. Pratila sam veliki broj influensera iz oblasti mode i životnog stila dok sam radila na ovoj knjizi, i moj je utisak da su mnogi od njih prevaranti koji svoj imidž prodaju zarad reklamiranja određenih proizvoda. Ne samo kada se radi (ponekada isuviše očigledno) o proizvodima sponzora, što se plaća, već i o fotografijama njih samih kao proizvod/brend. Vrlo mali deo onoga što vidite u njihovim postovima je stvarno. Sve je montirano, fotošopirano i izmišljeno.

Kao što i prevaranti osmisle lažni imidž i ličnost kako bi izveli prevaru, isto rade i mnogi influenseri. U pitanju je samo nešto blaža verzija iste vrste laži.

Kakvim ste se istraživanjem bavili kada ste pisali knjigu? Imate li neko obrazovanje u oblasti istorije umetnosti?

Poslednji sam kurs iz istorije umetnosti slušala na Berkliju 1994. godine, tako da ne, ne baš. Volim umetnost i dizajn enterijera i mnogo čitam na tu temu, ali sam se po kratkom postupku upoznala s antičkom umetnošću. (Mnogo sam vremena provela po sajtovima muzeja i aukcijskih kuća). Mnogo sam čitala i o psihologiji prevaranata – postoji sjajna knjiga koja se zove The Confidence Game, koju je napisala Marija Konikova, a koja mi je stvarno pomogla – razgovarala sam i sa stručnjacima koji su mi objasnili neke savremene tehnike prevare. Razgovarala sam i sa profesorom koji se bavi međunarodnim tržištem ukradenih umetničkih dela i antikviteta. (Što je zaista fascinantno, mogla sam samo o tome da napišem čitavu knjigu!)

Kada je u pitanju jezero Taho, na njemu sam provela mnogo vremena u detinjstvu (čak sam se tamo i venčala), a knjiga mi je poslužila kao izgovor da se tamo vratim.



Svi Vaši romani bave se poverenjem koje polažemo u intimne veze i time kako dvoje ili više ljudi istu vezu može doživljavati na potpuno drugačiji način. Da li „Vredne stvari“ smatrate prirodnim nastavkom prethodne knjige?

Može se reći da su moja prva dva romana – „Sve što smo uvek želeli bilo je sve“ i „Ovde živimo“ – ni na koji način nisu ličila na moja poslednja dva romana – „Gledaj kako nestajem“ i „Vredne stvari“. Na kraju krajeva, prve dve knjige su satirične drame, dok su druge dve trileri. Međutim, imaju nekih zajedničkih odlika. Za početak, sve su uzbudljive! Određene teme sam usavršila pišući ove četiri knjige. Jedna od velikih je to kako u vezama često vidimo samo ono što želimo da vidimo (bilo da su to problematična deca, vaša žena koja je nestala ili vaš novi najbolji prijatelj koji je, sasvim slučajno, prevarant).

Uvek me iznenadi broj ljudi koje sam upoznala, a koji smatraju da znaju sve o osobi koju vole, samo da bi posle godina i godina otkrili da ne znaju apsolutno ništa o tome ko je zapravo ta osoba. Fascinirana sam time. Ljudi toliko lažu, na toliko različitih načina, a posebno lažu ljude koji su im navodno najbliži. Sve to čini sjajnu priču.

Kako je knjiga završila u Amazonovom filmskom studiju?

To je bilo i te kako uzbudljivo! Pre nego što je knjiga prošla lekturu, primerak je počeo da kruži po Holivudu. To sam otkrila kada sam bila u Diznilendu – stojeći u redu za vožnju sa decom. Poznanica, koja je scenarista, poslala mi je poruku u kojoj mi je javila kako je upravo pročitala roman i kako je „vrlo tražen“. Nisam imala pojma da je rukopis uopšte „procureo“ u javnost.

Za svega nekoliko nedelja počele su da pljušte ponude. Amazon i Blossom Film (produkcijska kuća Nikol Kidman) zajedno su mi poslali ponudu da snime televizijsku seriju. Odmah su se našli na samom vrhu spiska produkcijskih kuća sa kojima želim da sarađujem i ubrzo smo se dogovorili. Pio se šampanjac. Pozamašne količine šampanjca!

Jeste li na bilo koji način uključeni u snimanje serije?

Intenzivno! Napisaću scenario za pilot-epizodu. I biću izvršni producent.

Pišete li novi roman?

Stalno pišem novi roman. Ali ne volim da govorim o onome na čemu trenutno radim sve dok ne završim prvu verziju, delom i zato što pričanje o nečemu što nije završeno deluje kao svojevrsno obećanje onome što sam napisala do sada. Kao što sam već rekla, moje knjige obično rastu i razvijaju se dok ih pišem. Volim da sebi ostavim prostora za izmene, ako bude potrebno, a tajnovitost (kao sada) mi pomaže da se osećam kao da sam kreativno slobodna. Niko nikada neće saznati šta je sve završilo u kanti za đubre!

Za kraj, verujem da bi mnogi mladi pisci poželeli karijeru poput Vaše. Šta biste im savetovali?

Takvi saveti mi baš i ne idu. Kada bacim pogled na svoju karijeru – prošlo je dvadeset i pet godina od kada sam počela da pišem, kao novinar za Wired – ništa se ne ističe, osim istrajnosti. Bilo je izrazitih uspona i padova tokom godina koje su prošle. Ali kad se podvuče crta, u pitanju je igra brojki – pišete i nastavljate da pišete, i pišete, i pišete. Pošto ostavite za sobom nekoliko stotina hiljada reči, uglavnom ćete zaključiti da ste naučili da pišete pristojno.

Uz to – dobri urednici i čitaoci od poverenja su izuzetno važni! Pronađite zajednicu pisaca koja će vas motivisati i koja će vam davati dobre povratne informacije. Mimo toga, jednostavno budite uporni.

Autor: Kris Šlup
Izvor: amazon.com
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Michael Smiy