Razgovor sa Ejmi Tan

1989.

Svaki pisac na početku karijere pokušava da pronađe svoj „glas“. Čini se da je u slučaju Ejmi Tan glas bio taj koji je pronašao nju.

Autorka kaže da je, od trenutka kada je počela da piše priče iz kojih je nastao njen prvenac „Klub radosti i sreće“, imala osećaj kao da samo beleži diktat nekog nevidljivog pripovedača.

„Pišući romane, otkrivala sam njihov sadržaj na isti način na koji to čini neko ko ih prvi put čita“, ističe ona. „Mnogo toga me je iznenadilo. Sedela sam i pisala, a onda bih odjednom prasnula u smeh i pomislila: 'Mora da se šališ!' Kao da sam slušala nečije pripovedanje i trudila se da zapišem što više mogu.“

Priče, naravno, nisu dolazile potpuno oformljene. Kada bi zapisala originalnu verziju, prepravljala bih je bar dvadesetak puta.

„Klub radosti i sreće“ je kolaž u kome se prepliću priče kineskih imigrantkinja, članica Kluba radosti i sreće, i njihovih ćerki, mladih žena rođenih u Americi. Za razliku od ekscentričnih likova iz romana „Tripmaster Monkey“ Maksin Hong Kingston, koji opisuje specifično iskustvo Amerikanaca kineskog porekla, žene iz „Kluba radosti i sreće“ mogle bi pripadati bilo kojoj imigrantskoj zajednici.

Kako je počelo

„Kada sam počinjala da pišem knjigu“, priseća se Tan, „mučili su me sasvim jednostavni, uobičajeni problemi: kakav će biti ton, o čemu je reč u priči i slično.“ Prvu priču napisala je 1985. godine, kada se učlanila u radionicu za pisce Skvo Veli kako bi pronašla rešenje za svoju opsednutost poslom. Radila je i po devedeset sati nedeljno, ne zato što joj je bio potreban novac, već zato što, kako ona kaže: 'Nisam znala da kažem ne'.“

Njena priča je dospela na stranice lokalnog književnog časopisa, a zatim i u ruke Sandre Dajkstra, književnog agenta iz Del Mara u Kaliforniji. Pročitavši priču, koja je kasnije završila u knjizi kao poglavlje pod naslovom „Pravila igre“, Dajkstra je zatražila da joj pošalje još neku. Tan je imala samo još jednu priču koju je napisala za radionicu.

„Postala sam Kineskinja“

Nakon što je na zahtev agentkinje sročila koncept za knjigu koja bi bila zasnovana na njenim pričama, Tan je sa majkom otputovala u Kinu.

Ispostavilo se da je putovanje, planirano kao poklon za majku koja se oporavila od ozbiljne bolesti, bilo od neprocenjivog značaja za samu autorku. Bio je to njen prvi pravi susret sa kulturom predaka.

„Kada su moja stopala dotakla kinesko tlo, postala sam Kineskinja. Znala sam da to nikada neću biti u potpunosti, ali osetila sam neverovatnu povezanost sa tom kulturom. Bilo je to osećanje ispunjenosti, kao kada imate i majku i oca. Imala sam Kinu i Ameriku, i sve se konačno uklopilo.“

Po povratku u Ameriku, saznala je da joj je izdavačka kuća Patnam ponudila avans za knjigu u iznosu od 50 hiljada dolara. „Bila sam zatečena“, kaže Tan. Napustila je stari posao i u potpunosti se posvetila pisanju u podrumu svoje kuće. Knjigu je završila za četiri meseca.

„Klub radosti i sreće“ oduševio je kritiku, a prava na objavljivanje knjige u mekom povezu prodata su izdavaču Vintidž buks za 1,2 miliona dolara.



Problemi sa majkom

Autorka ističe da su priče koje je pisala zapravo bile namenjene njenoj majci i da je počela da ih piše kako bi joj objasnila razloge zbog kojih je među njima često dolazilo do nesporazuma i sukoba.

„Pisala sam prvenstveno za sebe i svoju majku. Želela sam da čuje moje mišljenje o Kini i mom odrastanju u ovoj zemlji. Trudila sam se da jezik bude dovoljno jednostavan, da moje reči praktično izlaze sa stranice, kako bi mogla da razume o čemu tačno govorim.“

Problemi u odnosu sa majkom počeli su kada je Tan sa petnaest godina ostala bez oca i brata, koji su obojica umrli od tumora na mozgu u razmaku od šest meseci. Majka je tada nju i njenog mlađeg brata odvela u Evropu, što dalje od „bolesne kuće“. Nastanili su se u švajcarskom Montreu.

Tan se trudila da u toku školske godine položi što više ispita i maturira pre svojih vršnjaka. Kada su se vratili u Sjedinjene Države, upisala se na koledž Linfild u Oregonu, jedan od dva koledža koje je izabrala njena majka. Posle izvesnog vremena, preselila se sa momkom na univerzitet u San Hozeu i odlučila da sa studija medicine pređe na književnost.

Majka šest meseci nije razgovarala sa njom.

„Moja majka je bila ubeđena da me je izgubila“, kaže Tan. „Jedno vreme sam tvrdoglavo odbijala svaki kontakt.“ Završila je redovne i master studije engleskog i lingvistike i udala se za advokata Lua de Mateija, momka zbog koga je napustila Oregon.

Tvrdi da je oduvek sanjala o tome da bude pisac. „Uglavnom sam pisala pričice za sebe. Ponekad sam ih čak slala prijateljima, maskirane u formu pisma. Bila sam svesna činjenice da su retki oni koji pisanjem zarađuju za život i iz praktičnih razloga sam odlučila da se time bavim isključivo kao hobijem, iz zadovoljstva.“

Neke detalje iz sopstvenog života unela je u roman. Recimo otkriće da je njena majka, kada se 1949. preselila u Sjedinjene Države, za sobom u Šangaju ostavila dve ćerke.

Odnos sa majkom je u međuvremenu krenuo uzlaznom putanjom, ali sukob između kultura i generacija je neprekidan proces iz koga se uvek može naučiti nešto novo.

„Kada bi sve išlo kao po loju“, objašnjava Ejmi Tan, „više ne bih pisala svoje priče.“

Autor: Džuli Lu
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Robert Foothorap