Razgovor sa Volterom Ajzaksonom: Mašine će moći sve, osim da budu kreativne

I pored liderskih pozicija koje bi za većinu predstavljale vrhunac karijere, Volter Ajzakson je pronašao vreme da piše bestseler biografije.

Volter Ajzakson 1996. godine postaje urednik u „Tajm“ magazinu. Pet godina kasnije, prelazi na mesto izvršnog direktora Si-En-En-a, gde je nadgledao televizijski prenos terorističkog napada 09.11.2001. Od 2003. godine preuzima mesto predsednika i izvršnog direktora neprofitnog Aspen instituta, i na toj poziciji ostaje do 2018.

Upravo u tom periodu, Ajzakson se bavio istraživanjem i pisanjem obimnih biografija Leonarda da Vinčija, Stiva Džobsa, Alberta Ajnštajna i Bendžamina Frenklina – od kojih je svaka postala bestseler na listi „Njujork tajmsa“, dok su „Leonardo da Vinči“ i „Ajnštajn“ dospele i do prvog mesta ove liste.

Autor je i zbirke eseja o liderstvu, biografije Henrija Kisindžera, kao i bestselera „The Innovators: How a Group of Hackers, Geniuses, and Geeks Created the Digital Revolution“.

Ajzakson, koji važi za jednog od autora najprodavanijih biografija i najpoznatijih intelektualaca u Americi, trenutno radi kao profesor istorije na Univerzitetu Tulan u rodnom Nju Orleansu.

Počeo sam razgovor prisetivši se diskusije koju smo vodili pre nekoliko godina.
 
Kako nalazite vreme da pišete toliko koliko pišete?
„Ne volim golf“, ogovorio je Ajzakson. „Odem kući i pišem.“
 
Partija pokera između Leonarda da Vinčija, Bendžamina Frenklina, Alberta Ajnštajna i Stiva Džobsa – ko pobeđuje?

Stiv Džobs pobeđuje jer je Stiv Džobs najveći poslovni um kojeg sam ikad upoznao. A najveći poslovni um je postao jer je razumeo povezanost između kreativnosti i inovativnosti. Drugim rečima, ljudi poput Bila Gejtsa deluju pametnije, ali Bil Gejts je napravio „Zune“, muzički plejer koji je bio sve samo ne umetničko delo. Stiv veruje da je lepota važna i vrlo je strastven po tom pitanju.

Iako Stiv Džobs nikada nije bio veliki inženjer, i nije znao ništa o finansijama, bio je najbolji poslovni lider današnjice, jer je znao da je suština u proizvodu. Napravio je revoluciju u muzičkom biznisu, medijima, u džepove nam ubacio na hiljade pesama i stvorio ajfon. Konačno, nakon prvobitnog odbijanja, dozvolio je Epstor na ajfonu što je omogućilo nastanak svega drugog, od Ubera do Erbienbija.

Koje pouke obični ljudi mogu da izvuku iz života ovih svestranih ličnosti o kojima ste pisali?

Kada sam pisao biografiju Leonarda da Vinčija, posebno me je iznenadila činjenica da on nije bio najpametnija osoba u svom okruženju. Bio je neobrazovan. Bio je nezakonito dete, levoruk, homoseksualac, nikada nije pohađao školu, univerzitet, nije govorio latinski, nikada nije učio algebru – jednom rečju, autsajder.

Pa ipak, on je jedan od najuspešnijih kreativnih genija verovatno u čitavoj istoriji. A nije imao mentalni proces jednog Ajnštajna. Ne postoji niko na ovom svetu ko bi mogao da priđe Ajnštajnu. Ali svako od nas bi mogao da se potrudi da bude sličniji Leonardu da Vinčiju. On je svakog jutra sebe terao da prošeta ulicom i proveri kako svetlost pada na neki list, i da li ptičija krila brže lepršaju kada ptica leti uvis ili kada sleće – što, između ostalog, zavisi od toga o kojoj je ptici reč. On je jednostavno bio radoznaliji od drugih i imao je veliku moć zapažanja.

Svake nedelje bi u svojim beleškama – a imamo 7200 stranica njegovih beležaka – pravio spisak svih stvari koje u njemu bude radoznalost. To su bile jednostavne stvari: „Zbog čega je nebo plavo?“ Svako od nas kada izađe napolje vidi da je nebo plavo. Ali ne zastanemo da se prepustimo radoznalosti. Omiljeni zapis iz njegovih beležaka mi je: „Opiši jezik detlića“. U trenutku kada ima dvadesetdevet godina, on zapiše tako nešto. Mislim, ko se probudi ujutru i pomisli to? Šta bi uopšte trebalo uraditi da se dođe do odgovora na to pitanje?

Ali Leonardo je bio takav, svakog dana: radoznao po pitanju najrazličitijih stvari. Većina nas nema mentalnu snagu jednog genija. Ali svako od nas može da poveže lepotu sa tim kako stvari funkcionišu,  svako od nas može da bude radoznao, neumorno radoznao.

Da li je to uticalo na vas?

Naravno. Sada se trudim da nekoliko puta dnevno zastanem i dozvolim sebi da budem radoznao. Kažem sebi: „Čekaj malo: hajde da pokušam da shvatim kako to funkcioniše, da malo to istražim.“ I to mi se dopada i kod Stiva Džobsa i kod Leonarda da Vinčija. Stiv nije toliko pametan kao Bil Gejts; Leonardo da Vinči nije bio pametan kao Luka Pačoli – ali niko nije čuo za Luku Pačolija. On je bio veliki matematičar i Leonardov najbolji prijatelj. Ali za Leonarda ste čuli jer je on bio kreativan.

Kao što „Starbaks“ nije izmislio prodaju kafe, tako ni vi niste prvi napisali biografije da Vinčija, Ajnštajna, Frenklina ili Ruzvelta. Odakle vam hrabrost da se upuštate u teme koje su toliko puta obrađivane?

Kao prvo, naučnici su postali nešto poput visokog sveštenstva. Oni ne veruju da obični ljudi mogu da shvate neke stvari. A isto je i sa istoričarima – naročito istoričarima iz akademskih krugova – pišu za sebe i sebi slične. Ja se trudim da napišem priču.

Voker Persi (pokojni romanopisac iz Nju Orleansa) jednom prilikom je rekao: „Postoje dve vrste ljudi koji dolaze iz Luizijane, propovednici i pripovedači“. I na to je dodao: „Za ime boga, budi pripovedač. U svetu već postoji previše propovednika.“ I to je sve što ja pokušavam – da ispričam priču.

Nikada neću moći da izvedem posebnu teoriju relativiteta. Ali mogu da napišem priču o klincu koji nije mogao da se zaposli kao nastavnik. Ajnštajn je trećerazredni službenik u kancelariji za patente – ne može da odbrani doktorat, jer niko ne razume njegovu doktorsku disertaciju – i zadatak mu je da proverava prijave patenata za sinhronizovane časovnike.

Šta je uradio – počeo je da eksperimentiše. Zamišljao je, vizualizovao: ako se krećeš velikom brzinom prema jednom satu, da li će izgledati sinhonizovano, da li će biti razlike ako se veoma brzo krećete prema dugom satu? Sada ću preskočiti nekoliko koraka, ali onda dolazi do zaključka: „Oh, sad mi je jasno, brzina svetlosti je relativna u odnosu na kretanje“. Inače, brzina svetlosti je konstanta, ali kada se krećete, vreme za vas postaje relativno. I to je prilično uvrnut zaključak. A on je samo jedan službenik za patente koji ima sposobnost da zamisli stvari. To je odlična priča.

O čemu je vaša sledeća knjiga?

Mala je verovatnoća da će biti popularna, ali tema je CRISPR, tehnologija za editovanje gena. Na neki način, to ima veze sa činjenicom da su žene marginalizovane u nauci, mada to nije bila prvobitna ideja.

Tokom 1998. i 1999. godine svi vodeći biohemičari i biotehnolozi bili su na projektu sekvenciranja gena – Projekat humanog genoma. Žene su bile isključene iz toga. I tako su  Dženifer Dudna, sada na Berkliju i Emanuela Šarpentje, trenutno na Plank institutu u Nemačkoj, odlučile da se fokusiraju na RNK. I pronašle su tehnologiju uz pomoć koje mogu da upotrebe RNK, da uzmu nešto što se zove CRISPR, što je ponovljena sekvenca u genu, i da onda iseku gen i preurede ga, kao što mi to radimo u nekom vord dokumentu. One su izmislile tu tehnologiju.

O Ajnštajnu sam pisao jer je u prvoj polovini 20. veka fizika bila preovlađujuća tehnologija. Ajnštajn je 1905. godine napisao četiri naučna rada – kvantna teorija, teorija relativnosti, E=MC², i teorija elektrona – što je dovelo do atomske bombe, GPS-a i tako dalje. Krenete odatle, od pedesetih godina 20. veka, i dobijete internet, računare, mikročipove, tranzistore – imate informacione tehnologije.

Narednih pedeset godina, ubeđen sam, biće obeležene biotehnologijama. Pokušavamo da nametnemo  našoj deci da svi treba da uče kodiranje. Zaboravite na to. Mašine će kodirati mnogo bolje nego mi. Ali biti kreativan i razumeti humanost koja je sa tim povezana, razumevati osnovne biološke pojmove, to je ono što je važno u narednom periodu.

Pomenuli ste da je sada fokus na kodiranju i kompjuterima. Iz perspektive jednog istoričara, da li bi ljudi trebalo da budu uzbuđeni ili zabrinuti zbog veštačke inteligencije?

Napisao sam knjigu pod nazivom „The Innovators“ koja počinje sa Ejdom Lavlejs, ćerkom lorda Bajrona. Dok je odrastala, njena majka nije previše volela lorda Bajrona – to ima smisla ako znate nešto o njemu.

Zbog toga je majka Ejdu podučavala samo matematici, smatrajući da će je tako sprečiti da postane pesnikinja. Ali Ejdi se dopala ideja o onome što je nazvala poetskom naukom, povezivanju društvenih i prirodnih nauka. Tako je došla na ideju da bušene kartice, koje sve imaju divnu šaru, mogu da sačine računar za opštu upotrebu, stvaraju muziku, reči, šta god. A to se dešava početkom 19. veka.

Ali, ona daje takozvanu „Primedbu Ejde Lavlejs“: mašine će moći sve, osim da budu kreativne. Sto godina kasnije, 1937. godine, Alan Tjuring objavljuje rad pod nazivom „Mogu li mašine da misle?“ Dakle, on je tvorac ideje o veštačkoj inteligenciji i u suštini kaže: „Mašine će nas zameniti. One će nas istrebiti.“

Od tog trenutka postoji spor između učenja Ejde Lavlejs, koja uspostavlja vezu između ljudske kreativnosti i mašina, svojevrsne „sinergije“, kako je to ona formulisala i Tjuringovog učenja, po kojem će mašine preuzeti sve naše poslove. Svi podaci koje imamo govore u prilog tvrdnji da će spoj ljudi i mašina uvek biti mnogo kreativniji od samih mašina ili samih ljudi.

Nikada dosad, uključujući sadašnji trenutak, mašine nisu smanjile ukupan broj poslova. Ako bi tehnologija smanjivala ukupan broj poslova, svi bismo bili nezaposleni. A mi danas imamo najmanju stopu nezaposlenosti u poslednjih pedeset godina. Prema tome, ja sam ubeđen da će ono što je Ejda nazvala „simbiozom između čovaka i mašine“ uvek pobediti.

To znači, a tome učim i svoje studente, da ne treba učiti kako da napravimo mašine koje će biti pametnije od ljudi, već kako da napravimo mašine koje će moći da se povežu sa ljudima, kako bi ljudi i mašine bolje radili zajedno. I uveren sam da će, makar u narednih 100 godina, biti upravo tako.

Da li će nas mašine na kraju ipak zameniti? Pretpostavljam da je i to moguće. Ali ja sam samo istoričar. Nisam futurista. Ali svaki put kada imamo kvantni skok  u tehnologiji, imamo i kvantni skok u produktivnosti. To je suština tehnologije – porast produktivnosti. Ako pojačate produktivnost, dobijate veću potražnju proizvoda. Prema tome, siguran sam da u narednom veku ljudski rod neće postati bespotreban.

Odrasli ste u Nju Orleansu, ovde ste radili kao mladić, i vratili ste se sad u zrelim godinama. Planirate li da napišete knjigu o samom gradu?

Jednom sam pokušao i možda ću je i napisati. Ovo je nešto o čemu obično ne pričam, ali proveo sam dve godine radeći na biografiji Luja Armstronga. On je odrastao u mom kraju, ulica Perdido u Nju Orleansu. Kao dete, mogao sam da slušam Luja Armstronga kako svira kada bi došao kući.

Luj Armstrong je oličenje složenosti rasnih odnosa u Nju Orleansu. Svirao je pod crnom maskom 1949. godine, zbog čega su ga kritikovali. Prošao je kroz mnogo toga i učestvovao je u nastanku džeza – on je svetu doneo regtajm i sinkopirane ritmove.

Proveo sam dve godine u istraživanju i saznao sam sve što je uopšte moguće znati o Luju Armstrongu, osim ko je on bio. Nisam mogao da zaključim da li je bio srećan, kakvi su bili njegovi stavovi o rasama. On je bio užasno težak predmet proučavanja. Voleo bih da jednog dana napišem knjigu o Nju Orleansu, tako što ću napisati knjigu o Luju Armstrongu. To bi za mene kao biografa bio način da uđem u suštinu džeza. Ali to ću verovatno uraditi sa Vintonom Marsalisom ili Džonom Batistom, sa nekim ko će mi pomoći da dokučim šta je iza maske.

Od svih ljudi o kojima ste pisali, a koje nikada niste upoznali, koga biste pozvali na večeru?

Bena Frenklina. On je bio najdruštvenija osoba koju ste ikad upoznali. Kao i Leonardo, on je savršena osoba za zajedničku večeru: on želi da zna sve što može da se zna o svemu. Bilo da je reč o botanici ili o ravnoteži moći u ustavu, Ben Frenklin je bio stručnjak.

Takođe, voleo je dobro vino i dobro pivo. Postoji jedna divna šala koju je napisao svojim dvema ljubavnicama iz Pariza: jedna se zvala Vino, druga se zvala Pivo, a obe su stvorene da nam dobri Gospod pokazao koliko nas voli.

Frenklin je čak formirao takozvani Klub kožne kecelje. Okupljali su se na večeri svakog petka i odgovarali na pitanja poput: „Zbog čega put ka Evropi traje jedan dan kraće nego povratak?“ A da bi odgovorili na to pitanje bavili su se istraživanjem, iscrtavali na mapi golfsku struju i slično.

Na jednoj od tih večera pitanje je bilo: „Da li imigranti doprinose ekonomiji u Filadelfiji ili joj štete?“ Na drugoj je bilo govora o porezima na imovinu – da li je bolje oporezivati tako ili preko poreza na prihode? Vodili su iste rasprave kao i mi danas. Ali za razliku od nas, oni su to radili sa idejom: „Hajde da se okupimo i razmotrimo argumente i vidimo šta bi najbolje funkcionisalo.“

Autor: Nik Digan, jun 2019.
Preuzeto sa: brunswickgroup.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Christopher Michel / CC BY 2.0 / Wikimedia Commons