S vremena na vreme pojavi se ono što književni stručnjaci nazivaju „književni fenomen“; slobodno definisano, onaj momenat kada se čini da su svi u univerzumu otkrili određenu knjigu ili autora u isto vreme. Na nekoliko nedelja ili meseci ta knjiga je jedino o čemu se priča i jedina o kojoj se diskutuje u književnim klubovima. Iznenada, u svakom programu gostuje pomalo nervozan pisac, koji očigledno nikad nije očekivao ni približno takav nivo pažnje.
Neki od primera takvih fenomena uključuju „Pedeset nijansi sive“, serijal „Sumrak“ i knjigu „Iščezla“. Nakon objavljivanja svake od ovih knjiga, prosto niste mogli da pobegnete od njih, a ako ste nekako i izbegli da ih pročitate, bili ste beznadežno podvrgnuti pritisku okruženja na zabavama i u kancelariji. Kad god bi neko saznao vašu tajnu, namršteno bi vas upitao: „Ali zašto to nisi već pročitao?“
Ipak, ponekad ovaj književni fenomen ume da bude i suptilan, i umesto da stigne kao oluja i isisa sav kiseonik iz sobe, gradi se polako, sakuplja se kao magla, sve dok cela prostorija nije ispunjena njime. Rezultati o prodaji su za oba fenomena slični, ali ova druga verzija može da bude u punom zamahu pre nego što uopšte primetite šta se dešava. Dobar primer za to je i „Čovek po imenu Uve“ Fredrika Bakmana, koji je – u slučaju da niste primetili – do sad proveo više od godinu dana na listama najprodavanijih naslova, prodavši se u preko tri miliona primeraka širom sveta do sada.
Čovek po imenu Fredrik
Fredrik Bakman je švedski autor, star samo 36 godina. Nakon što je odustao od fakulteta, radio je kao slobodni novinar sve do pre nekoliko godina i bio uspešan, iako ne baš i poznat kolumnista. Ideju za svoj prvi roman dobio je kada mu je kolega ispričao pričicu o starcu čije je izlive besa stalno smirivala njegova žena. Bakmanova supruga mu je potvrdila da je i on isti: često veoma naporan u društvenim interakcijama, sve dok ne bi bio usmeren ka prikladnijoj reakciji. Bakman je u ovome video potencijal za priču o sličnom starom gunđalu.
„Čovek po imenu Uve“ nam priča o mrzovoljnom pedesetdevetogodišnjem udovcu koji kritikuje svoje susede (kao i sve ostale) kada poremete njegovu veoma strogu predstvu o tome kakve stvari treba da budu. Nekoliko meseci nakon što mu umre supruga, on uz pažljive pripreme odlučuje da se ubije. Ali njegove komšije, koje variraju od „blago udarenih“ do zabavno uznemirujućih, neprekidno prekidaju njegove pokušaje. Ostvaruje neželjeno i sasvim neočekivano prijateljstvo sa iranskom porodicom koja živi pored njega i polako počinje da menja svoje mišljenje o velikom broju stvari.
Ovo je priča u kojoj se stvarno uživa. Ako ste nekako propustili pomamu za Uveom i niste pročitali ovaj, širom sveta popularni bestseler, evo nekoliko razloga zašto bi trebalo da ga dodate na svoj „obavezno pročitati“ spisak.
Potpuno je neočekivan
Bakman je imao problem da nađe izdavača jer glavni junak, mrzovoljni Uve, nije baš lik koji će vas očarati na samom početku priče. On je neprekidno razočaran u sve i svašta, niko mu se ne sviđa i provodi puno vremena žaleći se na razne nebitne stvari, na primer na kola koja voze njegove komšije. Izdavači su brinuli da čitaoci neće uživati u susretu i provođenju vremena sa Uveom.
Možda biste pomislili da je ovo neprivlačno ili neprijatno ali nešto čudno se dešava već nakon samo nekoliko stranica: Uve vas šarmira. Uviđate da je Uve mnogo više od bezumnog mizantropa koji prosto uživa u tome da gunđa; to je čovek kojeg je oblikovao život prepun razočarenja. Bio je prevaren i opelješen, a kada je izgubio svoju voljenu ženu — koja je bila njegov most ka drugim ljudima — i to u besmislenoj nesreći, on odlučuje da život više nije vredan borbe. Baš kao i Uveove komšije, i vi počinjete da osećate neočekivanu simpatiju prema ovom starcu.
Nema čekanja na još
Ponekad se pojave pisci ni od kuda, sa fantastičnim romanom koji vas uzdrma i nakratko zavlada pop kulturom sveta, a onda nestanu, godinama radeći na svom sledećem romanu. Bakman je plodan pisac i već ima objavljena četiri romana i jednu zbirku kratkih priča (a njegov novi roman „Beartown“ je upravo objavljen u Engleskoj). Bakman kaže da on piše brzo jer je „živčan“. Šta god da je razlog, dobre vesti su to što, ako ste očarani Uveom, možete da se odete i kupite još dosta Fredrika Bakmana i uživate, a dok pročitate i ostala tri romana, kao i kratke priče, na policama će vas verovatno čekati još koja Bakmanova knjiga.
Knjiga je univerzalna
Bakman je, naravno, Šveđanin, i ima nekoliko tipično švedskih detalja u priči o Uveu, i ostalim Bakmanovim knjigama, ali ipak nema potrebe da se detaljno istražujete drugačiju kulturu da biste cenili fine detalje ovog romana. Bakmanova priča o starcu koji je ogorčen što život nije ispao kako je on očekivao izuzetno je univerzalna u skoro svakom pogledu. Baš kao što je Bakman bazirao svoju priču o Uveu na ličnom strahu da je „kockasti klin u okruglom svetu“ i shvatanju da je njegova supruga presudna za njegovu navigaciju kroz život, svi mi, takođe, vidimo deliće Uvea u nama samima, ili shvatamo da imamo nekog Uvea u svom životu.
Na kraju krajeva, ko od nas nije sudio strancima (čak i prijateljima) zbog njihovih odluka, njihovih kupovina ili načina života? I ko se nije bar ponekad osećao kao da ništa na ovom svetu nije kako bismo mi voleli da bude? Bakman jasno pokazuje koliko je lako postati izolovan, usamljen i ogorčen u ovom modernom svetu, ali i kako je lako krenuti ka svetlijem svetu, sa više bliskosti, a sve kroz jednostavan ljudski kontakt i naklonost prema bližnjem.
Ovo je moćna priča
Fredrik Bakman je onaj retki pisac koji zaista razume odnos društva u kojem živimo i onih ljudi koji smo mi sami, u samoj našoj suštini. Njegove priče za fokus imaju ljude koji su otuđeni i izgubljeni, ali koji ipak otkriju da u sebi nose mnogo dublje veze sa svetom i ljudima nego što su uopšte mislili. Svi delimo i razumemo taj jednostavni strah, strah od izolacije. Kada Uve otkrije da je deo okruženja koje ga priznaje i ceni, ne uprkos njegovoj prirodi, nego baš zbog nje (uglavnom zato što i sam Uve pogrešno tumači i karakteriše svoju prirodu) to je takođe nešto što svi lako razumemo i s čime se možemo poistovetiti. Takva univerzalna priča je uvek vredna čitanja.
Svi drugi su već pročitali
I dok „Čovek po imenu Uve“ nije izazvao sveopštu žudnju i dobio publicitet kao, recimo, „Pedeset nijansi” ili „Sumrak”, njegova stalna odlična prodaja i beskrajne usmene preporuke su ga pretvorile u usporeni ali ipak veliki kulturni fenomen. To je samo lepši način da vam kažem da su velike šanse da je verovatno svako iz vašeg kruga ljudi već pročitao ovu knjigu, a ako želite da učestvujete u razgovoru, i vi ćete je, takođe, pročitati. Knjiga je već adaptirana u igrani film u Švedskoj, koji je, možda se i sećate, nominovan za Oskara prošle godine, a pošto prodaja raste, to skoro da garantuje da će biti snimljena i verzija na engleskom jeziku, i sve više i više ljudi će osetiti Bakman-groznicu kako vreme bude odmicalo.
Bez razmetljivosti, samo čiste emocije
Priče Fredrika Bakmana nisu razmetljive, nisu ni prenaglašeno postmodernističke, nisu pretrpane nejasnim zagonetkama ni preplavljene užasnim nasiljem. To su tople ljudske priče, a u ovom dobu filmova o superherojima i horor antologija, to ih čini baš onim neophodnim pričama. Potražite već danas „Čovek po imenu Uve“, siguran sam da nećete zažaliti.
Autor: Džefri Somers
Izvor: thoughtco.com
Prevod: Dušica Novaković