I dalje čitam „Vaše kompetentno dete“ Jespera Jula (da toliko mi treba za jednu knjigu) Juče mi je još jednom poprilično otvorila oči.
Bilo je reči o pojmovima i temama kao što su „samopouzdanje“, „osećaj sopstvene vrednosti“ i „osećaj svoga ja“, za koje Jesper Jul smatra da ih obavezno treba međusobno razlikovati. Tako se, recimo, zdrav „osećaj svoga ja“ razvija pre svega tako što dete može da iskusi da ga neka za njega važna osoba „vidi“, dakle opaža, a uz to i kroz doživljaje u kojima dete može da iskusi da ga cene i priznaju, a pritom ne mora da se pretvara, ili da postiže nešto. Sve je to veoma razumljivo, ali ipak ne i stvarno lako shvatljivo.
A onda dolazi konkretna tema pohvale i kritike kod dece. Roditelji (a tu računam i sebe) koji su odlučili da će svoju decu podizati s ljubavlju, da hoće da ih vaspitavaju samo nežno i da detetu hoće da pruže samopouzdanje, skloni su preteranim pohvalama.
Dete se kliza i kaže „Vidi ovo!“ A kako mi često reagujemo? „O, super to radiš! Baš je lepo“ – ta izjava je uglavnom potpuno neprirodna, izveštačena i preterano „zaslađena“. Njome smo, doduše (to kaže i Jesper Jul, koji je navodi kao primer) mislili dobro i hteli smo da detetu pokažemo svoju ljubav, ali zapravo mu poručujemo nešto potpuno pogrešno. Dete - kako Jul kaže - uopšte ne bi ni došlo na ideju da klizanjem postiže neki određeni rezultat, bilo je potpuno prisutno u tom trenutku i htelo je samo da i mi u tome učestvujemo i potvrdimo njegovo postojanje i njegov doživljaj. Time što ma kakve dečje postupke neprestano pratimo izjavama kao što su „super to radiš“ („baš si odličnu nacrtao“, „lepo si to uradio!“, „sjajno, sagradio si kulu“) decu činimo zavisnom od procena. Ona će početi da se pridržavaju pravila igre, i igraće tu igru s nama... U nekom trenutku, pitanje će se verovatno već formirati i ovako: „Gledaj, zar ne radim ovo super?“ S pukog potvrđivanja postojanja, perspektiva se već premestila na rezultat i postignuće.
A kako možemo bolje da postupimo?
Umesto kojekakvih izveštačenih slavopojki trebalo bi - kako Jul kaže - da se opredelimo za „lični izraz“. Umesto da dete ocenjujemo, treba da mu pogledamo u oči i da mu, npr., jednim neutralnim „Ej!“, ili „Aha!“, pokažemo da ga vidimo. Ako hoćemo da mu damo još više, možemo pokušati da na osnovu detetove mimike zaključimo šta se u njemu upravo dešava i da na to reagujemo - ako nas gleda bojažljivo, mogli bismo mu reći otprilike: „Ej! To je sigurno zabavno, ali možda je i pomalo opasno“. To je u svakom slučaju preporučljivije nego: „Pazi da ne padneš!“ Time se središte detetove pažnje sa sopstvenog doživljaja premešta na svet roditeljevih osećanja, a ako gaji neku sumnju, postaće nesigurno.
Dete, naravno, možemo i da pohvalimo, kako bismo kod njega potkrepili neke stvari za koje možda slutimo da je talentovano i motivisali ga. Ali ne treba da neprestano da sipamo besmislene pohvale. Na taj način se postaje prilično zavisan od tuđih procena. To vidim i po sebi. Kod mene baš i nije bilo previše pohvala, već pre previše kritika. Ali po svom (jedva prisutnom, to jest s mukom stečenom) osećaju svoga ja i samopouzdanju vidim da bi mi baš dobro činilo da su me češće naprosto prihvatali onakvu kakva sam.
Osećaj da smo nekome vredni a da ne moramo da radimo ni da postižemo ništa određeno.
U svakom slučaju, to je jedna stvar koju bih svojoj deci želela da pružim. Samo što nije ni najmanje lako nekom drugom pružiti osećaj koji sami nismo dobili. Ali Jesper Jul i za to daje baš dobre savete.
Dakle: knjigu mogu najtoplije da vam preporučim. Jer dok je čitate postajete svesni pre svega takvih malih, svakodnevnih stvari, koje automatski radite onako kako ste naučili, ili zato što se to prosto tako radi, ili šta ti ga ja znam... Smatram da su argumenti protiv takvog ponašanja u svakom slučaju vrlo prihvatljivi i pokušaću da u svom ponašanju prema sopstvenom detetu to i ostvarim.
Izvor: babykram-kinderkacke.com