Kriminalistički žanr sam zavoleo još pre mnogo godina, sredinom 80-ih, u vreme dok sam sa roditeljima letovao na primorju. Moji bi pred put u kofer obavezno spakovali po nekoliko knjiga – za plažu. Najzastupljeniji autor u tom letnjem izboru, gle čuda, bila je
Agata Kristi.
Kraljicu zločina su tada u Jugoslaviji udruženim snagama objavljivali zagrebački „Globus“ i novosadska Matica srpska, a ja sam, u to vreme dečak od desetak godina, bio privučen živopisnim omotima, ali brzo i onim što se nalazilo između korica. Agata Kristi me je, baš kao i mnoge čitaoce pre i posle, uvela u svet kriminalističkog žanra, otkrivši mi uzbuđenja za koja nisam ni sanjao da postoje. Naravno, pravo ubistvo je nešto najužasnije što postoji na ovom svetu, ali ubistvo u kriminalističkom romanu je nešto sasvim drugo – tek pokretač radnje i najava uzbuđenja i preokreta koji slede. Kristijeva je odlično znala kako da privuče čitaoca, da pogodi ton i na pravi način zamrsi misteriju. Tih godina sam od nje, naravno, sasvim nesvesno, učio tajne zanata.
Ljubav prema žanru se uskoro proširila i na dane mimo letnjih odmora. Tome je dosta doprinela i televizijska ponuda, pošto je 80-ih emitovano mnoštvo dragih mi krimi-serija (među njima su i danas gotovo potpuno zaboravljeni „Kegni i Lejsi“, „Dempsi i Mejkpis“, „Na tajnom zadatku“...). Najviše sam voleo „Majka Hamera“ sa Stejsijem Kičom, seriju za koju sam otkrio da je rađena po romanima Mikija Spilejna, kod nas objavljivanih u zagrebačkoj ediciji „Trag“. Počeo sam da čitam „Trag“ i shvatio da svi pisci kriminalističkih romana nisu podjednako dobri, te sam napravio listu svojih favorita (Reks Staut, Ed Mekbejn, Ros Mekdonald, Piter Čejnij, Margaret Milar i nezaobilazni Spilejn) i sa nestrpljenjem čekao najavu za roman koji će se sledećeg meseca pojaviti na kioscima.
Nasilja, ubistava i ratova nam je tokom 90-ih svima bilo preko glave, ali se moje druženje sa kriminalističkim žanrom nastavilo, ono je za mene predstavljalo neku vrstu bega od turobne stvarnosti i dobrodošao ventil. Detaljno sam izučio kompletan opus Rejmonda Čendlera i zavoleo njegovog Filipa Marloa kao najrođenijeg, a onda otkrio i mračni svet romana
Džejmsa Elroja, a posebno njegov čuveni El-Ej kvartet... Nisam siguran kada se u meni tačno javila želja da napišem svoj prvi roman. Verovatno početkom dvehiljaditih. Priča koju sam napisao je dobro prošla na jednom žanrovskom konkursu, što me je podstaklo da počnem da radim na svom prvom romanu – „Ostrvu prokletih“, horor avanturi koja je objavljena 2010. godine u ediciji „Košmar“, izdavačke kuće Paladin. Ali, to je bio samo početak...
Hororu sam se povremeno vraćao u kratkim pričama koje sam pisao za razne antologije, ali od 2013. pa nadalje pišem isključivo kriminalističke romane. Do sada ih imam tri. Prvi je „Žuta kabanica“, a dve godine kasnije i „Jedno đubre manje“, oba u izdanju novosadske Čarobne knjige. Ti romani su mi pomogli da pronađem svoje mesto na našoj književnoj sceni i steknem neophodno samopouzdanje kako bih nastavio da stvaram i da se razvijam. Naprosto, nije tajna: srpski pisci su se u prošlosti retko odlučivali za krimi-žanr, možda zato što su osećali da nije dovoljno cenjen ili zato što ih nije zanimao, svejedno. U poslednjih desetak godina to je počelo da se menja, pojavili su se romani „
Tito je umro“ (2011)
Mirjane Novaković i „
Magični teatar ljubavi i smrti“ (2010)
Verice Vinsent Kol. Tom talasu sam se pridružio i ja.
„
Smrt u ružičastom“ je moj najnoviji roman i svakako najvažnija stavka u dosadašnjoj bibliografiji. Posle punih pet, gotovo šest godina pauze, vratio sam se kriminalističkom žanru i svom junaku inspektoru Nikoli Limanu. „Smrt u ružičastom“ je u knjižare stigla 6. aprila i to u izdanju Lagune. Znam da u našoj zemlji postoji veliki broj onih koji vole i rado čitaju trilere, s tim da su se do sada uglavnom opredeljivali za strane pisce. Ranije i nije moglo drugačije, ali to više nije slučaj. Naši pisci sve češće pišu krimi, a neki od njih još kako zavređuju pažnju (izdvojio bih Anju Mijović,
Marka Popovića i Vladimira Vujinovića, a od krimi-pisaca koji koketiraju sa komičnim –
Mirjanu Đurđević i
Bojana Ljubenovića)... Scena polako jača i to je ono što je u ovom trenutku najvažnije.
„Smrt u ružičastom“ je moj doprinos popularizaciji srpskog kriminalističkog romana. Moja udarna želja je da ponudim dobar i prepoznatljiv recept za autentični srpski triler i našim čitaocima pružim istinski uzbudljivo štivo koje će moći da se meri sa onim što, na primer, danas rade
Ju Nesbe ili Karin Fosum. Prve reakcije čitalaca i kritičara mi govore da sam na dobrom putu – „Smrt u ružičastom“ se već svega devet dana od objavljivanja našla na Laguninoj listi 15 najčitanijih naslova iz domene beletristike, što nije mali uspeh. Zločin se, izgleda, ponekad zaista isplati. Draga ledi Agata, kao i svi docniji, hvala vam za sve.
„Smrt u ružičastom“
Dok ledeni decembarski prsti obavijaju Beograd, policijski inspektor Nikola Liman se nalazi pred najvećim izazovom u svojoj karijeri. Tajanstvena smrt Ivane Ružić u njenoj raskošnoj kući na Dedinju izaziva nezapamćenu medijsku pažnju. Veliki je pritisak da se što pre dođe do razrešenja ove misterije, makar to značilo da se pogaze pravda i istina. Liman na to nikako ne želi da pristane i počinje istragu „na svoj način“, ne obazirući se na posledice. Žrtva je to kobno veče provela u krugu prijatelja, proslavljajući rođendan. Da li je proslavi prisustvovao i ubica? Liman je uveren da je tako, ali to treba i dokazati. Lista osumnjičenih je duga, a na njenom samom vrhu su Vid Korać, ozloglašeni tajkun i bivši muž zlosrećne lepotice, kao i Danijel Markičević, na sve spreman Ivanin sadašnji dečko. Liman je siguran samo u jedno: opasnost još nije prošla. Smrt Ivane Ružić je tek početak ove napete priče o ljubavi, mržnji i osveti.
Autor:
Đorđe Bajić
Izvor: blic.rs