F. Skot Ficdžerald je počeo ozbiljno da se bavi pisanjem na Univerzitetu Prinston, gde se upisao u nekoliko književnih i kulturnih društava nakon dolaska 1913. Veliki deo svog vremena posvetio je onome što će postati njegovo zvanje da se na kraju našao na nekoj vrsti akademske probe. Ipak, nastavio je da piše čak i kada je napustio studije i pristupio armiji 1917. godine. Pisao je užurbano zbog mogućeg odlaska u rovove, ali ta strašna sudbina ga nikada nije zadesila. Umesto toga, vojska ga je prebacila u Kamp Šeridan izvan Montgomerija u Alabami. U jednom od tih kantri klubova, mladi Skot sreo je Zeldu Sajr, „zlatnu devojku“ montgomerijskog društva.
Skot je nekoliko godina posle rata proveo u pokušaju da zaradi dovoljno novca kako bi na dostojan način zaprosio Zeldu. Samo je objavljivanje njegovog debitantskog romana „This Side of Paradise“ o studentu na Prinstonu tokom rata, koga je zanimala samo književnost, ubedila Zeldu da će moći da održi životni stil na koji se navikla. Između 1921, kada su se venčali i 1948. kada su već oboje preminuli, F. Skot i Zelda vodili su povremeno produktivan, često nesrećan i uvek intenzivno privlačan zajednički život. Priča o ovom rano kulturno „moćnom paru“ ima važno mesto u američkoj književnoj istoriji, a Ficdžeraldovi entuzijasti mogu sada preko Airbnb-a da provedu noć u kući odakle je izašlo jedno od njegovih poglavlja.
Apartman za iznajmljivanje je deo muzeja F. Skota Ficdžeralda u Montgomeriju, kuće u kojoj su Ficdžeraldovi živeli 1931. i 1932. Za Zeldu, kod koje su se problemi uvećavali, te godine su predstavljale periode između hospitalizacija. Izašla je iz švajcarskog sanatorijuma, gde su joj dijagnostifikovali šizofreniju. Kasnije je išla u bolnicu „Džon Hopkins“ u Balitmoru, gde je napisala radnu verziju svog jedinog romana „Save Me the Waltz“ o njihovom braku u kom se pojavljuju stvarne osobe sa izmenjenim imenima. Što se Skota tiče, godine u Montgomeriju poklapaju se sa radom na romanu „Nežna je noć“, nastavku „Velikog Getsbija“ koji su kritičari čekali još od 1925.
„Kuća je podignuta 1910. godine“, piše Bet DŽ. Harpaz iz Čikago Tribjuna. „Apartman je opremljen u opuštenom stilu dvadesetog veka: sofa, stolice sa naslonima, dekorativne lampe, orijentalni tepih i jastuci sa utisnutim Zeldinim citatima poput: ’Muškarci misle da sam ja samo dekoracija i zbog toga su budale jer ne znaju bolje.’“ Značajniji detalji uključuju „gramofon i džez albume, balkon, procvetalo drveće magnolije u dvorištu“. Možda ne nudi prostor za bahanalije u Getsbijevom stilu – na bezgranično olakšanje osoblja muzeja – ali za 150 dolara za noć, na dan pisanja ovog teksta, putnici dobijaju bliži pogled na književne ikone džez doba, što je možda i džabe. Noćenje uključuje i neke moderne detalje, koje Ficdžeraldovi nisu mogli ni da zamisle, poput
wi-fi konekcije. Ali opet, s obzirom na dobro dokumentovanu tendenciju ka zabavi od koje su već patili, sigurno im je bilo bolje bez toga.
Izvor: openculture.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: George F. Landegger, via Wikimedia Commons