„
Burna vremena“ – naslov – koji autor duguje Svetoj Tereziji Avilskoj – deli se na dva dela različitog obima: prvi, „Pre“, sadrži sve priče, bile one stvarne ili imaginarne, koje čine ovaj fascinantni, gotovo hipnotički roman; drugi, „Posle“, govori o tome da jedan od likova koji je delovao kao da potiče iz fikcije, zapravo pripada kraljevstvu istinitog… Toliko istinitog koliko to može biti zamajac romana u obliku zabavnog eseja o političkoj istoriji: susretu Jevreja koji su emigrirali u Sjedinjene Države – tvorca firme „Junajtid Frut“ i čoveka koji je izmislio pablik rilejšens – a koji je činio prvobitan razlog da vlada SAD 1954. godine prekine progresivno predsedavanje Hakoba Arbensa Gvatemalom. I da, ne mnogo kasnije, na opskuran način bude eliminisan lično neoprezni pukovnik Kastiljo Armas koji je srušio Arbensa… Dodali bismo da je moguće da je
Vargas Ljosa prilično u pravu da je ta gruba greška – kojoj su doprineli tako neugledni diktatori poput nikaragvanskog, Somose, ili Truhilja iz Dominikanske republike, uz gvatemalskog nadbiskupa Marijana Roselja i Areljana – povela dobar deo mladih američkih pobunjenika iz 1954. prema tvrdokornom komunizmu i traženju zaštite od Sovjetskog Saveza (prikladno je podsetiti se da je antikomunizam bio jedna od najvećih političkih perverzija 20. veka i da je to, po nečemu, i dalje…).
Nije bio baš jednostavan svet koji je nastao iz pobede 1945. godine i iz pada gvozdene zavese koji je usledio gotovo odmah zatim. U Haitiju je vladao Duvalije – Papa Dok; na Kubi, Fulgensio Batista; u Venecueli, Markos Peres Himenes; u Kolumbiji, Gustavo Rohas Pinilja; u Peruu, Manuel Odrija. A ambasador Sjedinjenih Država u Gvatemali tada je bio lično „mesar iz Grčke“ koji je postao presudan faktor helenskog građanskog rata… Mario Vargas Ljosa počeo je da pripoveda ovu priču o obmanama i diktaturama u vremenski već dalekom ali nezaboravnom „
Razgovoru u Katedrali“, u kojoj je stigmatizovao Odrijina vremena; zatim je izveo višestruku istorijsku priču sa šmekom fantazije u „
Ratu za smak sveta“, i vratio se mešavini političkog romana i fikcije u „
Jarčevoj fešti“, tom portretu Truhiljove diktature. Gotovo dvadeset godina kasnije, pojedine događaje i likove iz tog dela prepoznaće čitalac „Burnih vremena“. Međutim, majstorstvo autora je veće sada nego što je bilo onomad, ako je to moguće, i novi roman predstavlja čudesni mehanizam koji poziva čitaoca da se prepusti mešavini magije i sudbine, onako kako se priči prepuštamo svi mi, njeni činioci, bili svedoci ili žrtve. Priča je neka vrsta dekonstruisane povesti u kojoj se jedna kratka epizoda, bezmalo puki fleš, koji može da bude neprimećen – smrt Kastilja Armasa – razvija kasnije u štivu. Trezveno ćaskanje jednog kubanskog vozača i jednog neobuzdanog dominikanskog funkcionera se intenzivira i eksplicira sve dok ne dovede sopstvene subjekte do središnjeg jezgra akcije. Poglavlje kakvo je sedmo izrazito nameće – vrtoglavo i zaslepljujuće – celokupan odnos između Kastilja Armasa i diktatora Truhilja, od pripremanja pobune do posledica njenog uspeha. A jedna opskurna priča o ljubavi i izdaji pod okriljem gvatemalske krupne buržoazije – povest koja liči na legendu sa samog početka dvadesetog veka ispričanu u modernističkom ključu – na kraju osvetljuje jednog od najsugestivnijih likova knjige: Marticu Borero, koja nikada nije bila mis Gvatemale…
Promenljivost brzina, magije i sudbine jeste jedna od moćnih pripovedačkih vrlina, koju retki koriste za vraškim sveznanjem Marija Vargasa Ljose. Ali i samilost prema sopstvenim likovima takođe je jedna od moći koje on ispoljava… Čitalac „Burnih vremena“ neće prevideti integritet Hakoba Arbensa, vojnog lica nesigurnog u sebe, čoveka koji nije želeo da naoruža narodne milicije kako bi se one suprotstavile neobuzdanoj „osloboditeljskoj“ vojsci i koji je izabrao da odustane od predsedničke uloge kada je primio ultimatum svojih kolega. Ali i njegov neprijatelj Karlos Kastiljo Armas, koga zovu Kaka i Nosonja, ružan i vrlo impulsivan čovek pun kompleksa, sa svojim rivalom donekle deli slabosti, da bi na kraju propao i stradao od ruku onih za koje je smatrao da su mu lojalni. I zaljubljen je u jednu ženu koja ga koristi.
Vargas Ljosa se odnosi sa istim razumevanjem prema svima, koliko god se ono svodilo na svoje najzabavnije i najpitoresknije aspekte. Život Martice – ljubavnice Kastilja Armasa a kasnije i Džonija Abesa; kao i diktatorska radio-propaganda i prognana politika, oslikani su sa više humora nego averzije. Čak i epizode sa Abesom, najzlokobnijim od svih likova, prikazane su sa komičnim elementima: uključujući njegovu ružnoću, njegovo apsurdno odevanje, njegovo kičerajsko razmetanje, njegove grube poroke. Čak ni njegov svršetak – masakrirala su ga haićanska „čudovišta“ privržena tamošnjem diktatoru – nije lišen farsičnog odjeka… jer je, na kraju krajeva, sve možda bilo laž (izgleda da je do njegove „stvarne“ smrti – ili poslednjeg bega – došlo dizanjem njegove kuće u vazduh od strane policije Papa Doka).
Ali više volim da se zadržim na dirljivijim stranicama, na kojima se Arturo Borero, Martičin otac, u završnom stadijumu raka, miri sa Efrenom Garsijom Ardilesom, svojim bivšim prijateljem, ocem njegovog unuka ali i višedecenijskim predmetom njegove mržnje. To završno ćaskanje liči na ranjeno srce, nepoverljivo ali saosećajno, ovog divnog i uznemirujućeg romana koji govori o zlu sa željom da ga spreči.
Autor: Hose-Karlos Majner
Izvor: elpais.com
Prevod: Igor Marojević