Sara Dunant je autorka svetskih bestselera „Rođenje Venere“ i „U društvu kurtizane“, a nedavno se pojavio i njen roman „U ime porodice“. Odlučila je da sa nama podeli 5 stvari koje je naučila o ozloglašenim Bordžijama istražujući i pišući knjigu o njima.
Sećam se da sam jednom videla karikaturu u nekom časopisu: Lukrecija Bordžija u seksi, vamp, renesansnoj odori, sedi sama za stolom i jede, dok joj pod nogama leži gomila leševa. Komentar je glasio: „Kada večerate sa Bordžijama, najbolje je da ponesete svoje vino.“
Karikatura je dobra, jer svi znamo da je Lukrecija nemoralna, pohotna, ubica, zar ne? (Ovo je mišljenje stečeno na osnovu istorije, mnoštva petparačkih romana, filmova B produkcije i TV serija.) Tako je? Pa, zapravo, i nije.
Nemojte verovati u sve što pročitate u istorijskim knjigama, jer su neke stvari jednostavno netačne.
Nije mi namera da vas ubeđujem da su Bordžije bili dobri momci, ili savršena, skladna porodica (mada jesu bili bliski). Rodrigo Bordžija, poznat i kao papa Aleksandar VI, poznat je i po svojim ljubavnicama i deci. Podmićivanjem je sebi obezbedio najvažniju poziciju koju je koristio za uzdizanje svoje dece, eliminišući svakog ko bi se potrudio da ga zaustavi.
Korumpiran i brutalan – svakako. Ali znate šta? Takva su bila vremena. Mnoga od predivnih renesansnih remek-dela pred kojima danas balavimo, finansirana su upravo tim prljavim novcem: crkvena kasa se punila zahvaljujući prodaji pomilovanja, a bogate italijanske porodice su vršile teror u svojim gradovima-državama. Rodrigo nije bio ni prvi ni poslednji papa koji je imao ljubavnice i decu, koje je koristio da uzdigne sopstveno porodično ime.
Ipak, postojala je jedna razlika. Bordžije su bile iz Španije, a ne iz Italije. Nisu se prezivali Borha – kako su izgovarali njihovi neprijatelji, naglašavajući da ime asocira na pljuvanje – i zbog toga su morali mnogo više da rade na uspostavljanju dinastije, finansirajući vojsku, koju je predvodio Rodrigov sin Čezare kako bi izvojevao sopstvenu državu.
Neprijatelji su, naravno, uzvraćali. Rešeni da ga unište, ubili su jednog od njegovih sinova, neprestano ga klevetajući i optužujući. Sve neistine su postale činjenice kada je projekat porodice Bordžija konačno propao. Jer, istoriju, kao što znamo, pišu pobednici.
Lukreciju Bordžiju su najviše klevetali.
Uvek je lakše oklevetati ženu. Najčešće se to postiže preko seksa.
Lukrecija je imala samo trinaest godina kada je njen otac postao papa. Kad je navršila 21 godinu, već je tri puta bila udavana, i za sve to vreme ne postoji nijedan dokaz da je bila nezajažljiva ili da je ubila nekoga. A kad je reč o optužbama za incest, reći ću vam kako je do toga došlo. Kad je papa rešio da poništi njen prvi brak (politika je diktirala da joj je potreban nov muž), kao razlog je naveo impotenciju njenog prvog muža. Dotični čovek, ništa čudno, bio je ozbiljno iznerviran. Njegove reči: „Bio sam s njom bezbroj puta, očigledno je papa želi samo za sebe“ zvučale su toliko ubedljivo da su se glasine proširile po čitavoj Italiji i tako je nastala kleveta o incestu.
Ali – i tako dolazimo do treće stvari koju sam otkrila – u osnovi svakog trača postoji nešto još zanimljivije.
U ovom slučaju, u osnovi svih tih ogovaranja, nalazi se priča o jednoj pametnoj, hrabroj, mladoj ženi koja se korak po korak borila da se oslobodi sopstvene porodice, da bi na kraju postala fina i omiljena vojvotkinja na renesansnom dvoru.
Vreme je da istinu o Lukreciji Bordžiji razglasimo svima.
Četvrta lekcija koju sam naučila – neverovatno je koliko istorije ima u medicini.
Kao što istoričari Drugog svetskog rata danas češljaju kroz Hitlerovu prošlost kako bi razotkrili zavisnost od lekova zbog koje je njegovo ponašanje bilo dodatno nepredvidivo, tako i kada proučavate vrtoglavi uspon Čezara Bordžije, beskrupuloznog, harizmatičnog mladog čoveka, muškarca koji je zaslepio sve oko sebe svojom maničnom energijom i nestalnim ponašanjem, primetićete jasne simptome bipolarnog poremećaja. U njegovom slučaju, to se poklopilo za činjenicom da je bio zaražen, u Italiji novom, strašnom, seksualno prenosivom zaraznom bolešću – sifilisom – koja najpre uništava telo, a zatim i mozak.
Kao što vidite, kad su Bordžije u pitanju, istina je uvek mnogo zanimljivija od laži.
Poslednja lekcija koju sam naučila od Bordžija, odnosi se na pisce. Pisanje romana „U ime porodice“ bilo je neverovatan izazov. Mnogo likova, mnogo istorijskih činjenica, a s druge strane bilo je potrebno mnogo suptilnosti i prefinjenosti u pristupu da bi se oživeo ovaj izuzetan istorijski period. Bilo je nužno ograditi se od senzacionalističkih očekivanja i predstaviti čitaocima, umesto toga, nešto što je možda kompleksnije, ali jednako uzbudljvo i zanimljivo. Negde na pola posla sam se uplašila da neću uspeti. Osetila sam se poraženo i potpuno sam prestala da pišem.
Međutim, naučila sam da se stvaralački proces nastavlja i onda kada vam prsti nisu na tastaturi.
Ne mogu da kažem da mi se odgovor javio u snu, ali malo po malo, dok sam se bavila drugim stvarima, negde u podsvesti rađali su se neki odgovori i novi načini da se ispriča priča.
I kada sam se, nakon pet meseci, vratila pisanju, reči su samo potekle. Budući da se knjiga bavi korumpiranim katoličanstvom, ne usuđujem se da govorim o nekakvom čudu. Ali to je važna lekcija koju sam naučila: verujte u svoj stvaralački proces. Ako ste uložili trud, neće vas izneveriti.
Zahvaljujem porodici Bordžija. Naučili ste me i o prošlosti i o budućnosti.
Izvor: signature-reads.com
Prevod: Maja Horvat