U jednom kratkom tekstu,
Žoze Saramago (1922–2010) osvrnuo se na fenomen naslova kao bitnog detalja u procesu nastanka knjige, ali i ponekad presudnog detalja u promociji samog dela, pa je stoga pisac naveo dva primera vezana za smišljanje naslova: i primer kad se naslov javi tek kad je rukopis priveden kraju, ali i primer kad je naslov samom piscu poznat mnogo pre nego što je počeo da piše novu knjigu.
Pošto dve knjige Saramagovih blogerskih tekstova spadaju u ona dela koja su nastala spontano, tako što su tekstovi koji ih čine bili prvobitno pisani i objavljivani iz dana u dan, a nastali su iz pera autora koji se svojim prethodnim delima već dokazao i publici i književnoj kritici, možda naslov u tom slučaju i ne igra toliku ulogu i možda je zbog toga toliko jednostavan da može zbuniti verne čitaoce portugalskog nobelovca.
Najzad, čak i da je naslov izostao, čak i da su sakupljeni tekstovi objavljeni bez ikakvog sveobuhvatnog naslova, bilo bi dovoljno Saramagovo ime kao garancija za kvalitetno književno delo, jer u njegovom slučaju na pitanje „šta sam ja“ podjednako je lako odgovoriti kao i na pitanje „ko sam ja“, iako Saramago smatra da nakon onog prvog pitanja uglavnom ostaje prazna stranica.
I premda u Saramagovim tekstovima od kojih su sačinjene dve knjige „
Beležnica“ nisu glavni junaci mitološke i biblijske ličnosti, opet su teme kojima se veliki pisac bavi u mnogome identične onim temama karakterističnim za njegove romane, s tim što su one sada lišene bilo kakve alegorije i metafore.
Kako to izgleda kad glavni junaci kod Saramaga nisu Isus Hristos, Kain i Smrt, nego Silvio Berluskoni, Nikola Sarkozi i Džordž Buš, čitaoci koji su pratili Saramagov rad na blogu mogli su to da vide krajem 2008. i tokom 2009. godine, a nakon što su tekstovi sakupljeni i odštampani u posebnoj knjizi, sa ovim segmentom Saramagovog stvaralaštva mogu da se upoznaju i oni koji to nisu bili ranije u prilici.
Ispunjujući blog svojim mislima, stavovima i idejama u vreme svetske ekonomske krize, ali i u vreme mnogih političkih previranja koja su imala dalekosežne međunarodne posledice, Saramago je ipak najviše ukazivao na opštu moralnu krizu, na globalnu laž nasuprot mnogostrukim istinama, na licemerje koje bi trebalo biti smatrano najtežim grehom. („Ovde ću da stanem, ne mogu više da izdržim“, napisao je na jednom mestu Saramago.)
Pristavši da sarađuje na blogu i da o aktuelnim temama piše iz dana u dan, Saramago je i sâm imao prilike da se postepeno upoznaje sa pravilima koje su u međuvremenu doneli novi mediji i nov način komunikacije, pa je tako na konkretnom primeru mogao da vidi kako najbolje oružje protiv provokativne reči nije više argumentovan odgovor, nego – ćutanje.
Ipak, koliko god da piše o drugačijim temama i na drugačiji način, pisac i tada zadržava osobenosti zahvaljujući kojima je stekao poverenje čitalaca, pa tako ni Saramago na blogu nije mogao bez starih biblijskih parabola, ali opet s određenim ciljem i slikovitim prikazom kako je to kad David i Golijat zamene mesta.
Praistorijski čovek, upozorava Saramago, pogledao bi vodu i zaključio da je to voda, ali bi današnji čovek, malo pametniji, bolje zagledao i rekao da je ta voda zagađena pa koliko god da je i dalje voda.
Može na prvi pogled delovati da je Saramago u većini tekstova za vodu konstatovao da je voda – ali, i ako nije naglasio da je ta voda prljava, on je svojim opaskama ipak pokušao da je očisti, ili da bar ukaže zašto je prljava.
Saramago je ostao poznat kao osvedočeni pesimista, a za pesimistu se obično kaže da je samo dobro obavešteni optimista – ali, Saramago je očigledno bio dobro obavešteni pesimista, pa je stoga iz njegovog ugla svaki mali korak napred delovao optimistično i stoga, uprkos proverenom piščevom pesimizmu, iz njegovih tekstova ipak izbija jaka doza optimizma.
Autor: Dušan Milijić