Saučesnici u zločinu – Bertolt Breht i Kurt Vejl

Nijedna pesma nije doživela toliko verzija kao „Balada Makija Noža“ – centralna numera iz „Opere za tri groša“. Verovatno ste i sami pevušili ovu melodiju u kolima, ili imate negde zaturen snimak sa verzijom u izvođenju Luja Armstronga. Reč je o prepoznatljivoj, veseloj, džez melodiji i stihovima: „A neko se šunja iza ćoška / Da li bi to mogao biti Maki Nož?“

Dugačak je spisak onih koji su izvodili ovu numeru: od Frenka Sinatre, preko Ele Ficdžerald do Robija Vilijamsa. Iako je pesma postala izuzetno popularan standard, njeno poreklo je krajnje neuobičajeno – a za to možemo da zahvalimo dvojici genijalaca s početka XX veka iz dekadentne Vajmarske republike.

Sve je počelo kada je dvadesetsedmogodišnji nemački kompozitor Kurt Vejl pročitao novu zbirku poezije mladog dramaturga, Bertolta Brehta. Zbirka je sadržala i pet pesama pod nazivom „Mahagonny Songs“ („Pesme iz Mahagonija“) o izmišljenom američkom gradu, koji su uništile pohlepa, korupcija i alkohol. Vejl, Nemac jevrejskog porekla, izuzetno važna ličnost u avangardnim krugovima u Berlinu dvadesetih godina XX veka, bio je zaintrigiran onim što je pročitao i odmah je zakazao susret sa dramaturgom.

Breht, takođe Nemac, dve godine stariji od Vejla, već je gotovo čitavu deceniju pisao poeziju i drame, kada je upoznao Vejla. Kao levo orijentisani socijalista, Breht je tokom studija proučavao dela Karla Marksa, a marksizam je njegovom pisanju dao novu dimenziju i smisao. Želeo je da u pozorište uvede politiku na velika vrata, čak i ako bi to značilo gibitak publike.

I pisac i kompozitor su želeli da naprave preokret u onome što su ocenili kao zastarelu i buržoasku tradiciju u operi. Prva saradnja između dvojice autora dogodila se 1927. godine, kada su Brehtove pesme o Mahagoniju pretočili u operetu „Mali Mahagoni“ („Mahagonny Songspiel“). Predstava je postavljena u bokserskom ringu, kao izraz radikalizacije pozorišta – priča o pohlepi, smeštena u novcem opsednutom izmišljenom gradu, nastanjenom imigrantima, bezbožnicima u potrazi za zadovoljstvom.

Odličan prijem ohrabrio  je dvojicu umetnika da napišu operu „Uspon i pad grada Mahagonija“ („Rise and Fall of the City of Mahagonny“), koja je trebalo da se premijerno izvede 1928. godine, što se nije dogodilo jer su Vejl i Breht započeli rad na novom projektu.

Taj projekat bila je „Opera za tri groša“, adaptacija „Prosjačke opere“ koju je 1728. godine napisao Džon Gaj. Jedno od prvih i najpoznatijih satiričnih dela „Prosjačka opera“ istovremeno je ismejala ozbiljnost italijanske operske škole, ali i fasciniranost engleske javnosti ovom tradicijom.

Zaplet daje satiričan pogled na politiku, naročito naglašavajući korupciju na svim nivoima društva (ako biste poželeli da pronađete inspiraciju iza velikih telvizijskih serija poput „Žice“ („The Wire“) ili „Porodice Soprano“ („The Sopranos“), najverovatnije biste na kraju došli do „Prosjačke opere“.)

Socijalisti Vejl i Breht videli su izvorni materijal kao savršeno sredstvo da prokrijumčare svoje stavove i predstave ih široj javnosti. Zadržali su veći deo originalnog zapleta i likove, ali napisali su novi libreto i novu muziku, stvorivši pritom himnu nezadovoljne generacije.

Ekspresionističkom satirom na temu kapitalizma, prostitucije, militarizma i srednje klase, „Prosjačka opera“ iz korena menja odnos prema  tradicionalnoj operi, ne samo kao oštra politička kritika kapitalizma, već i kao primer Brehtovog i Vejlovog avangardnog pristupa pozorištu.

Ovo delo je proslavilo i austrijsku glumicu i pevačicu Lotu Leniju, koja se 1926. godine udala za Vejla, i zaigrala ulogu Dženi. Lenija je tokom godina snimila veliki broj Vejlovih pesama – a najpoznatija je po ulozi „Spektrinog“ agenta Rose Kleb u filmu „Iz Rusije sa ljubavlju“, jednog od nastavaka iz serijala o Džejmsu Bondu.

Da ironija bude veća, „Balada o Makiju Nožu“ dopisana je u poslednjem trenutku, samo nekoliko dana pre premijere. Glumac koji je igrao Mekita na početku najavljuje da će ga  publika najbolje upoznati kroz pesmu. Vejl i Breht su to nerado uradili – napisali su pesmu, ali je ne peva Mekit, već ulični pevač koji poredi Mekita sa opakom ajkulom.

Devedeset godina nakon što je po prvi put osmišljeno, komponovano i postavljeno na pozornicu, ovo dramsko delo doživljava brojne adaptacije širom sveta koje po oštrom cinizmu ne zaostaju za Brehtovim i Vejlovim originalom.

Autor: Vanesa Kis, septembar 2016.
Preuzeto sa: telegraph.co.uk
Prevod: Maja Horvat