Sećanje na Terija Pračeta, šampiona duhovitosti, dobrote i čarobnjaštva

Mogu da vam kažem tačan trenutak kada sam otkrila serijal o Disksvetu, Terija Pračeta. Imala sam petnaestak godina i dovoljno sreće da sa ocem i maćehom otputujem u Englesku. Iako sam sebe smatrala srećnom osobom, to je bio pomalo težak period – pokvario mi se vokmen, pročitala sam sve knjige koje sam imala i bila sam zaglavljena u automobilu sa dvoje odraslih koji su se neprestano svađali, a moji odbrambeni mehanizmi više nisu funkcionisali. Očajnički sam želela neku knjigu. Mislim da će svaki posvećenik čitanju razumeti paniku koja nastane kada se nađete u stresnoj situaciji bez dobre knjige. (Ili bilo kakve knjige.)


 
Zaustavili smo se da vidimo neko čuveno kamenje u krugu – ne mogu da se setim koje, sećam se samo da nije bio Stounhendž. Međutim, sećam se da su imali malu prodavnicu suvenira, i u toj maloj prodavnici suvenira, među svim onim tričarijama i razglednicama, nalazila se jedna jedina polica sa džepnim izdanjima fantastike koju je pisao čovek zvani Teri Pračet. Nikada ranije nisam čula za Terija Pračeta, i nije me bilo briga. Zgrabila sam prve dve i počela da preklinjem maćehu da mi ih kupi. Još jedna srećna okolnost iz mog života – i moja majka, kao i moja maćeha su strastveni čitaoci i gotovo uvek su podržavale moju ljubav prema čitanju. Za to sam im večno zahvalna.
 
Jasno se sećam kako sam otkrila i neke druge autore, mada su okolnosti bile mnogo drugačije. Moja maćeha mi je dala Dejvida Edingsa, zaključujući, na osnovu korica, da će mi se njegove knjige dopasti. Sa Ursulom Le Gvin sam se upoznala zahvaljujući mom bratu, Derenu. Moja baka Li mi je pomogla da otkrijem knjige o Aniti Blejk, autorke Lorel K. Hamilton, u sličnoj situaciji kada sam se našla na još jednom stresnom porodičnom odmoru, bez knjiga. Zaustavile smo se u bakalnici i ona mi je pružila knjigu „The Lunatic Café“ („Kafe ludaka“) s rečima, „Ovo izgleda uvrnuto. Ti si uvrnuta. Mislim da će ti se svideti.“ Moja majka je meni i mojoj braći godinama iznova čitala „Letopise Narnije“.
 
Sve sam ih volela i zasigurno su sve uticale na mene kao čitaoca i kao pisca, ali nijedna na način na koji je uticao Teri Pračet, zato što sam u knjigama o Disksvetu po prvi put shvatila da knjige fantastike mogu biti i duhovite i pametne. Bile su istovremeno blesave i dubokoumne. Budući da su mi stalno govorili da prestanem da se glupiram i da iz mog sarkazma ništa dobro neće izaći, Pračetove knjige su mi bile neka vrsta potvrde.
 
Rinsvind je bio očajan čarobnjak i potpuna kukavica, ali sam ga razumela na način na koji nisam razumela uobičajene junake koji su se bacali u okršaje i jurcali preko čitavog sveta da isprave nepravde. Ja sam te stvari podržavala, ali ih sama nikad nisam činila. Nisam znala šta zaista znači biti heroj, ali sam znala šta znači biti kao Rinsvind. Na žalost, nisam bila čarobnjak, ali sam se plašila. Osećala sam se preopterećeno. Nisam bila heroj, i bila sam čudna i uvrnuta. Rinsvind je bio lik iza koga sam mogla da stanem. 
 
Što sam se više udubljivala u knjige, to sam se više u njima pronalazila. Humor u ovim knjigama je pun nade i dobrote, začinjen pravom merom satire. Do današnjeg dana čitam Pračetove knjige, smejem se, a onda se zaustavim i zamislim nad velikim idejama koje je maskirao svim tim humorom.
 
Do tog trenutka, pokušavala sam da pišem priče, većina je spadala u žanr fantastike ili horora, i zaista nisu bile dobre. Nisam uspevala da artikulišem onakvu priču kakvu sam htela, jer sam pokušavala da budem ozbiljna. Ne znam zbog čega... Nikad mi u životu nije naročito polazilo za rukom da budem ozbiljna, šta da radim. Jednom kad sam pročitala Terija Pračeta, pa nije se baš upalila lampica, ali nešto se u meni pokrenulo. Počela sam da kombinujem svoju ljubav prema komičnom štivu i svoju ljubav prema hororu i fantastici, i rezultat je bio bolji.
 
U jednom od onih neverovatnih sudbinskih momenata, imala sam tu sreću da slušam Terija Pračeta kako govori. Nakon što je objavljena moja prva knjiga, počela sam da radim u obližnjoj pekari i kafeteriji. Imala sam finansijske probleme i bila mi je potrebna redovna plata, odmah. Pekara je bila u sklopu knjižare, koja mi je bila privlačna iz očiglednih razloga. Jednog dana dok sam bila na pauzi, jedan od prodavaca knjiga je pomenuo da Teri Pračet ima promociju u Gradskoj većnici sledećeg dana, što je meni nekako promaklo. Očajnički sam želela da odem, ali ulaz na promociju nije bio besplatan, odnosno morala sam da kupim knjigu da bih mogla da prisustvujem. Nikad mi nije bio problem da dam novac za novu knjigu u tvrdom povezu, molim lepo; zapravo, ako volim nekog pisca više volim da kupim knjigu u tvrdom povezu, jer znam da će duže trajati. (I zato što znam da autor od prodaje tih knjiga dobija nešto više novca, što je lepo.) dakle, imala sam dovoljno novca za knjigu i ni za šta drugo. Živeli smo od plate do plate i jedva smo sastavljali kraj sa krajem, što uopšte nije simpatično, naročito kad imate dete. Ali to je bila šansa da čujem Terija Pračeta kako govori. Uživo. U istoj prostoriji u kojoj sam i ja. U to vreme, već je postalo poznato da je oboleo od Alchajmera, i nisam znala da li će ikad ponovo ići na turneju. Trebalo je da vodi računa o sebi i koliko god da sam želela nove knjige, nisam ih želela po cenu njegovog zdravlja.
 
I tako sam potrošila poslednjih 30 dolara na primerak romana „Snuff“ i šansu da slušam Terija Pračeta kako govori, i nikad se nisam pokajala. Dok sam odlazila, znala sam da Teri neće više ništa potpisivati ili učestvovati u nekim dešavanjima, jer su organizatori želeli da ga poštede zbog zdravstvenog stanja; turneje su izuzetno naporne i u najboljim okolnostima. Da bih stigla na vreme morala sam da krenem pravo sa posla, šireći miris kafe i izgledajući pomalo neuredno. Nije mi bilo važno. Našla sam se u prostoriji punoj ljudi obučenih u kostime čarobnjaka i slušala sam jednog od mojih omiljenih pisaca kako govori. Bilo je predivno.
 
A onda, iznenađenje – najavili su da će nekolicina srećnih posetilaca imati priliku da upoznaju Terija Pračeta, nakon promocije. Ako u svojoj knjizi pronađemo crvenu ceduljicu, to je to. Otvorila sam svoj primerak i ona je bila tu, veličanstvena crvena ceduljica. Upoznaću Terija Pračeta.
 
Ne dešava mi se, inače, da odlepim u prisustvu neke zvezde. Uvek mi je na umu da svi oni, na kraje krajeva, samo ljudi. Nije mi bio nikakav problem da se upoznam sa Džuli Endrus, kada je navratila u moju knjižaru. Bila je veoma šarmantna i razgovarale smo vremenu koje sam provela u Nju Orleansu, jer je primetila zaštitni znak ovog grada na mojoj kapuljači. Međutim, povremeno se desi da se potpuno izgubim u prisustvu neke zvezde. I ispostavilo se da se baš u Pračetovom prisustvu moj mozak pretvorio u kašu.


 
Nakon promocije, dobitnici crvene ceduljice su poslati u drugu prostoriju i postrojeni u red. Mislim da je to bio red sa najviše izbezumljenih čudaka koji sam ikad videla; ljudi ispred mene nisu mogli da govore od nervoze. U normalnim okolnostima, ne bih se previše obazirala na sopstvenu nervozu, ali na moju nesreću, budući da sam i sama pisala knjige, knjižari koji su organizovali ovaj događaj, znali su ko sam ja. Postojala je velika verovatnoća da ćemo se ponovo sretati na promocijama i sličnim događajima, i nisam želela da budem spisateljica koja je izgubila razum zbog Terija Pračeta. Očajnički sam pokušavala da ostanem hladnokrvna, i nije mi polazilo za rukom.
 
Red ispred mene se smanjivao, a ja sam pokušavala da oblikujem makar jednu smislenu rečenicu. Ono čega se sećam bilo je da sam pomislila kako sam uvek svojim prijateljima govorila da ću, ako ikada budem imala priliku zamolti Terija Pračeta za zagrljaj... što je smešno iz više razloga, između ostalog i zato što ja uopšte nisam neko ko voli da se grli. Uopšte ne volim bilo kakve fizičke kontakte sa nepoznatim ljudima. Ali tvrdila sam da ću zagrliti Terija Pračeta, da bi se pripremili da mi obezbede novac za kauciju, u slučaju da me uhapse zbog fizičkog napada, ako bi taj zagrljaj bio previše napadan i agresivan.
 
Kada je konačno došao red na mene, uspela sam brbljajući usput koješta da mu saopštim svoju želju. Bila sam sigurna da će me odbiti. Znala sam da je grljenje stranaca uvrnuto, a ja sam za njega stranac; nisam smatrala da on meni duguje bilo šta. Već mi je toliko toga pružio.
 
Ali Teri je samo nagnuo glavu i pogledao me. „Želiš da te zagrlim?“
 
„Da“, rekla sam. „Ako je to u redu. Bez pritiska.“
 
„Važi“, rekao je i ustao. Osoblje knjižare me je ljubazno upitalo da li želim da nas fotografišu i ja sam im brzo dodala svoj telefon. Teri me obgrlio jednom rukom, a onda se nagnuo prema meni i rekao, „Nadam se da ne radim ništa neprikladno.“
 
Brzo sam ga razuverila, on nije radio apsolutno ništa neprikladno. Na šta je on odgovorio, savršeno ozbiljnog izraza lica, „A da li bi želela?“
 
Pukla sam od smeha, što mi je pomoglo da se malo opustim. Zbijanje šala je za njega bila refleksna stvar, ali za mene to je bio još jedan poklon, jer mi je odjednom bilo prijatno. Knjižar nas je fotografisao, ja sam zahvalila Teriju i otišla. Bio je to jedan potpuno savršen trenutak. Budući da sam se suviše tresla da bih vozila do kuće, prošetala sam do jednog bara u kom je radila moja prijateljica, dve ulice dalje. Popila sam jedan viski da se smirim. Ubeđena sam da sam neprekidno brbljala. Zagrlila sam Terija Pračeta i to je bilo neverovatno. Toliko sam bila srećna što sam otišla.
 
Povremeno, na mojim promocijama, upoznam nekog obožavaoca koji je oduzet od nervoze. Tresu se. Ne mogu da govore. U rukama čvrsto drže moju knjigu i govore mi kako ne mogu da veruju da sam zaista tu. I toliko je čudno biti u toj situaciji sa te strane. Ja jesam ponosna na svoje knjige, ali ja sebe ne posmatram tim očima. Zaista ne razumem zbog čega su toliko izbezumljeni kada treba da me upoznaju – nisam ja toliko bitna. Čak i posle četvrte knjige, sve mi je to i dalje novo. Tako da im kažem da ih razumem, jer je svaki pisac bar jednom bio u situaciji da se sretne sa drugim piscem zbog koga je izgubio hladnokrvnost. Ispričam im o tome kad sam naterala Terija Pračeta da me zagrli, i sigurna sam da se u tom trenutku moj čitalac i ja potpuno razumemo. I ja ih zagrlim, ako to žele, i to mi nije teško, jer u mom umu moji čitaoci nisu stranci.
 
Ali čak i kada bi mi bilo teško, opet bih to radila, upravo zbog one fotografije. Slika je možda lošeg kvaliteta, jer je moj telefon bio krš, i ja izgledam neuredno jer sam čitavog dana spremala kafe, ali nije me briga. Ja sam se propisno zagrlila sa Terijem Pračetom – spasiocem mojih putovanja, šampionom duhovitosti, dobrote i čarobnjaštva. Teri Pračetove knjige su za mene sve promenile, i ne samo to – i dalje me podsećaju zbog čega su duhovite knjige važne. Na kraju krajeva, to je jedino važno.
 
Autor: Liš Mekbrajd
Izvor: tor.com
Prevod: Maja Horvat