Ruska književnost je veoma poznata širom sveta. Imena Dostojevskog, Tolstoja i Puškina su svima prepoznatljiva i sada, mnogo godina nakon njihove smrti, a neprestano su inspirisala generacije pisaca. Navodimo one koji su inspiraciju našli u ruskoj književnosti, a koji su uspeli da izgrade sopstvene stilove i budu poznati u književnom svetu.
Virdžinija Vulf i Lav Tolstoj
Dela Lava Tolstoja bila su, a i sada su, veoma cenjena kako u Rusiji, tako i van nje. Među mnogim poštovaocima Tolstojevog rada bila je i engleska spisateljica Virdžinija Vulf. Veoma rano je počela da čita Tolstoja i njegov uticaj se oseti u mnogim njenim delima koja se tiču rata i društvenih slojeva, slično Tolstojevom „Ratu i miru“. Vulfova je poštovala i mnoge druge ruske pisce. U svojoj zbirci eseja, „Virginia Woolf and the Russian Point of View“ („Virdžinija Vulf i ruski pogled na stvari“), izražava svoje poglede i komentariše Tolstoja, kao i Dostojevskog, Čehova i Turgenjeva.
Vilijam Fokner i Anton Čehov
Anton Čehov je uticao na celu generaciju savremenih pisaca. Usavršio je umetnost pisanja priča, pokazujući kako se lik i radnja mogu razviti na svega nekoliko stranica. Čehov je takođe stavio akcenat na detalje – u kratkim pričama, svaki detalj se računa, nema mesta za prazne reči. Vilijam Fokner je bio oduševljen Čehovljevom veštinom. Kada su ga pitali kog pisca smatra najboljim autorom priča ikada, Fokner je pomenuo samo Čehova. Prema njegovom mišljenju, kada se pisac nalazi pred izazovom da napiše priču najbrže i najjednostavnije što ume, „ako je od najboljih, poput Čehova, može to uraditi svaki put u svega dve ili tri hiljade reči“.
Ernest Hemingvej i Ivan Turgenjev
Hemingvej i Turgenjev nisu baš očigledna kombinacija s obzirom na Ivanov nežni, gotovo ženski stil pripovedanja. Bez obzira na to, Hemingvej je veoma poštovao Turgenjevljevu zbirku priča „Lovčevi zapisi“, u kojima je pripovedač lik u priči, ali samo posmatra život oko sebe. Ne postoji radnja u knjizi, reč je samo o zbirci mesta, likova, situacija, isečaka iz života. Ova zbirka je uticala na Hemingvejev stil pripovedanja i sličnosti se mogu videti u pričama koje je napisao.
Pablo Neruda i Vladimir Majakovski
Vladimir Majakovski bio je jedan od vodećih pisaca Sovjetskog saveza, usmeren ka futurizmu, a ispred grupe socijalističkih pisaca. Njegov rad je veoma poštovan u zemlji, a čak ga je i sam Staljin hvalio. Čileanski pisac Neruda bio je veliki poštovalac Sovjetskog saveza i cenio je dela Majakovskog zbog nekonvencionalnog pristupa pisanju i hrabre upotrebe jezika. Neruda je usvojio neke od elemenata koje je Majakovski koristio u pisanju, a oni se mogu videti u njegovoj poeziji.
Džordž Orvel i Evgenij Zamjatin
Pre objavljivanja čuvenog Orvelovog distopijskog romana „1984“, postojala je „Mi“, knjiga sovjetskog pisca Evgenija Zamjatina. Priča u Zamjatinovom romanu je tragična. Završio ga je 1924. godine, ali su ga institucije sovjetske Rusije odmah zabranile. Roman je ipak ugledao svetlost dana 1924. godine sa engleskim prevodom i Orvel je bio jedan od onih koji su pisali njegov prikaz. Sličnosti su očigledne – likovi i radnja se na trenutke potpuno ponovaljaju. Na kraju krajeva, ove dve knjige nisu iste i Orvel je uspeo da udahne novi život u zaplet koji je možda pozajmio od Zamjatina. Romani nisu identični, i ako ništa drugo, Orvelovo remek-delo je omaž Zamjatinovom revolucionarnom delu.
Džejms Džojs i Lav Tolstoj
Tolstojev stil pisanja je našao način da utiče i na dela Džejma Džojsa. Kopirajući osobine Tolstojevog pripovedanja, poput realizma i opisa običnog, svakodnevnog života, Džojs se fokusirao na Irsku u dvadesetom veku. Džojs je otvoreno izražavao svoje divljenje prema Tolstoju. U pismu svom bratu iz 1905. godine, Džojs je napisao da je Tolstoj „za glavu i vrat iznad ostalih“. Trideset godina kasnije, Džojs je poslao svojoj kćerci neke Tolstojeve knjige i u pismu naveo da je pripovetka „Koliko je zemlje potrebno čoveku“ „najbolja priča koju svet književnosti poznaje“.
Orhan Pamuk i Fjodor Dostojevski
Turski dobitnik Nobelove nagrade Orhan Pamuk je često izražavao svoje divljenje prema ruskoj književnosti. U svojoj knjizi „Druge boje: eseji i jedna priča“ piše o Fjodoru Dostojevskom i Vladimiru Nabokovu koji su ostavili snažan uticaj na njega tokom mladosti. Iako je savremen pisac, usvojio je metode pisanja iz devetnaestog veka. Smatra da su dela Dostojevskog bezvremena i obraćaju se mlađim generacijama jednako koliko se on obraćao svojoj. Poput Dostojevskog, cenio je priznanja sopstvenoj kulturi, koja verovatno nikada neće biti dominantna svetska kultura, i njen otpor spoljnim uticajima, posebno onima sa Zapada, kao i očuvanje kulturološkog partikulariteta.
Izvor: theculturetrip.com