Kada bi savremeni par čekao druga dva, prijateljska, s namerom da po već ustaljenom običaju zajedno (s)provedu nedeljni ručak a na vrata kuće bi banuo postariji uljez koji nenajavljeno želi da poslednji put obiđe krov pod kojim je davno živeo, dvoje domaćina bi ga najverovatnije ispratili ljubaznim rečima i, ako su baš naročito ljubazni ili trenutno dobre volje, dogovorili viđenje za drugu priliku. Ukoliko bi ga nekim čudom ipak pustili unutra i da tu provede neko vreme, vrlo su slabe šanse da bi dozvolili da ugodna nedeljna rutina ušestoro padne u potpuno drugi plan pred potrebom da zajedno sa svojim zvanicama slušaju uljeza, štaviše sadržaj njegovih pisama. Naravno da u životu, baš kao i u narativnoj fikciji, i tako malo izgledna mogućnost postoji, ali da bi u prozi ona bila verodostojna, pisac mora da bude majstor. Ili se, osim svojim knjigama, uspešno mora baviti kinematografijom, što je svakako slučaj kada je reč o
Ferzanu Ozpeteku, reditelju i scenaristi desetak vrlo gledanih i nagrađivanih filmova.
I u njegovom trećem romanu, „
Poput daha“, naziru se kapaciteti filmske priče koji pomažu stvaranju pominjane verodostojnosti. Jedna od takvih strategija je saspens iščekivanja užasne tajne koja kroz pisma obećava uljez, tačnije uljeskinja, Elza Korti. Strasti koji nakon njihovog evociranja deluju usnulo ponovo se aktiviraju, primoravajući sve prisutne ne samo da obrate punu pažnju na događaj koji će promeniti sivu i predvidljivu svakodnevicu domaćina – Đovane i Serđa – i njihovih gostiju, nego i da preispitaju vlastite emocije i, makar živim komentarima, učestvuju u priči uljeskinje te da, svesno ili nesvesno, počnu da podsećaju na pojedine njene likove. Osim ovakve transformacije protagonista na malom prostoru, filmsku strategiju predstavlja i svojevrsni žanr sentimentalnog trilera, koji kroz svoju korespondenciju tvori Elza Korti preplićući stare i nove događaje i prenoseći čitaoca od sadašnjeg trenutka do sedamdesetih i kraja šezdesetih godina prošlog veka u Rimu i Istambulu, uz nizanje obrta. Filmski plastični su i opisi magičnog, senzualnog i tolerantnog turskog grada, sa njegovim hamamima, bojama, otomanskim palatama, tadašnjim hotelima i u međuvremenu iščezlim kvartovima. I sama priča sadržana u pismima izrazito je filmična: zbližene psihičkim poremećajima majke koja ih je tretirala kao da su bliznakinje iako je jedna od njih ekstrovertna i govorljiva a druga stidljiva i tiha, Elza i njena sestra Adela – koja se kasnije i sama pojavljuje u stanu Đovane i Serđa! – bile su nerazdvojne dok ih nije udaljila ljubav prema jednom te istom, uz to oženjenom muškarcu, što se sve završava kobno. Kao u bioskopu, u sve neosvetljenijoj sobi što više dan promiče, slike postaju žive i jasne u imaginaciji čitaoca koji na kraju gubi osećaj za prostor i vreme kako bi se u potpunosti prepustio rečima intrigantne ispovesti. Potonje je, u najmanju ruku, plod koliko autorovih kinematografskih, toliko i njegovih književnih umeća. Slično se može okvalifikovati i neočekivano otvoren kraj, koji je suptilan bar koliko su to i veze između tri rimska para. Ako se to može reći za završne, početne – prve dve – reči romana se mogu tumačiti na više načina. S obzirom na to da priča puna emocija i obrta neizbežno, od početka do kraja štiva, čitaocu otvara razna pitanja, naslov se može tumačiti
poput daha koji je publici neophodan između poglavlja ove knjige koju, otkako se otvore korice, ni na trenutak nije lako skrajnuti.
Autor: Domagoj Petrović