Autori Margaret Atvud, Don Delilo, i Isak Asimov, smatraju da žanrovi kao što su literarna fikcija i naučna fantastika, zajedno pletu kompleksne debate koje nam mogu pružiti jasniji uvid u budućnost.
Začudo, naučna fantastika nije najbolji način za proučavanje naučne fantastike. Osamdesetih, kritičar Tom Lekler smislio je alternativnu kategoriju za sve čudne romane koji su zalutali na spekulativnu teritoriju; nazvao ju je sistemska fikcija. Ove knjige razgrađuju mehanizme koji guraju civilizaciju napred; politiku, ekonomiju, dinamiku između polova, nauku, ideologije – a sve te teme mogu biti istražene kroz beletristiku, naročito eksperimentalnu beletristiku. Lekler je primenio svoj naziv, sistemska fikcija, da bi opisao dela Dona Delila, međutim u istu kategoriju se mogu svrstati i romani Tomasa Pinčona, Margaret Atvud, Dejvida Fostera Valasa, Džonatona Frenzena, Dženifer Egan, Umberta Eka i mnogih drugih.
Može da deluje prilično suludo skupiti sve navedene autore na istu gomilu, ali sistemska fikcija je prostor u kome dominiraju ambiciozni mislioci koji tkaju kompleksne misli i radije ih otpremaju u pristupačnim paketima, umesto da pišu akademske tomove na zadatu temu. Dramatični momenti u sistemskim romanima nastaju u tačkama gde se različiti sistemi preklapaju. Na primer, pisanje o klimatskim promenama ne svodi se samo na fiziku i hemiju, već kroz razgrađivanje političke klime koja je zasnovana na ekonomiji koja pumpa ugljen-dioksid u našu atmosferu.
Delilo, primetio je Lekler, je poznat po načinu na koji rasklapa pomenute sisteme: jedan primer je njegov klasik, roman „Podzemlje“. Delilo u tom romanu opisuje istoriju hladnog rata kroz putanju bejzbol lopte, koju je na utakmici udarena u istom trenutku kada je Rusija testirala nuklearnu bombu, i potom kroz priče kolekcionara koji su opsednuti željom da poseduju tu loptu. „Podzemlje“ sažima čitavu američku posleratnu kulturu u bejzbol rukavicu.
Sistemska fikcija najbolje funkcioniše kada uleti pravo u naučnu fantastiku, jer tu ne postoje nikakva ograničenja koja bi sputavala autore da razgrađuju stare i grade nove sisteme – jedan od najboljih je Kim Stenli Robinson. Robinsonova „Marsovska trilogija“ počinje sa nastojanjima ljudske rase da kolonizuju svog najbližeg suseda u „Crvenom Marsu“, i završava se dva veka kasnije na „Zelenom Marsu“: voda na kraju konačno teče površinom planete, podvig dostignut nakon stotine i stotine stranica u kojima se Robinson bavi naukom, politikom, ekonomijom i religijom.
Roman Roberta A. Hejnlana „The Moon is a Harsh Mistress“ opisuje slične teme kao i Robinson, ali se završava na sasvim drugi način; za razliku od Robinsonovog holističkog pogleda na svet, Hejnlenova priča o koloniji na Mesecu koja se bori za nezavisnost od Zemlje, poklapa se sa autorovim liberalnim uverenjima.
„Zadužbina“ Isaka Asimova i njegovo korišćenje psihoistorije u tom delu, svrstava ga među najbolje pisce sistemske fikcije, kao što „Hainish“ serijal svrstava Ursulu LeGvin u isti koš, a tu ima mesta i za Semjuela Delejnija i njegove romane „Nova“, „Babel-17“ i „Dhalgren“. I još mnogo drugih autora koristi ovaj model pisanja, Medlin Ešbi, Ramez Nam, Monika Birn, svi oni koriste naučnu fantastiku kao arenu za spekulativnu, intelektualnu debatu.
„Budućnost je stigla“, rekao je Vilijam Gibson. „Samo što nije ravnomerno raspoređena.“
U ova teška vremena vizionarstvo sistemske fikcije može biti utešno. Kada se nalazimo u veštim rukama Atvudove, Delila ili Robinsona, njihovi romani su nam podsetnik ljudskog napretka i potencijala.
Izvor: theguardian.com