Ako neke priče počinju tek posle svog kraja, onda se to najbolje ogleda na pričama Jelice Greganović, o kojima se dugo razmišlja nakon što budu pročitane i koje nastavljaju da žive u čitaočevoj svesti i kada knjiga bude zaklopljena.
Iako je knjiga „Život za poneti“ sastavljena od ukupno četrdeset kratkih priča, svaka od njih će posebno i na svojstven način ostaviti neizbrisiv utisak na čitaoca, tako da nema opasnosti da bi jedna priča mogla smetati drugoj i da bi se već kod naredne priče moglo desiti da prethodna bude zasenjena i zaboravljena.
Priče Jelice Greganović nisu u opasnosti da međusobno potisnu jedna drugu zbog toga što se svaka bavi drugačijom a dovoljno upečatljivom temom, dok sa druge strane deluje da ovako raspoređene priče čine jedan neraskidivi niz i da bi već i zaboravljanjem jedne priče cela knjiga bila na gubitku, pa makar nam ostalih trideset devet priča ostalo u sećanju.
Možda nije najbitnije baviti se formalnostima kad je u pitanju jedna ovakva knjiga, ali opet nije na odmet osvrnuti se i na njeno žanrovsko određenje, jer iako ne bi bilo pogrešno upotrebiti termin priča za tekstove od kojih je „Život za poneti“ sačinjen, preciznije bi bilo reći da je u pitanju svojevrsna zbirka meditacija.
Takva se odrednica bez problema može primeniti i na one tekstove koji zbog razvijene radnje i zapleta imaju sve elemente da budu okarakterisani kao kratke priče, tim pre što i u njima dominantno mesto zauzimaju lični autorkin stav i razmišljanja, dok je radnja samo u funkciji uopštene poente koja se može odnositi na svačiji život.
I upravo je u tome još jedna tajna uspeha Jelice Greganović, što se u njenoj knjizi svaki čitalac može prepoznati i iz gotovo svake situacije koja je tamo opisana izvući paralelu sa sličnim situacijama iz sopstvenog života, a pošto su priče date u rasponu od ranog detinjstva do sredovečnog doba, od apstraktnih ideja do banalnih razmišljanja, od vremena kad se verovalo u Deda Mraza do epohe društvenih mreža, stoga je ovo knjiga koja je namenjena svim generacijama i knjiga u kojoj će svaka generacija pronaći nešto za sebe, ali i saznati nešto o starijim ili mlađim naraštajima, pa će možda nakon toga imati i više razumevanja za nekadašnja, odnosno za nova shvatanja i način života.
Protkan humorom i latentnom samoironijom, „Život za poneti“ bez zazora govori o svim segmentima savremenog života, dotičući i aktuelni trenutak u kojem ništa ne može biti važnije od epidemije i vanrednog stanja, ali osvrćući se i na nedoumice i probleme koji su aktuelni nezavisno od vremena i koji se ponavljaju s kolena na koleno uprkos pokušajima da se to prevaziđe, u čemu upravo i jeste ironija koja iz ove knjige izbija i koja čitaocu mora biti simpatična i onda kad je gorka.
Poigravajući se ustaljenim izrazima i stavljajući ih u neobičan kontekst, što se vidi već iz samog naslova knjige, Jelica Greganović zapravo prikazuje pravo lice i naličje života kao pojma, jer kad se upotrebi (ne baš gramatički pravilan) izraz za poneti, tu se misli na nešto što je dovoljno praktično da uvek bude pri ruci i da u svakom momentu bude od pomoći, pa se desi da ponekad postane toliko uobičajeno da se na to više i ne obraća pažnja koliko god da je neophodno – i upravo je od takvih tekstova „Život za poneti“ sastavljen, od tekstova u kojima se tematizuju događaji i razmišljanja koji su maltene neprimetni mada je bez njih teško i zamisliti život.
Zna se da život ionako čine sitnice, pa tako i „Život za poneti“ čine kratke priče, možda i sitne, ali samo u formalnom, a nikako u suštinskom smislu.
Autor: Dušan Milijić