Za svakoga ko je odrastao tokom osamdesetih godina ime Slavenke Drakulić poznato je iz magazina Start. Bile su to godine kada je u zemlji sve delovalo tako svetski za nas koji smo bili klinci i nismo se baš unosili. Zato nas je i iznenadilo da posle tog i takvog Starta, muzike, filmova... i sve te modernosti stignu rat, krv, smrt.
Slavenka Drakulić pisala je i o tim drugim junacima, ljudima iz tog talasa koji je došao posle novog talasa. Njena knjiga „Oni ni mrava ne bi zgazili“ analizira njena iskustva tokom posmatranja procesa i zatvorenika pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu.
Tamo iz onih godina Starta (a i nedeljnika Danas) pamte se njeni tekstovi o feminističkim temama. Ali pamti se i roman „Hologrami straha“ i naročito preispitivanja o bolesti – dokumentarni film o dijabetesu i transplantaciji bubrega. Zato ni tema starosti nije ništa neobično. A knjiga „Nevidljiva žena i druge priče“ (Laguna) upravo se bavi time. U njoj poznata novinarka i književnica o starosti piše otvoreno i duhovito tako da njeno seciranje te večne teme ne vodi neminovno u depresiju već i zabavlja i, naravno, preispituje.
Na početku jesu bili Start i Danas i mnogo knjiga, pa kasnije i napadi na nju i njene saborkinje gde ih staviše u etiketama na „metle“ što je govorilo o novim smutnim vremenima. Ali njena sposobnost da ispriča priču dovela je njene tekstove u
The Nation,
The New Republic,
The Guardian,
The New York Times Magazine,
The New York Review of Books,
Süddeutsche Zeitung,
Internazionale,
Dagens Nyheter,
Eurozine...
Rokenrol se bavio starošću. Ili je bio ciničan u onim mitovima o ranoj smrti i lepom mladom lešu. Ipak, da li sa starošću i smrti možeš biti luksuzan i ciničan samo u mladosti? Da ti se kasnije i nešto ne napušta ovaj svet i sve bi duže da si u njemu? Šta je vas navelo da se bavite ovom temom u knjizi?
Imate pravo, mladost ima tu privilegiju da ne razmišlja o starosti i smrti. Mladi imaju drugačiju predodžbu vremena i vrlo su rijetko u prilici da se susretnu sa smrću koja je u zapadnoj kulturi potpuno institucionalizirana odnosno medikalizirana. Ranije su generacije, pogotovo na selu gdje se umiralo kod kuće, imale priliku vidjeti mrtvaca, što je potpuno drugačije iskustvo. Ono što ne vidiš ne tiče te se! Možda je odgovor na pitanje o mojoj motivaciji činjenica da sam bolesna od mladih dana, odnosno da sam se morala boriti da ostarim. Zvuči paradoksalno, ali je tako. Zato mi nije bilo teško pisati priče koje se bave psihološkim i emocionalnim aspektima starenja, pogotovo žena.
Onaj vaš prikaz „osobe od stakla“, o neprimetljivosti starih, zapravo gledanju kroz njih, što je opet neprimećivanje, da li je to zapravo sve fizički aspekt starosti? Da ne spominjemo onaj drugi opori osećaj starosti kad staru osobu posećuje demencija, pa razočaranje u decu jer ona jasno pokazuju da ste im teret? Osoba od stakla je starost kao fizičko stanje čiju spoljašnjost niko ne primećuje? A unutar te osobe od stakla šta je?
Nije iskustvo starenja za sve isto. Na prvi pogled, žene su veći gubitnici jer u patrijarhalnoj kulturi još uvijek se iznad drugih osobina vrednuje njihov izgled. Zbog toga one, uz pomoć industrije ljepote (kozmetike, prehrane, gimnastike, plastičnih operacija) nastoje što duže održati mladenački izgled. Muškarci su tu u prednosti jer njihov izgled nije toliko važan. S druge strane, istraživanja pokazuju da žene lakše podnose starost jer obično nastave s aktivnostima poput pomaganja porodici, čuvanja djece i slično. Uz to, one čine najveći dio kulturne publike, one kupuju knjige i čitaju, odlaze u kino, na kazališne predstave i druga kulturna zbivanja. Rekla bih čak da su žene te koje drže kulturu živom. Međutim, kada odu u penziju, muškarci gube samopouzdanje, osjećaju se suvišnima i skloniji su depresijama.
Letovao sam nedavno na Braču, i u tom gradu sam nekoliko puta video uveče jednog već poznatog plejboja sa sigurno četiri decenije mlađom partnerkom. Niko to ne zagleda naročito, a da je obrnuto, da je u pitanju starija žena i mlađi muškarac, verovatno bi već bilo drugačije. Gde se u tom fizičkom smislu, ili bolje rečeno ljubavno-erotskom, razlikuje muška i ženska starost? A gde se razlikuje u svemu drugom?
Starijim muškarcima mlada je partnerica obično statusni simbol, neka vrsta trofeja i dokaza vitalnosti. Ali mjerila i vrijednosti su se promijenili a zvijezde, holivudske ali i domaće glumice, pjevačice i druge javne osobe su tome dokaz.
Veliki odjek je imao vaš tekst o vašoj borbi s bolešću kovid-19. Posle tog dramatičnog iskustva sa virusom kako gledate svetske prilike u ovoj pandemiji? Priče o vakcini? Kako će izgledati svet posle ekonomske krize koja je već tu? Kako će izgledati svet posle kovida-19? Šta će se promeniti u svetu? A šta se promenilo u vašem slučaju posle preležane korone?
Zaboravili ste nabrojiti i ekološku krizu. Bojim se da na ta pitanja još nema odgovora, moguća su samo nagađanja. Od toga da će se nakon pandemije sve promijeniti – do toga da se neće promijeniti ništa. Što se mene tiče, imala sam sreću da preživim infekciju. U bolnici u Stokholmu provela sam šest tjedana. Bila sam i na respiratoru, kažu da je situacija bila teška. Ali evo, oporavila sam se, radim i živim sa svim ograničenjima koja idu uz kovid-19, kome se ne nazire kraj. Mogu jedino reći da ne razumijem ljude koji ovu bolest ne shvaćaju ozbiljno. Ja sam posljednjih mjeseci izgubila dva dobra poznanika, to su veliki gubici.
Ove godine je 40 godina novog talasa, muzičkog pokreta koji je menjao Ljubljanu, Zagreb, Beograd... Mi u Srbiji ove godine imamo taj jubilej – četiri decenije novog talasa. Vi ste bili već značajno lice iz magazina Start. Kako gledate na taj kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina u Jugoslaviji? Tu je ne samo muzika već i vizuelno kreiranje Mirka Ilića, i Polet i Start, Zagreb i Beograd se porede sa Londonom i Njujorkom i ne sluti se krvavi rat i da će se pojaviti one tihe komšije koje ćete opisati kao „oni ni mrava ne bi zgazili“ – ratni zlikovci i haški optuženici. Jer „Mi plešemo“… kako vam sada deluje ta labudova pesma i te godine?
U Jugoslaviji je atmosfera, politički i kulturno, od početka osamdesetih bila sve liberalnija. Nivo novinarstva tadašnjih medija, od televizije do medija koje spominjete (uz dodatak političkog tjednika Danas) ostao je nedostignut. Isto vrijedi i za muziku i grafički dizajn. To je zapravo žalosno, ali i razumljivo jer kako bi i moglo biti drugačije kada se ta nesretna Jugoslavija raspala u strašnim ratovima. Ali nitko nije ni slutio da se radi o labuđem pjevu ne samo Jugoslavije nego i cijelog sovjetskog bloka. Pad Berlinskog zida i socijalizma 1989. iznenadio nas je sve, ponajviše samu sovjetsku vlast. Neke su zemlje bile spremnije od drugih za demokratsku preobrazbu. Naše zemlje nisu bile među njima.
Razgovarao: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik