Slavimir Stojanović Futro je nagrađivani grafički dizajner i vizuelni umetnik, ali veoma uspešno se pokazao i u svetu književnosti. Najmlađi čitaoci obožavaju slikovnicu „
Singi Lumba“, ovenčanu nagradom Beogradskog sajma knjiga za najlepšu knjigu za decu, i autobiografski roman „
Devet“ u 47 kratkih priča koji govori o prihvatanju različitosti i vraćanju na put ljubavi. Sa piscem i urednikom Male Lagune
Zoranom Penevskim radio je na slikovnici namenjenoj onima koji žele ponovo da odrastu, svojevrsnom rečniku koji će vas naterati da iznova promislite pojmove koje ste mislili da znate.
Kako je, iz dizajnerskog ugla, nastala slikovnica „Rečnik beskrajnog odrastanja“, za koju je Zoran Penevski napisao tekst? Kako je uopšte došlo do vaše saradnje?
Zoran i ja smo se upoznali dok smo radili na, za mene, najemotivnijem projektu, a to su moje slikovnice za decu „
Singi Lumba“, koje sam nacrtao ćerki za rođendan. Tada je radio kao urednik u Maloj Laguni i tada počinje naše poslovno prijateljstvo. A zatim mi je jednog dana poslao fajl sa pričama, odnosno rečenicama koje definišu pojmove u rečniku, i pitao me je da li bih ih ilustrovao. Nakon dva-tri pročitana pojma shvatio sam da se radi o ozbiljnim vizuelnim prikazima malo okrenutim i na rebus, koje je tekstom već oformio, a to je deo mog vizuelnog izraza, tako da sam vrlo brzo osmislio sve te sličice.
Zoran je jednom prilikom rekao da su i odrasli deca, samo sa više iskustva. Da li se slažete s tim? Na koji način ostajemo zauvek deca?
Može se videti po ljudima koji se redovno smeju, odraslim ljudima koji drže glavu uspravno, gledaju u nebo više nego u zemlju, to su ljudi koji se raduju kad upoznaju nekog novog, čije su oči nijansu otvorenije od onih koji su prestali da budu deca. Dete u sebi ne sme da se zatomi, naprotiv, ono nam daje energiju za svakodnevne izazove. Nadahnuće i inspiracija često odraslim ljudima nedostaju.
Da li je to način na koji čuvate dečaka u sebi? Koliko danas ličite ili se razlikujete u odnosu na dečaka sa korica romana „Devet“?
Često sebe podsećam koliko ne znam, a kad živite u saznanju da ste tek zagrebali po ozbiljnosti života, neminovno je da se osećate kao dete. A i ja se stvarno radujem kao dete, kad napravim nešto što valja, čak i pre nego što je realizovan projekat. Najintenzivniji momenat u kreaciji nastaje kad shvatite da ste nešto stvarno dobro napravili. Trudim se da sebi to što češće priuštim, i to me čini spontanim i detinje naivnim.
Kada se nađete u knjižari sa svojom ćerkom, da li joj preporučujete naslove koji su obeležili Vaše detinjstvo a koje biste voleli da pročita, ili ih je već pročitala?
Pročitao sam celu ediciju
Plava ptica i pre nego što je počela da se čita kao lektira. Čitao sam i stripove kao većina moje generacije, kroz njih sam naučio da registrujem i primam priču kao slike. Vežbajući to, nesvesno sam shvatio da zbog slika u stvari čitam, a ne zbog reči. Knjige kao „Beli očnjak“, „Mač od Šanare“, koje su bile u toj ediciji, nikad neću zaboraviti, sećam se odlomaka i zapleta, što mi se sa ozbiljnijim knjigama kasnije u životu retko dešavalo. Trudim se da to prenesem ćerki – da stvara paralelan svet u sebi dok čita.
Pomenuli ste da ste napisali i dve knjige o devojčici Singi Lumba. Možemo li uskoro očekivati i nastavke?
Napisao sam ukupno deset knjižica, treća je skoro gotova, napisana je i razrađena, samo mi trebaju dve nedelje koje trenutno nemam jer sam zauzet komercijalnim projektima u svom studiju, u kojima bih samo nju radio...
A treba smisliti ko će je ilustrovati… (Smeh)
Da, da, u velikoj smo nedoumici. (Smeh)
Knjige, posteri, dizajn na garderobi... koji je Vaš sledeći projekat?
Sledeći projekat je drugi roman na kojem trenutno najintenzivnije radim. Svako veče pišem po nekoliko sati, pored redovnih dnevnih obaveza, tako da ide malo sporije nego da sam profesionalni pisac. Osetio sam da u pisanju za mene ima neistraženih područja, neke kreativnosti po kojoj ako zagrebem, isplivaće još bolje u dizajnu. Radni naslov je „Paloma“, bavi se porodicom kojoj iz generacije u generaciju „nikako da krene“, i svi imaju španska imena, što daje laganiju i zabavniju notu celoj priči.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19