Slaviša Pavlović: Apisova Crna ruka postoji i danas

Široka književna javnost najviše vas zna po romanu „Zavet heroja“. Kako biste u najkraćem predstavili taj roman i šta vas je nagnalo da ga napišete?

Predstavio bih ga kao svedočenje o jednoj tragičnoj i slavnoj epohi srpskog naroda, u kojoj heroji nisu branili samo svoje parče zemlje, nego i vrednosti na kojima je Srbija počivala. Te vrednosti nisu bile samo materijalne, nego i duhovne, iako većina tadašnjeg stanovništva nije bila pismena. Međutim, nepismenost ne znači da čovek ne može biti produhovljen, težiti višim vrednostima, posedovati svest o slobodi ljubavi, pokreta, misli i stvaranja. Srpski vojnik Velikog rata bio je vitez, koji se čak i prema zločincima ponašao u skladu sa svojim visokim moralnim kodeksom i konvencijama, iako većina vojnika nisu ni čuli da postoje konvencije.

Ujedno, roman je i potreba da podignem spomenik generaciji koja je podnela najveću žrtvu da bismo se mi danas rodili slobodni, pa sam se, kroz priču, potrudio da prikažem i profil srpskog vojnika. To je čovek kojem se nije ratovalo, ali kada mora, on je bio najbolji i najhrabriji u tome.

Zašto je u srpskoj književnosti malo romana koje za tematiku imaju Prvi svetski rat i herojsku borbu i stradanje Srbije i srpskog vojnika?

Ne mislim da ih ima malo, ali ih nema dovoljno. Veliki rat nije bio popularan ni kod Aleksandra Karađorđevića, koji je, stvorivši novu državu, odlučio da skloni sve što ima srpski predznak. Njemu je bilo bitno da se Hrvati ne osećaju kao gubitnici, kako bi stvorio naciju Jugoslovena. Hrvatski vojnici su napredovali u vojsci brže nego srpski - agresori i koljači sa Cera postali su pretpostavljeni oficirima koji su branili Cer, invalidi sa Kajmakčalana prosili po ulicama, Milunka Savić je bila čistačica, vojvodu Mišića, najvećeg vojskovođu Velikog rata, prestolonaslednik je ponizio...

Takođe, kasnije su komunisti, na čelu sa Titom, promovisali svoje heroje, koji objektivno ne mogu da se porede sa junacima Velikog rata. Nažalost, tek nakon jednog veka, počinje ozbiljnije da se govori o najtragičnijoj generacije moderne Srbije, pa kakvi god da smo mi danas, i kao narod i država, više smo im odali počasti tokom poslednjih deset godina, nego što su sve generacije pre nas. Ne mislim da smo dovoljno uradili, ali pomerili smo se sa mrtve tačke, što je dobar znak.

„Zavet heroja“ je preveden i na ruski, kakav je prijem doživeo kod ruske čitalačke publike?

Rusija je ozbiljno shvatila pokušaj revizije istorije, pa kod njih borba za pravdu, pravo i istinu nije obojena potrebom da “izađu u susret potomcima agresora”, nego je jedino merilo istina. Otuda i veliko interesovanje za taj period istorije. Imao sam i tu čast da mi predgovor za roman napiše predsednik Dume Sergej Nariškin. Knjiga je puna dva meseca bila na desetom mestu najprodavanijih knjiga u Moskvi.

Nedavno sam počeo pripreme za pozorišnu predstavu Zavet heroja, jer je ruski senator Lisicin predložio da se Zavet heroja, izvede u ruskom pozorištu, u sklopu obeležavanja stogodišnjice pobede u Velikom ratu. Scenario ću pisati zajedno sa kolegom Dejanom Stojiljkovićem, dok će nam se u pripremi predstave pridružiti i Branislav Lečić.

Završavate roman o Apisu i Crnoj ruci. Koliko danas znamo o tome koje zapravo bio Dragutin Dimitrijević Apis i kakva je bila istorijska uloga organizacije „Crna ruka“?

Organizacija «Ujedinjenje ili smrt» pogrdno nazvana Crna ruka, udarala je političare po prstima svaki put kada su ruke zavukli u državnu kasu. Oni su bili prijatelji naroda, ali neprijatelji političara. Za mene lično, Apis i drugovi su najveći heroji Velikog rata, što nije problem dokazati. Teško bi Srbija izdržala i prvi udar neprijatelja na Ceru, da nije bilo operativnih informacija koje je Crna ruka pribavila, kao i epskih bitaka majora Tankosića i Vojvode Vuka na granici. Najodlikovaniji i najuspešniji ratnici Velikog rata su članovi ove organizacije.

Njihova nesreća je u tome što su bili protivnici koruptivne političke vrhuške na čelu sa kraljem i Pašićem, pa su nakon montiranog Solunskog procesa optuženi za sva nedela koja su se dogodila.

Da ste živeli u to vreme, da li biste se pridružili Apisu?

 Danas se divimo Arčibaldu Rajsu, koji je o Apisu govorio da je najveći patriota i ubijen nevin... Ako su Jovan Dučić, Branislav Nušić, major Gavrilović, braća Ribnikar, vojvoda Putnik, Nadežda Petrović i Nikolaj Velimirović bili bliski Crnoj ruci, onda kroz takvu prizmu treba i posmatrati „Ujedinjenje ili smrt“. Da sam rođen u tom vremenu, sigurno bih bio deo najrodoljubivije organizacije u istoriji Srbije.

Uostalom, ne mislim da je Crna ruka prestala da postoji Apisovom smrću. Tragovi organizacije se vide i decenijama kasnije, što i jeste tema mog romana „Apisov apostol,“ koja će uskoro izaći u Laguninoj produkciji.

Da li je Srbija po vašem mišljenju od 1804. pa do danas ikada bila van sfera stranih sila i uticaja ili su nam uvek „veliki krojili kapu i sudbinu“?

Uvek se veliki pitaju više, ali se svako izbori za svoju pregovaračku poziciju. Nažalost, mi smo ratove dobijali, a u miru gubili, sa izuzetkom kralja Milana i kneza Miloša. Da bismo imali bolju pregovaračku poziciju, moramo postati veći, ne teritorijalno, nego kulturoški, naučno, sistemski...

Boravili ste prošle godine na Krimu, kakve utiske nosite odande?

Krim je prelepo poluostrvo, naseljeno većinom Rusima, ali ima i Ukrajinaca, Tatara i Nemaca. Oni su, na referendumu, odlučili da se pripoje Rusiji, jer je Kijev decenijama uzimao ogroman profit od poreza, zahvaljujući prilivu turista na Krim. Samo je mali deo tog novca investiran u Krim, dok je sve ostalo odlazilo u Kijev. Putevi, škole i pozorišta nisu uređivani decenijama...

Čak su i mnogi Ukrajinci glasali za otcepljenje, ne zato što mrze Ukrajinu, nego zato što neće da im «fašisti iz Kijeva uzimaju reket». Uostalom, i istorijski je pravedno, jer je Krim oduvek ruska teritorija.

Da li je po vašem mišljenju Krim bio pokušaj izbijanja Trećeg svetskog rata i zašto je Vladimir Putin toliki „trn u oku Zapada“?

Zato što nije licemer. On ne pripada političkom klanu koji ubicama dodeljuje Nobela za mir. Prepoznao je nacionalni interes Rusije. To je, za svet, gde se Kosovo otima, bombe sa osiromašenim uranijumom bacaju na civile, bilo neprijatno iznenađenje, a za nas male, koji smo žrtve takve politike, donelo je nadu da nas više ne mogu napadati i oglušavati se o rezolucije Saveta bezbednosti...

Kako vidite današnju poziciju Srbije u geopolitičkom smislu, kuda idemo i gde stremimo?

Naš problem je što smo izgubili pojam “nacionalni interes”. Smena vlasti uvek znači i odricanje od onoga što je prethodna radila, tako da smo uvek i stalno na početku. Moramo hitno da se usaglasimo šta je nacionalni interes Srbije, šta su težnje, koliko nam treba vremena da ih ostvarimo i da napravimo strategiju, kojom će se baviti svaka naredna vlast, bez obzira da li su to demokrate, naprednjaci, radikali, liberali...

Izjavili ste jednom prilikom da je „jedini način da se ukine Republika Srpska jeste da postane sastavni deo Srbije”. Možete li da malo pobliže objasnite ovaj vaš stav?

Za mene je nacionalni interes ujedinjenje Srbije i Republike Srpske. Republika Srpska je istorijska neminovnost i ispravna nacionalna težnja. Jedini način da se ratovi ne ponove, jeste da narodi ostanu podeljeni nekoliko generacija, dok se rane ne ohlade i nestanu. U tom kontekstu, rekao sam da bi Srbija trebalo da podrži ukidanje RS samo u slučaju da ona postane sastavni deo Srbije. Nikako drugačije.
 
Autor: Srećko Milovanović (Nedeljnik Afera)