Somerset Mom i guru

Kada je Somerset Mom objavio „Oštricu brijača“ 1944. godine, svet je bio iscrpljen i slomljen posle pet godina rata. Priča o Lariju Darelu, traumatizovanom letačkom asu iz Prvog svetskog rata koji putuje u Indiju i pred stopalima gurua doživljava prosvetljenje, mora da je unela notu egzotike, bekstva od stvarnosti i nade. U Larijevoj potrazi za smislenijim životom, Mom nije samo odrazio frustracije „izgubljene generacije“ između dva svetska rata, već i anticipirao žudnju hipika iz šezdesetih i njihova hodočašća na Istok. „Oštrica brijača“ je postala jedna od najprodavanijih knjiga Somerseta Moma, a već 1946. godine pretočena je u uspešan holivudski film. (I ponovo, ne toliko uspešno, 1984. godine.)

U vreme kada je napisao roman „Oštrica brijača“, Momova svedena proza i pripovedačka veština učinile su ga jednim od najpopularnijih pisaca engleskog jezika ‒ „jedan od prvih među drugorazrednim“, kako je on to nazvao. Putovao je prvom klasom po svetu i živeo u obilju u svojoj vili na francuskoj rivijeri, opsluživan četom posluge i dočekujući goste poput Vinstona Čerčila, T.S. Eliota, Noela Kauarda i Žana Koktoa. Njegov biograf Ted Morgan primetio je da je bilo četiri kategorije ljudi koji su bili dobrodošli na imanju Somerseta Moma: oni sa titulom, bogati, slavne osobe i privlačni mladići.
 
Pa zašto je onda pisao o čoveku u potrazi za duhovnim prosvetljenjem?
 
Mom je možda bio uspešan ali daleko od toga da je bio i srećan. Gorak ton koji je počeo odlikovati njegova dela, odražavao je njegov pogled na ljudsku sudbinu. Vreme koje je proveo kao mladi doktor po sirotinjskim kvartovima Londona, udaljilo ga je od vere u Boga. Ali pod oklopom cinizma, potraga za verom, ili smislom bez nje, biće stalna tema njegovog života i dela. „Možda moje srce, ne našavši nigde mir, oseća neku duboku, naslednu žudnju za Bogom i besmrtnošću, sa kojom se moj razum ne može izboriti“, napisao je u svojim memoarima.
 
Kada je decembra 1937. godine Mom krenuo za Indiju, na put koji će posaditi seme za „Oštricu brijača“, bio je upoznat sa bogatim maharadžama preko svog suseda na rivijeri Age Kana, ali je takođe imao i kofer krcat knjigama o hindu filozofiji kao i Barnetovim prevodom Upanišada. Tragao je za nečim mnogo većim nego što je materijal za knjigu.
 
Posle nekoliko meseci provedenih obilazeći sveta mesta po jugu Indije, Mom je stigao u Madras, gde mu je na koktel žurci Kristina Ostin, žena britanskog državnog službenika, ponudila da ga odvede kod Ramana Maharišija, čiji se ašram (nešto poput manastira) nalazio na obroncima svete planine Arunačala, nekih četiri sata vožnje od grada.
 
Ramana je bio najcenjeniji guru u južnoj Indiji. Govorilo se da je spontano doživeo prosvetljenje sa 16 godina, i živeo je u askezi i kontemplaciji, provodeći dane sedeći u dvorani u stanju Samadhi (blaženstvo) okružen sledbenicima. Engleski pisac Pol Branton, američki antropolog Valter Evans – Venc i Mercedes De Akosta, holivudska scenaristkinja i spiritualni tragač koja je ubrajala Gretu Garbo i Marlen Ditrih među svoje ljubavnice, svi su išli na hodočašće da bi sedeli podno Ramaninih stopala.
 
Stigavši u ašram, Mom i gospođa Ostin se sreću sa engleskim sledbenikom gurua, majorom Alanom Čedvikom, koji je tokom Prvog svetskog rata služio u Hempširskom puku, a tada već dve godine živeo u ašramu pod imenom Sadhu Arunačala.
 
Fotografije majora pokazuju visokog čoveka veselog izgleda, pažljivo nameštenog razdeljka, prikladno obučenog u belu tradicionalnu indijsku odeždu. „Odavao je staloženu sreću“, zapisao je Mom. „Stalno se smešio i često smejao. Bilo je teško zaključiti da li je inteligentan ili priglup.“
 
Čedvik je rekao Momu da smatra da je Ramana najveća spiritualna pojava posle Hrista, i opisao kako provodi dane u ašramu. Mnogo sati sedi u dvorani sa Maharišijem, mada tokom cele sedmice retko kada razmene više od nekoliko reči. Ostatak vremena provodi u meditaciji, vožnji bicikla i čitajući. Momu je rekao da pokušava: „da shvati sopstvo u sebi u sprezi sa svojim univerzalnim sopstvom, da Ja koje misli razdvoji od sopstva koje je, kako je rekao, beskonačno“. Mom se zamislio. „Mislio sam da ću otkriti nešto od istine o njemu iz onoga kako izgleda i šta priča“, napisao je, „ali umesto toga bio sam u potpunoj nedoumici.“
 
Mom i Čedvik su pričali neko vreme kada se nešto neobično desilo: pisac se onesvestio.
 
Odneli su ga u Čedvikovu kolibu i položili u krevet. Na kraju je povratio svest ali mu je bilo suviše loše da bi ustao. Ramani je rečeno šta se dogodilo i da Mom nije u stanju da ga vidi. Umesto toga, guru je došao kod pisca. „Njegovo držanje bilo je vedro, nasmešeno i uljudno“, sećao se Mom. „Nije odavao utisak učenjaka, već pre dobroćudnog seljaka.“ Nekoliko minuta Ramana je gledao pisca sa „nežnom dobronamernošću“, onda skrenuo pogled i četvrt sata sedeo u nepokretnoj tišini, pre nego što je upitao Moma ima li kakva pitanja za njega. Pisac je odgovorio da se ne oseća dobro da bi govorio o bilo čemu, na šta se Ramana nasmešio i rekao: „Tišina je takođe razgovor“.
 
Da li zbog toga što se odmorio ili kao posledica Ramanine meditacije, Mom se posle nekog vremena osećao dovoljno dobro da ode u dvoranu gde je guru sedeo. Video je kako su mu dva posetioca ponudili korpu sa voćem i stavili je ispred njega a Ramana zapao u stanje Samadhi. „Kao da je blaga jeza prošla kroz prisutne. Tišina je bila intenzivna i zadivljujuća. Osećalo se da se pojavilo nešto čudno, nešto što nas je nateralo da zadržimo dah. Posle nekog vremena, na vrhovima prstiju napustio sam dvoranu.“
 
Istoga dana, Mom se odvezao natrag u Madras. Ali reč o njegovoj nesvestici raširila se brzo po Indiji, i ljudi su je pripisivali ili činjenici da je Mom bio savladan strahopoštovanjem u prisustvu svetog čoveka, ili da je Ramana nekako učinio da pisac bude „na trenutak uzdignut u beskonačnost“. Istina je bila mnogo prozaičnija. Kako je Mom kasnije objasnio, čitavog života je imao povremene napade nesvestice. No to nije bilo objašnjenje u koje su želeli da veruju oni koji su želeli da vide Engleza blagoslovenog  Ramaninom božanskom milošću. „Kako znam, pitali su me, da nisam bio uzdignut u beskonačnost? Na to ne znam odgovor, i samo mogu da kažem, ali se suzdržavam u strahu da ih ne uvredim, da ako jesam, onda je beskonačnost potpuna praznina.“
 
U eseju nazvanom „Svetac“ objavljenom 1958. godine, Mom je napisao da je bio dirnut Ramaninom skromnošću i dostojanstvom, ali da je suzdržan u vezi sa njegovom pomirljivom filozofijom.
 
Ramana je, zaključio je pisac, „fatalista“ čija poruka sledbenicima glasi da je najvažnija stvar „da shvate sopstvo u sebi“ i da s obzirom na to da se ništa ne dešava bez božanske promisli, bilo šta što bi mogli da urade neće promeniti stvari.
 
„Bilo je prirodno da mu se postavi pitanje“, nastavlja Mom, „ako je suđeno da se desi to što se desi, ima li ikakve koristi od molitve ili napora? Nije mi delovalo da je dao odgovor na to pitanje.“
 
Bez obzira na to, Mom je bio dovoljno impresioniran Ramanom da ga iskoristi kao uzor za Šri Ganešu u romanu „Oštrica brijača“. Na jednom mestu Lari se priseća: „Imao je običaj da kaže da je ćutanje takođe razgovor“. Mom često koristi naratora u svojim romanima ali „Oštrica brijača“ je jedina knjiga u kojoj narator nosi njegovo ime.
 
Ovo je takođe jedini roman koji u uvodu sadrži izjavu da u pisanju knjige: „Nisam izmislio ništa“.
 
Ova provokativna rečenica izazvala je tokom godina mnogo spekulacija o tome na kome je – ako je na ikome – zasnovan lik Larija Darela. Među mogućim kandidatima bio je Momov kolega pisac Kristofer Išervud, koji je bio sledbenik Indijskog gurua Prabhavanande, i koji se zapanjio videvši svoje ime u članku „Tajm“ magazina. Išervud je napisao žalbu novinama. „Mogu da podnesem dosta šale od svojih prijatelja, ali ova glasina mi je zatrovala život u proteklih šest meseci, i voleo bih da zamre što je pre moguće.“
 
Da nije to bio poštovani major Čedvik? Mnogo je izazovnija pretpostavka da Lari predstavlja jednu stranu samog Somerseta Moma – spiritualni tragač, kakav je jedan deo njega žudeo da bude. Tri godine po svom povratku iz Indije, Mom je posetio Holivud, gde je sreo Išervuda i filozofa Džeralda Hirda. „Postajem starac“, žalio se Mom, govoreći im da sve što želi, jeste da se vrati u Indiju i napiše poslednju, ozbiljnu knjigu o Šankari, hindu filozofu koji je uredio doktrinu Vedanta, i proveo poslednje dane u manastiru.
 
Išervud je napisao da je bio „veoma ganut, čuvši ovo“ ‒ sve dok mu jedan prijatelj nije rekao da je sutradan, na nekoj koktel žurci, Mom ismevao Išervuda zbog „traćenja vremena na misticizam“ umesto da piše romane. „Ali on je bio takav“, napisao je Išervud. „Klupko krivice i kontradikcija. Sumnjam da ga je iko zaista razumeo.“
 
Autor: Mik Braun
Izvor: telegraph.co.uk