Sonja Ćirić: Prepisujem život

Za Sonju Ćirić, poznatu novinarku i uvaženu književnicu, blagosloveno vreme upravo je ono između dve knjige ili dva novinska teksta. Tada se dešava to iščitavanje koje zapravo predstavlja proces koji joj sve više budi maštu i određuje jezik, proces u kome iz godine u godinu sve više uživa. Čitanje i pisanje su njene strasti kojima se do kraja predaje, što mogu da osete svi ljubitelji dobre knjige ako se puni zanosa bace u novo ostvarenje naše sagovornice – roman „Glasovi Žute sveske“.



U ličnoj karti piše da se zove Sofija, a javnosti je poznatija kao Sonja Ćirić, novinarka sa velikim iskustvom koje je stekla pokrivajući prostor, ne samo Srbije, već i Balkana. Ton kojim se već decenijama obraća čitaocima krajnje je ozbiljan, gotovo profesorski. Nimalo čudno, jer je diplomirala jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od najranije mladosti pisala je u raznim novinama, od onih studentskih i omladinskih, pa do nedeljnika Vreme. U ovom magazinu radi od njegovog osnivanja, a sada je urednik kulture. Autorka je romana: „Prilagođavanje je bele boje“, „Jedva čekam sutra“, „Naša sjajna igra“, „Roman u mojoj glavi“ i „Neću da mislim na Prag“. Svoje dosadašnje književno stvaralaštvo posvetila je onima kojima pripada budućnost, a kojima se tako malo, a neretko i pogrešno bavimo – deci, ali i odraslima.

Ovog puta stiže nam intimna i na trenutke potresna priča za one odraslije – roman „Glasovi Žute sveske“, u kome je pokušala da pokaže da ljubav, ako jednom dođe, ostaje zauvek u nama, čak i onda kada izgleda da je otišla.

U romanu „Glasovi Žute sveske“ pokušali ste da pokažete da ljubav, ako jednom dođe i ostane, ostaje zauvek u nama. Kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman? Na koji način je nastao lik Jelene, glavne junakinje?

Da li zato što sam češće novinar nego pisac, jer novinske tekstove pišem gotovo svaki dan, a književne kad imam vremena, ili je to stvar moje prirode, tek teme svih mojih knjiga su proživljene. Ne bežim od toga da prepisujem život. Ništa ne bih mogla da izmislim što već nije viđeno u realnosti. Naravno, kad kažem da prepisujem, to samo znači da skupljam priče, situacije, emocije i karaktere od ljudi oko sebe. Porodične priče su neiscrpan izvor za roman, ćaskanja uz kafu takođe. Potom, telefonski razgovori koje ste prisiljeni da čujete dok se vozite gradskim prevozom, kao i dečja čavrljanja. Desi se, na primer, da neki detalj iz života svog rođaka ili slučajnog poznanika pretvorite u prelomnu scenu romana. Svi me pitaju da li sam Jelena, junakinja „Glasova Žute sveske“, zapravo ja, s obzirom na to da je i ona novinarka nezavisnog medija. Naravno da u Jeleninoj potrebi da napiše što bolji tekst, nastojanju da je kolege iz redakcije prihvate ili bojazni da li će zakasniti na sastanak, ima mog iskustva. Ipak mislim da je takvo iskustvo svakom blisko, kao i njena i Borisova (drugi junak ovog romana) potreba da prevaziđu problem kako bi opet uspostavili svoju celinu, u kojoj im je jedino bilo dobro.

Kaže se da danas ima više ljubavi u jednom romanu, nego u jednom velikom gradu, što je tragično i tačno. Bez ljubavi, ljudi odumiru polako, neprimetno, deo po deo... To su tiha samoubistva, gašenja... Menjaju li lepota i ljubav čoveka iz korena?

Svako od nas doživljava dan bez uzvraćene ljubavi kao pretrajavanje i gašenje, pa i oni koji se prave da im nije ništa i da su dovoljni sami sebi. Čovek bez ljubavi je usamljen, a usamljenost boli. Znam jednu stariju gospođu koja živi sama i ona se do zimus ni sa kim nije družila. „Niko mi ne treba. Ne bih podnela da vidim trag od nečije čaše na mom stolu, pomeren peškir u kupatilu ili časopis na mestu gde ga ne očekujem“, govorila je. A onda je zimus na njen interfon pozvonila devojčica, ćerka komšija koji žive iznad nje i imaju četvoro dece, i zamolila je da kod nje sačeka mamu zato što je izgubila ključeve. Gospođa, iako veliki protivnik društva, nije mogla da odbije dete i pustila ju je u stan. Za manje od minuta devojčica ga je preuredila: isprobala je svaku fotelju, stolicu na koju je sela na tren nije vratila na mesto, dodirnula je svaku figuricu na vitrini, prerasporedila jastuke na dvosedu, skinula poklopac sa šerpe na šporetu, i nije prestajala da toroče. Pretpostavljate kraj: devojčica je sada svakodnevni gost te gospođe, a ona više nije mrzovoljna starica sivkastog uvelog lica, već gospođa s kojom svako rado zastane da popriča u prolazu. Lepa priča, zar ne? Istinita je.

Jelena je novinarka nezavisnog nedeljnika, dok je njen muž Boris filmski scenarista. Kako biste opisali njihov dijalog?

Kad su se upoznali, ispostavilo se da njegove i njene rečenice čine celinu. Razgovor ih je spojio. Svako zna šta znači biti s nekim celina, kao što su Jelena i Boris celina, zato što je ili imao sreće da sam iskusi tako nešto, ili je čuo da je i tako nešto moguće. Dijalog čini da zaista živite s nekim, da imate zajednički život, a ne da samo delite istu adresu. Jelena i Boris su ga imali, a onda je njihov razgovor iznenada nestao, nisu primetili nikakav nagoveštaj da će se to desiti. Jelena zato što odbija da primeti ono što joj ne odgovara, Boris zato što podrazumeva da ona oseti šta mu je u glavi i ona kada joj on to ne kaže, a oboje zato što su mislili da im je život kojim žive bogom dan i da ne treba da brinu o njemu. Šta je dalje bilo, ne bih da otkrivam.

Danas statistika kaže da se u Srbiji svaki peti brak završi razvodom. Primećujete li da čovek, kako stari, tako se kao poroka odriče velikih emocija? Možda upravo otud ono vaše pitanje: Da li svaku vezu podupire strah od usamljenosti?

Znam nekoliko mladih ljudi koji o životu udvoje misle negativno. Zašto da ulazimo u nešto što će propasti, kažu. Razvod, odnosno odlazak iz veze, kod nas je postao jedno od najlakših načina kako da se reši nastali problem. Bez razmišljanja se odbacuje sve lepo što je do tada postojalo i zbog čega su dvoje bili zajedno. Međutim, ubrzo se ispostavi da to nije bilo rešenje, da je taj novi život krcat nekim drugim problemima. Tako nastaju ljudi nezadovoljni sobom, samim tim i celim svetom oko sebe. A što se tiče pojave da se čovek, kako stari, odriče emocija, to je tačno, što je čudno s obzirom na to da je starost teža ako si sam. Tu pojavu mogu da objasnim činjenicom da se narav menja s godinama i da ljudi postaju samoživi i mušičavi. Međutim, ne mogu da prihvatim da mladi ljudi svesno sputavaju svoje emocije. Ne žele da se prilagođavaju i menjaju zbog neke ozbiljne veze, lakše im je da budu u vezi bez obaveza. Nedavno sam razgovarala s nekoliko mladih, između 25 i 30 godina, i uvidela da je u osnovi njihove odluke „neću da se vezujem“ strah od raskida. Vraćamo se, dakle, na početak ovog odgovora. Ko je kriv za taj njihov strah? Da nisu možda roditelji ili neko blizak kome je bilo lakše da ode nego da pronađe rešenje i spasi zajednički život?



Čitaoci su imali prilike da se s vama upoznaju i kroz romane koje pišete za tinejdžere, pa i kroz nagrađivanu savremenu psihološku dramu Neću da mislim na Prag, priču o trinaestogodišnjoj Darji koju odlikuje izvanredna sposobnost opažanja. Koliko je upravo ta osobina bitna za jednog pisca?

Jedno od obaveznih pitanja prilikom susreta sa mladim čitaocima, odnosilo se i na osobine koje čine pisca. Ja ga nisam volela zato što nisam znala šta da im odgovorim, a da to bude tačno i njima korisno. Da li sam ja uopšte pisac? S obzirom na to da sam objavila šest knjiga i da sam nedavno potpisala ugovor sa Lagunom za sedmu, izgleda da jesam. Da li je objavljena knjiga dokaz da je neko pisac? Mogla bih na ovu temu da postavim još niz pitanja. Neka od njih sam poklonila Darji, junakinji romana Neću da mislim na Prag, ali mi nijedno nije nudilo odgovor. Onda je jedan Nikola, tada osmak, pomenuo opažanje i rekao da po njemu pisac mora da vidi stvari oko sebe. Da bude otvoren prema svetu, da ga sve zanima i da posle sve to pretvori u priču koja će drugim ljudima biti zanimljiva. Ja ga više nikad nisam videla, ali sam zato nekoliko puta od tada javno ponovila ovo njegovo opažanje.

U romanu „Neću da mislim na Prag“ govorite o sukobu u porodici u kojoj je jedan roditelj ostao bez posla. Kako se ti problemi reflektuju na dete u okviru takve porodice?

Ako jedan od roditelja ostane bez izvora prihoda, nemoguće je da to ne oseti cela porodica. Kako, mogu da govorim samo na osnovu primera koje sama poznajem. Darja je dete iz takve porodice. S obzirom na to da je našla način kako da i pored besparice u kući ostvari svoju želju, moglo bi se reći da je odrasla, da je problematičnu situaciju uspela da okrene u svoju korist. Nekoliko odraslih pitalo me je da li sam sigurna da takva trinaestogodišnjakinja postoji. Smatrali su da bi se ponašala suprotno: popustila bi u školi, približila bi se deci kojoj obaveze nisu prirasle srcu i slično. Razumem njihovu sumnju o kojoj, uostalom, govore rezultati svakog istraživanja o uticaju socijalnog statusa roditelja na decu. Međutim, poznajem i jednu Natašu koja je celo jedno leto ispred zgrade prodavala narukvice koje sama pravila i od tog novca kupila nove knjige za sledeću školsku godinu. Jedno odeljenje je skupljalo stari papir kako bi Slavici pomogli da kupi violinu. Dakle, Darja iz mog romana je jedno od takve dece. Samo ih mi ne primećujemo zato što nam je lakše da o deci razmišljamo na osnovu odavno postavljenih šablona po kojima su ona nemirna, ne vole da čitaju, ništa ne razumeju.

Kakva treba da bude dečja književnost i književnost za mlade i šta je razlikuje od književnosti za odrasle? Šta mislite o podeli na prikladne i neprikladne teme za decu?

Prvi i ovaj najnoviji roman napisala sam za odraslu publiku, a sve ostale za tinejdžere. U svakom su teme s kojima bilo ko od nas može da se poistoveti, bez obzira na uzrast. Nema tema za velike i tema za male. Još od polovine prošlog veka pisci za decu ne pišu samo o cveću i proleću, to uostalom, nije radio ni Jova Zmaj. Nikog ne možete da zaštitite od života, a naročito ne današnje dete koje je svesno da se ljudi ubijaju, da se roditelji razvode, a drage osobe razbolevaju i umiru. Znaju da postoje prevare, laži, krađe i sve ostale opake stvari koje nam ugrožavaju život. Dovoljno je samo da prođe pored TV Dnevnika ili kioska i da sazna sve to. Književnost i stvaralaštvo uopšte, između ostalog, služe da uvedu dete u stvarnost. Da neku tešku životu situaciju, kad se u njoj prvi put nađe, lakše premosti zato što je o njoj već saznao od nekog junaka iz knjige. To isto važi i za knjige za odrasle.

Mi živimo u društvu koje je poverovalo u vrhunsku idiotariju da je kultura – proizvod. Da su pisci bića koja uredno moraju da izbacuju po jednu knjigu godišnje. Kako se uči kreativnost i rađa li se čovek kao kreativno biće?

I vi i ja znamo barem desetak ovdašnjih pisaca, reditelja i ostalih stvaralaca koji svake godine imaju po jedno novo delo. Šta ako su oni u pravu, a ne mi kojima je to neobično? Živimo u vremenu u kome je materijalna dobit među primarnim ciljevima. Šta ako su se oni jednostavno prilagodili takvom vremenu? Iskreno, prijalo bi mi da što kasnije saznam odgovor na to pitanje. Pretpostavljam da mi neće odgovarati.

Razgovarala: Gordana Mašić
Izvor: Bazar