Sovjetske knjige za decu koje su kršile pravila propagande

Kako su se narodna predanja i tradicija ušunjale u avangardne dečje knjige tridesetih godina 20. veka.



Nataliji Čelpanovoj je 1917. godine, kada je Ruska revolucija preokrenula zemlju, bilo 20 godina. Kao student umetnosti, upisala se na Višu umetničku i tehničku školu (takozvani VHUTEMAS – Высшие художественно-технические мастерские, rus.), državnu školu koja je bila poznata kao „Sovjetski Bauhaus“. Tu je učila od avangardnih umetnika čije su se ideje zasnivale na apstrakciji i ulozi umetnosti u društvenim pokretima.

Kada je počela da se bavi ilustracijama za dečje knjige, primenjivala je sve ideale i postulate koje je naučila u školi – jednostavne geometrijske oblike, isečke, kolaže, uprošćene palete boja. U njenim ilustracijama za „Baba Jagu“ iz 1932. godine, šuma je prikazana pomoću uprošćenih borova u plavoj i crnoj boji, koji deluju kao da će iskočiti sa listova knjige. Na koricama je prikazano šest devojčica u kolu, sa crvenim, belim i braon kecaljama i maramama na glavi.

Kada je Kristin Džejkobson, pomoćni kustos za savremene knjige i spise sa harvardske biblioteke Hoton zapazila ovu koricu, ostala je u čudu.

„Ova korica je prilično avangardna“, tvrdi Džejkobsonova. Naime, u zlatno doba sovjetske dečje književnosti, koje je trajalo između dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, to nije bila neobična pojava. Dosta najnaprednije umetnosti završavalo je u knjigama za decu. Međutim, ova knjiga je klasična ruska bajka, u kojoj mlada devojka sreće Baba Jagu i njenu pokretnu kuću. Po pravilu, u takvoj književnosti nije bilo mesta za modernu umetnost. „U njoj se nalaze antropomorfni prikazi flore i faune, magija i zle maćehe – sve one stvari koje nisu smele da se nađu u sovjetskim knjigama za decu“, objašnjava Džejkobsonova.

Prvobitna sovjetska književna dela namenjena deci bile su priče usmerene na političke ciljeve, na propagandu koja je trebalo da usadi revolucionarne ideje u mlade umove. Posao Džejkobsonove se sastoji u širenju kolekcije biblioteke i da se očuvaju dela koja su u prošlosti zanemarena, bilo zbog toga što nisu dela autora zapadne Evrope ili što nisu dela muškaraca. Nedavno je uspela da nabavi primerke „Baba Jage“ i još jedne neobične knjige iz sovjetskog opusa književnosti za decu – „Od Moskve do Buhare“ (От Москвы до Бухары).

Ove knjige, koje ujedinjuju tradicionalne aspekte ruske kulture sa sovjetskim i avangardnim idejama, ne uklapaju se u potpunosti sa opšteprihvaćenim narativom u vezi sa sovjetskom književnosti za decu. Ali očuvanje ovih knjiga, čije su autorke možda zanemarene, pruža novi pogled na ideju da je sovjetska književnost za decu bila savršen sklop propagande i umetnosti.

„Ono što se meni dopalo kod ovih knjiga jeste to što su delo autora za koje do tada nikada nisam čula“, kaže Džejkobsonova. „Te knjige su zapravo stvorile žene. I činilo se da ruše mnoga pravila koja su prve sovjetske knjige za decu poštovala.“

Tokom prvih godina od formiranja Sovjetskog Saveza, autori i ilustratori nadojeni revolucionarnim idejama reinterpretirali su knjiženost za decu i upustili se u viševekovni zadatak oblikovanja mladih umova posredstvom jednostavnih priča i živopisnih slika. Na jednom od čuvenih postera prikazan je Lenjin raširenih ruku, pozivajući narod sloganom: „Dajte nam nove knjige za decu“. Baba Jaga, aveti, kraljevi i kraljice su ispali iz priče, a zamenili su ih avioni, parade i ratarstvo. Ove nove knjige za decu su se oslanjale na apstraktne, avangardne ilustracije i lako ih je prepoznati – poput postera iz sovjetskog perioda – kao nuspojave određenog, specifičnog lokaliteta, doba i ideologije.

Iako je revolucija omogućila nove prilike za žene, knjige za decu su i dalje uglavnom pisali i ilustrovali muškarci. U kratkom vremenskom periodu, umetnici i književnici – od kojih je najpoznatija saradnja Vladimira Ljebedeva i Samuila Maršaka – popločali su put kreativnosti i inovacijama, tokom perioda „teških odnosa između politike i umetnosti“, kako navodi Sara Pankenir Veld, stručnjak za slavistiku sa Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, u svom radu na temu ruskih avangardnih slikovnica.

Međutim, taj okvir slobode bio je kratkog maha zato što je pritisak propagande preovladao. „Svaka žena koja se priključila avangardnim projektima ilustrovanja knjiga za decu, nakon što je uspostavljen, ne bi imala dosta vremena da ostvari značajan i primetan doprinos, pre nego što je ta sloboda zamrla“, piše Veldova.

Ali knjige koje je biblioteka Hoton nabavila otkrivaju još jedan, zaturen i zaboravljen, pravac vezan za istorijat sovjetske književnosti za decu. Čelpanova se udala za francuskog filozofa i time preuzela njegovo prezime Paran. Preselila se u Francusku i održavala kontakte sa najuticajnijim ruskim avangardnim umetnicima tog doba. Imajući u vidu da je radove objavljivala u Parizu, imala je veću slobodu da bira teme, nego njene kolege u domovini. Poput ostalih ruskih ilustratora, birala je avangardne prikaze za priče koje je ilustrovala. Međutim, ignorisala je pravilo koje je Lenjinov slogan diktirao i primenila sopstvena estetska načela na klasičnu bajku, audirajući na to kako prošlost naroda može biti povezana sa njegovom sadašnjošću.

Ali knjige za decu su te u kojima je Petrova napravila iskorak. U njenim ilustracijama se može videti uticaj avangardnih umetnika, koristeći se svedenim bojama i smelim, oštrim, pojednostavljenim oblicima. Međutim, osim toga, odstupala je i od uobičajenih novokomponovanih tema kojima su se sovjetske knjige za decu bavile. Većina avangardnih knjiga za decu prikazivale su figure i oblike na praznoj pozadini: kao simbol budućnosti koja još nije ispunjena. I izbegavalo se da se u knjigama prikazuju prizori iz svakodnevnog života, s obzirom na to da se stvarni život nije u potpunosti poklapao sa savršenim svetom koji je komunistička ideologija obećavala. Međutim, Petrova je rizikovala i prikazala scene iz svakodnevnog života Uzbekistanaca, kako bi ukazala na to kako je sovjetski uticaj promenio način života. Na njenim ilustracijama se nalaze škole, vozovi i džamija na kojoj se nalazi tabla sa natpisom „Muzej“, i premda nije preterano antirevolucionarna, knjiga otkriva kako se Sovjetski Savez prema nekim svojim pokrajinama odnosio po kolonijalističkim principima.

„Što više zalazimo u sovjetsku književnost za decu, to otkrivamo sve više pobunjenički nastrojenih umetnika koji su stvarali izuzetne stvari a pritom kršili pravila“, navodi Džejkobsonova. Često se Sovjetski savez Rusije posmatra kao monolitna država koja je kontrolisala sve ljudske poduhvate. U tome svakako leži deo istine. Nije prošlo mnogo vremena kada su Maršak i Ljebedev, najslavniji saradnici ovog doba, morali da pokleknu pod pritiskom i napuste svoje najsmelije i najkreativnije impulse. Ali istorija i ljudi su previše složeni. U tome leži zadatak kojima biblioteke treba da se bave – da otkriju i sačuvaju kulturno blago koje će pomoći da se razotkrije šira slika toga kako su ljudi nekada razmišljali i izražavali svet oko sebe.

Autor: Sara Laskov
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Aleksandra Branković