Fraza je pomalo kontradiktorna, zar ne? „Moderni klasici“ – to je nešto poput „drevne bebe“, je li tako? Zar nikada niste videli namrgođene bebe koje deluju mudro zbog čega vam izgledaju kao osamdesetogodišnjaci glatke kože?
Moderni klasici književnosti su upravo to – mladi i glatke kože, a ostavljaju utisak dugovečnosti. Ali pre nego što definišemo ovaj izraz, hajde da prvo odredimo šta je delo klasične književnosti.
Klasik obično predstavlja neki umetnički kvalitet – izraz života, istine i lepote. Klasik opstaje tokom vremena. Delo se obično smatra predstavnikom perioda u kome je napisano i zaslužuje trajno poštovanje. Drugim rečima, ukoliko je knjiga objavljena u bliskoj prošlosti, ona nije klasik. Klasik ima određeno univerzalno obraćanje. Sjajna književna dela nas dirnu u srce – delimično zato što sadrže teme koje razumeju čitaoci različitog porekla i nivoa iskustva. Teme ljubavi, mržnje, smrti, života i sudbine uspevaju da izvuku iz nas osnovne emotivne reakcije. Klasici stvaraju povezanost. Možete izučavati neko klasično delo i otkriti uticaje drugih pisaca i drugih sjajnih dela književnosti.
Ovo je najbolja definicija klasika koja se može pronaći. Ali šta je onda „moderni klasik“? I može li zadovoljiti sve gorenavedene kriterijume?
„Moderno“ je zanimljiva reč. Koriste je mnogi komentatori kulture, kritičari arhitekture i sumnjičavi tradicionalisti. Ponekad, ona jednostavno znači „savremeno“. Za naše potrebe ovde, definisaćemo moderno kao „zasnovano na svetu koji čitaocu deluje poznato“. Iako je „Mobi Dik“ svakako klasik, teško bi mogao biti moderni klasik zbog postavke, aluzija na način života, pa čak i moralnih načela koja su za današnjeg čitaoca zastarela.
Moderni klasik bi, znači, trebalo da je napisan nakon Prvog svetskog rata, a verovatno i nakon Drugog. Zašto? Zato što su ovi kataklizamtični događaji toliko promenili pogled na svet da nakon njih nije bilo povratka na staro. A klasične teme su ipak trajne. Romeo i Julija će i za hiljadu godina biti dovoljno budalasti da se ubiju, a da pre toga ne provere puls.
Ali čitaoci koji žive u eri nakon Drugog svetskog rata suočeni su sa mnogim stvarima koje su nove. Ideje o rasi, polu i klasi se menjaju, a književnost je istovremeno i uzrok i posledica. Čitaoci imaju šire shvatanje o međusobono povezanom svetu gde ljudi, slike i reči putuju u svim pravcima neverovatnim brzinama. Ideja o „mladima koji govore šta imaju“ nije više nova. Svet koji se susretao sa totalitarizmom, imperijalizmom i korporativnim konglomeratima ne može da vrati vreme unazad. A možda i jeste najvažnije da čitaoce danas krasi izvestan realizam koji potiče iz shvatanja o proporcijama genocida i večnog življenja na ivici samouništenja.
Glavne oznake našeg modernizma primetne su u širokoj lepezi delā. Samo pogledajte skorašnje dobitnike Nobelove nagrade za književnost: tu je Orhan Pamuk koji ispituje konflikte u savremenom turskom društvu, Dž. M. Kuci koji je najpoznatiji beli pisac Južnoafričke republike nakon aparthejda i Ginter Gras čiji roman „Limeni doboš“ predstavlja iskonsko ispitivanje duhovne potrage nakon Drugog svetskog rata.
Osim sadržaja, moderni klasici prikazuju i promenu stila u odnosu na prethodne periode. Te promene su započete početkom prošlog veka sa predvodnicima poput Džejmsa Džojsa koji je proširio opseg romana kao forme. U periodu posle rata, tvrdokorni realizam hemingvejske škole je postao neka vrsta obaveze. Kulturne promene su označavale to da opscenosti, koje su nekada dočekivane na nož, sada postaju opšta mesta. Seksualno „oslobađanje“ je možda više fantazija nego stvarnost u realnom svetu, ali u književnosti likovi svakako imaju seksualne odnose mnogo slobodnije nego što su ih imali ranije. U tandemu sa televizijom i filmova, književnost je takođe pokazala volju za prolivanjem krvi na stranicama pa su nasilje i zastrašujuće scene kakvi se nekada ne bi mogli ni zamisliti, sada postali osnova bestselera.
Još jedan moderni klasik je „Na putu“ Džeka Keruaka. Moderan je – napisan je lepršavim stilom i govori o automobilima, dosadi, lakom moralu i energičnoj mladosti. I klasik je – opstaje uprkos vremenu i ima univerzalnu privlačnost.
Još jedan roman koji se često pojavljuje na vrhu lista savremenih klasika je „Kvaka 22“ Džozefa Helera. Svakako da ispunjava sve uslove dugotrajnog klasika, ali je sam po sebi moderan. Ako Drugi svetski rat i njegove posledice predstavljaju granicu, ovaj roman o apsurdima rata definitivno stoji na strani modernog.
Filip Rot je jedan od najistaknutijih američkih autora modernih klasika. U prvim godinama stvaralaštva bio je najpoznatiji po „Portnojevom sindromu“ u kome se ispituje seksualnost mladih na do tada neviđen način. Moderan? Svakako. Ali da li je klasik? Možda i nije. Nosi teret onih koji su u nečemu bili prvi – deluju manje impresivno od onih koji su došli kasnije. Mladi čitaoci koji tragaju za nečim dobrim što će ih šokirati više se i ne sećaju „Portnojevog sindroma“.
U sferi naučne fantastike – koja je sama po sebi moderan žanr – „A Canticle for Liebowitz“ Voltera Milera je postnuklearni holokaust roman koji se može smatrati modernim klasikom. Beskonačno mnogo puta je kopiran, ali se i dalje drži dobro – ili bolje – od bilo kog drugog dela koje nas upozorava na posledice našeg puta ka uništenju.
Prevod: Dragan Matković
Izvor: thoughtco.com