Šta je to tradicionalna detektivska priča?

Nije svaki čitalac fanatični ljubitelj kriminalističkog žanra kao što sam to ja već decenijama.  Verovatno je da ste ljubitelj, ali ne i potpuno posvećeni žanru. Jednostavno tragate za nekom preporukom šta da čitate ali ste nesigurni u susretu sa različitim kategorijama pod kojima se knjige mogu voditi. Kao zaluđenik koji je skoro pola stoleća profesionalno povezan sa kriminalističkim žanrom, možda mogu pomoći.


 
Naginjem uključivanju širokog opsega književnosti u kriminalistički žanr, određujući ga kao svako delo u kojima su zločin ili pretnja zločina u srži zapleta. To uključuje knjige koje većina čitalaca svrstava u misterije, što je zapravo tradicionalna detektivska priča, ali i one romane koji se bave policijskim istragama, petparački krimi romani, psihološki napete priče i trileri. Jasna granica između njih nije uvek jasna i često je teško odrediti gde neke knjige pripadaju.
 
Stoga je moj plan, moja misija, definisati te kategorije, opisati njihove prednosti i mane, i obezbediti brojne primere, iz prošlosti i sadašnjosti, ne bi li čitaocima pomogao da dođu do određenog tipa knjige u kome će najverovatnije uživati.
 
S obzirom da su kriminalistički romani počeli sa onim što se sada smatra (nimalo iznenađujuće) tradicionalnim detektivskim pričama, ja ću takođe početi sa njima.

 

Tradicionalna detektivska priča
 
Struktura: Ova veoma konzervativna priča sadrži uobičajeno društveno okruženje, kao što su englesko selo ili akademska institucija, čija je svakodnevnica šokantno uzdrmana ubistvom. Policajac ili amater (u ranim godinama žanra retko kada privatni detektiv), pokušaće da nađe ubicu koristeći tradicionalne istražiteljske tehnike, kao što su ispitivanje osumnjičenih, proučavanje tragova i izvlačenje zaključaka iz njih. Kada je počinilac otkriven i dovučen pred lice pravde, društveno tkivo je izlečeno.
 
Niko ne deluje pogođen zločinom, nema dramatičnih promena u odnosima između ostalih članova okruženja u kome se ubistvo dogodilo, i obično se javi prilika za humor i romansu. Likovi ostavljaju utisak mehaničkih figura stvorenih samo radi zapleta i ne poseduju mnogo dubine ili unutrašnjeg života.
 
Tradicionalne detektivske priče, čak i u današnjem prilično popustljivom društvu, naginju izbegavanju uvredljivog jezika, dramatičnog nasilja, perverzije ili seksa (koji se može nagovestiti ali nikada opisati).
 
Kako je prepoznati: U rukama držite tradicionalni detektivski roman ako su na koricama knjige pomenuti: baštovanstvo, kuvanje, mačke (povremeno psi), univerzitet ili viša škola, kaluđerica, pop, paroh, vikar ili rabin (sveštenici su sumnjivi ovih dana), čaj, otrov, humor ili određeni istorijski period.
 
Počeci: Amerikanac Edgar Alan Po je izmislio detektivsku priču čiji se šablon malo promenio u poslednjih 160 godina. Njegova prva priča „Ubistva u ulici Morg“, objavljena 1841. godine, definisala je žanr za sva vremena. Naizgled nemogući zločin, okrutno ubistvo u zaključanoj sobi, zbunilo je policiju pa ona poziva briljantnog Ogista Dipena i njegovog manje briljantnog saradnika, koji od Dipena traži objašnjenja u vezi različitih tragova i zaključaka izvučenih iz njih, umesto čitaoca koji bi želeo i sam postaviti ista pitanja.
 
Velikani: Po ju je izumeo, ali detektivska priča nije postala popularna dok Artur Konan Dojl nije stvorio Šerloka Holmsa. Premda zvanično privatni detektiv, Holms pokazuje iste sposobnosti kao i Dipen, primećujući sve i iz toga nadahnuto izvlačeći jasne zaključke.
 
Agata Kristi, koja je, usuđujem se tvrditi, najbolji pisac kriminalističkih zapleta koji je ikada živeo, bila je gorostas ovog žanra, sa svojom gospođicom Marpl u njenom seocetu i Herkulom Poaroom, malim Belgijancem sa njegovim „malim sivim ćelijama“.
 
U Engleskoj, Doroti L. Sejers je stvorila lorda Pitera Vimzija a tu su i Margeri Alingam (tvorac Alberta Kampiona), Entoni Berkli (sa Rodžerom Šeringemom), Dž.K. Česterton (sa ocem Braunom), Artur Apfild (sa australijanskim Napoleonom Bonapartom), Nikolas Blejk (alter ego pesnika Sesila Dej Luisa, tvorca Najdžela Strejndžvejsa), Džozefin Tej (autorka savršenog detektivskog romana „The Daughter of Time“), Majkl Ajns (tvorac Džona Aplbija), Kristijana Brend (autorka „Green for Danger“ i drugih romana sa inspektorom Kokrilom), Edmund Krispin (sa Džervejsom Fenom) i Novozelanđanka Ngejo Marš (sa inspektorom Roderikom Alenom).
 
Američki pisci koji oličavaju ovaj žanr su: Eleri Kvin (dva rođaka dovoljno pametni da svom detektivu daju ime isto kao što je i njihov pseudonim, olakšavajući tako čitaocima da ga zapamte), Erl Der Bigers (tvorac Čarlija Čena), S.S. Van Dajn (čijem je nepodnošljivo pedantnom detektivu, Filo Vensu, potreban, kako je to Ogden Neš poetski izjavio, „šut u pantalone“), Meri Roberts Rajnhart (jedan od prvih autora kriminalističkih bestselera i nenameran tvorac „Da sam samo znao“ pravca u krimi žanru), Džon Dikinson Kar (majstor nemogućih zagonetki), Stjuart Palmer (sa jedinstvenom gospođicom Hildergard Viters) i Reks Stout čiji je krupni Nero Vulf ultimativni detektiv iz fotelje.
 
Najbolji od savremenih: britanski pisci ovog podžanra u kojima ćete uživati su: P. D. Džejms (premda priznajem da je daleko od laganog i stvara realistične likove sa raznovrsnim unutrašnjim životima; ona je možda najbolji britanski pisac kriminalističkog žanra u poslednjih pola veka i nema druge kategorije u koju bi se mogla smestiti), Piter Lavsi, Robert Barnard, En Peri, Sajmon Bret, H.R.F. Kiting (naročito romani sa Ganešom Gotom smešteni u Indiji).
 
Najbolji američki pisci tradicionalnih detektivskih priča su Elizabet Džordž (mnogo mračnija od drugih ali kakav pisac!), Čarls Boks, Elizabet Piters, Aron Elkins, Parnel Hol, Nevada Bar, Lori R. King, Margaret Maron i Debra Krombi.
 
Autor: Oto Pencler
Izvor: crimereads.com