Šta odrasli mogu naučiti o sebi kad ponovo uzmu u ruke svoje omiljene knjige iz detinjstva

Bilo da izazivaju ushićenje ili razočaranje, stare knjige iz detinjstva su odličan kamen temeljac za praćenje ličnog rasta i razvoja.



Kad god se vratim u kuću mojih roditelja i u kraj u kome sam odrasla, zbuni me odnos između starog i novog. Teretana je i dalje tamo, ali je zato knjižara, u kojoj sam provodila sate i sate posle škole, sada samo jedna u nizu banalnih prodavnica. Nove komšije renoviraju kuću pored, a moji roditelji razmišljaju da jednu od dečjih soba pretvore u radnu sobu. Vidim mlađu verziju sebe u lokalnim klincima koji trče kroz uličice ili besciljno lutaju kroz lokalnu prodavnicu Sefora. Zbog njih sam pomalo nostalgična ali osećam i olakšanje što sam odrasla.

Tada zateknem sebe kako posežem za pastelno obojenim riknama sa polica mog detinjstva: uzimam klasik Lusi Mod Montgomeri, serijal o Eni iz Zelenih Zabata

Majka mi je prvi put čitala te knjige kada sam bila sasvim mala, i od tada sam se vraćala ovom serijalu više puta.

Dugo su me najviše privlačile Enina ljubavna priča i simpatija, Gilbert Blajt, u koga sam i ja bila zaljubljena. Ali sada je čitam više zbog neodoljivog ženskog prijateljstva, tih „intimnih prijatelja“, kako bi ih sama Eni nazvala, kao i zbog divnih opisa smaragdnih seoskih predela. Iznad svega, Enin dom u Ejvonliju, oživljen Eninim idealizmom i radošću, deluje kao utočište od stvarnog sveta, gde se takve osobine teško nalaze.

Često nam omiljene priče iz detinjstva ostanu drag do kraja života. Kada je sajt posvećen knjigama, Goodreads sastavio listu knjiga koje njegovi korisnici najčešće ponovo čitaju, na spisku se našlo mnogo dečjih knjiga, uključujući serijal o Hariju Poteru DŽ. K. Roling, „Lav, veštica i ormar“ K. S. Luisa i „Malog princa“ Antoana de Sent Egziperija.

Mnogi odrasli najčešće se ponovo susreću sa svojim omiljenim dečjim knjigama kada ih čitaju svojoj deci.  Ali i ponovno samostalno čitanje takođe pruža utehu, relaksaciju i uživanje u ponovnom otkrivanju dobro poznate priče. Ne samo da nam novo čitanje otkriva poznatu priču već nam može pomoći i u ponovnom otkrivanju nas samih.



„Ponovno čitanje nam potvrđuje da nešto možemo iznova intenzivno proživeti bez potrebe da sve znamo odjednom. A vraćajući se unazad često vidimo i nešto drugo, i to drugačije razumemo i prihvatamo“, kaže Džil Kempbel, profesorka engleske književnosti sa Jejla. „To je više način na koji mislimo o knjizi koja je imala uticaj na nas ali takođe i put promišljanja o sopstvenom životu, uspomenama, iskustvima. O svemu neprolaznom kao i o promenljivom.“

Književni kritičar Dž. Hils Miler je pisao o susretu sa svojom omiljenom dečjom knjigom Johana Davida Visa „Švajcarska porodica Robinzona“ mnogo godina kasnije u životu. Knjiga priča o porodici nasukanoj na pusto ostrvo koja mora da se brine sama o sebi u divljini. Miler je bio ponovo otputovao na „to divno, sigurno, nenaseljeno tropsko ostrvo, prepuno ptica, zveri, riba, drveća i cveća“, piše on.

Iskustvo ga je neprimetno vratilo u detinjstvo. Setio se izleta i kampovanja sa svojom porodicom, kada su „opremljeni samo onim što su mogli poneti na leđima postavili šator, skupljali nešto mirisnog granja za postelju, palili vatru da bi kuvali i ogrejali se, ukratko  ̶  stvarali dom u divljini“, piše on.

„I dalje mogu da se setim kakvo je zadovoljstvo bilo zaspati u zaklonu sa ostalom decom, umotan u ćebe, (tada nije bilo vreća za spavanje), udišići mirise divljine i slušajući mrmor glasova odraslih dok su oni sedeli i pričali pored vatre.“

„Ima neke posebne privlačnosti u ponovnom čitanju, predavanju ritmu priče, mestu i likovima koje već dobro poznajete, kao i poznatim emocijama koje se iznova rasplamsavaju. Ponovno čitanje ima i drugačiji tempo. U prvom čitanju proletim kroz knjigu kako bih što pre sazno šta se sledeće desilo, ali u sledećem čitanju sve ide lagano, ležerno, čak i dok čitam delove koje sam zaboravila.’’

„Lajtmotivi su često drugačiji kada knjigu ponovo čitamo kroz prizmu odraslih“,  kaže Rozali Kneč, pisac i licencirani tarapeut, koja za sajt Literary Hub piše kolumnu pod nazivom „Dragi knjiški tarapeute“.

Zadovoljstvo koje odrasli mogu iskusiti prilikom otkrivanja poruka koje su im promakle u detinjstvu, često može biti pomešano i sa razočaranjem ako knjiga ne opravda sve sentimente koje smo joj pripisali.

Još jedno moguće razočaranje pri iščitavanju dečjih klasika je u tome što nam mogu otkriti kako naša dečja merila sveta jednostavno isključuju drugačije perspektive.



Kada miljenici iz detinjstva ipak zadrže svoju magiju, mogu nam služiti kao utočišta na putu i u svakodnevnom životu. Omiljene knjige ostaju iste, bez obzira na to koliko se sve ostalo menja. Ovakav vid trajanja može biti veoma utešan.

U istraživanju iz 2012. koje se bavilo pitanjem zašto ljudi ponovo iščitavaju knjige, gledaju filmove i posećuju ista mesta, istraživači su pitali 23 učesnika koja bi iskustva obnovili, zbog čega i kako se osećaju povodom toga. Otkrili su da ponavljana iskustva „omogućavaju učesnicima da aktivno koriste vreme i služe im kao katalizator za egzistencijalna razmlišljanja“.

Knjige našeg detinjstva nam dozvoljavaju da bar na trenutak „zaustavimo reku života“ i u celini sagledamo naše mesto u njoj. Za jednu ženu, na primer, koja je često gledala romantičnu dramu iz 1999. godine „Poruka u boci“, film je bio od neprocenjive koristi kao pomoć pri teškom raskidu.

Rozali Kneč još smatra da ponovno iščitavanje omiljenih dela „u trenutku kada nam izgleda da smo u ćorsokaku ili da nismo nimalo napredovali, čak da smo možda i nazadovali, vraćanje omiljenim knjigama iz prošlosti pruža oblik ovom iskustvu i nadu da ćemo ga prevazići“. Na taj način, čitanje može biti lekovito jer je „terapija upravo to  ̶  pričanje svoje priče tokom kojeg morate da prevaziđete nezgodna pitanja sve dok se naša priča ne uobliči u nešto sa čime možemo da živimo i u tačku iz koje ćemo krenuti napred“.

Književnog kritičara Milera je ponovno čitanje „Švajcarske porodice Robinzona“ podsetilo zašto je uopšte i izabrao svoju profesiju. Kao što su Robinzoni na ostrvu to morali, tako i „čitalac u svojoj mašti stvara novu stvarnost, drugi svet“ kaže on, „svet koji je realan i svakako više vredan življenja nego 'pravi svet'“.

Autor: Ema Kort
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Dušica Novaković