Šta su osamdesetih godina kritičari pisali o romanu „Sluškinjina priča“

Neki od ovih prikaza nisu izdržali sud vremena.



Danas je uticaj Margaret Atvud sve veći. Njujorker ju je nazvao „prorokom distopije“. Adaptacija njene najpoznatije knjige, „Slušinjina priča“, stigla je u savršenom trenutku kada se uzme u obzir aktuelna politička situacija. Atvud, koja je pisala zastrašujuća dela i o nekim drugim aktuelnim pitanjima (kao što su klimatske promene), liberalima uznemirenim Trampovim izborom za predsednika deluje vidovito. Svi bi da saznaju šta ona misli i šta predviđa da će se naredno desiti.

Međutim, mediji su prevrtljivi. „Sluškinjina priča“ je postao moderni klasik, roman temeljno proučavan a navodi iz njega citirani, ali na osnovu prvobitnih reakcija na njega nije izgledalo da će postati deo književnog kanona. Pregledajući arhive časopisa „The New Yorker“, vidimo da u njemu nisu ni izašle recenzije o ovom romanu kada je objavljen. „The New York Times“ je objavio prezriv prikaz Meri Makarti. „The Christian Science Monitor“ je izvestio da je knjiga dobila pretežno dobre kritike, ali „San Francisco Chronicle“ je tvrdio da su bile dovoljno loše da Atvud u intervjuu zauzme odbrambeni stav.

Kopali smo po arhivama da se prisetimo šta su kritičari rekli o romanu „Sluškinjina priča“ te 1986. godine kada je knjiga izašla u SAD, i našli smo svašta. Od mlakih reakcija preko potpunog odbacivanja do pohvalnih oda. Ideja o distopijskom društvu sa premisama verskog ugnjetavanja žena, uvek je, što nimalo ne iznenađuje, polarizovala javnost.

Pogledajte dole prvobitne prikaze romana „Sluškinjina priča“:
 
Ushićene:

„Baš kao što je svet Orvelovog romana '1984' opčinio našu maštu, tako će se desiti i sa svetom Atvudove 'Sluškinje'. Uspela je da svojoj junakinji podari glas koji je direktan, prirodan, krajnje uverljiv. To je glas žene koju znamo, ili nekog ko nam je veoma blizak. Upravo je Fredovičino pronicljivo shvatanje sopstvenog doba to što daje ovom romanu njegovu jedinstvenu snagu. Neizmerne promene u njenom životu desile su se toliko brzo da je još uvek u stanju šoka i neverice dok nam govori o tome šta se dešava oko nje.“ 

Džojs Džonson, „The Washington Post“
 
„Između ostalog, to je politički traktat u kome se osuđuje nuklearna energija, uništavanje okoline i antifeministički stavovi.

Ali je i mnogo više od toga – precizan triler, psihološka studija, igra reči. Ima osećaj za humor čak i u odnosu prema samom sebi, baš kao i dvosmislen stav prema likovima uključujući tu i najgore negativce koji ne deluju tako sve do samog kraja. Najbolje od svega, u sebi sadrži mogućnost iskupljenja. Na kraju krajeva, Sluškinja je i sama pisac. Napisala je ovu knjigu. Dakle možda je preživela.“

Kristofer Leman-Hopt, „The New York Times“
 
„Upozoravajuća postfeministička priča Margaret Atvud o šokantnoj budućnosti dočarava naciju uobličenu reakcijom na feminizam, ali takođe i nuklearnim nesrećama, hemijskim zagađenjem i radijacijom. Problemi koje imamo i danas, samo dovedeni do mahnitog stepena. Atvudova se koristila istorijom puritanaca u Novoj Engleskoj prilikom stvaranja totalitarnog društva 22. veka. Njen iznijansirani sarkazam čini da mnogi događaji i dijalozi u romanu deluju zabavno i zloslutno u isto vreme.“

„NYT Editor’s Chice pick“, 1986.

 
Onako:

„Atvud je, mora se priznati, stvorila jezivo specifični, verodostojni košmar. Knjiga ima manjak karakterizacija – tipično za nju jer joj je kao piscu uvek nedostajala toplina – a višak cinizma jer ne poseduje nimalo vere u čoveka kao što imaju dela poput romana Vokera Persija „Love In the Ruins“. Ali strava je iskonska, svet u romanu podseća na opasnu i fatalnu zamku, električnu ogradu. Možda tanka, ali ipak precizno sačinjena i impresivno izbalansirana feministička vizija apokalipse.“

„Kirkus“
 
„Neki detalji bizarne antiutopije Margaret Atvud su u najmanju ruku podjednako odbojni kao oni u njenim pretečama kao što su 'Vrli novi svet' Oldosa Hakslija ili '1984' Džordža Orvela. Ova dva romana su viđeni kao žestoki moralistički traktati koji su prodrmali čitaoce pozivajući ih da otvore oči. Da li će Atvud, koja je drugačija od njih isto koliko i oni jedan od drugog, takođe biti prihvaćena kao prerušeni idealista koji slika košmarnu budućnost u nameri da ostane samo fantazija? Izvesno je da su rane kritike njene knjige bile uglavnom pozitivne.“

Merilin Gardner, „The Christian Science Monitor“
 
„Novi roman Margaret Atvud je pozdravljen kao dugo očekivana feministička distopija i bojim se da će se neko vreme na njega gledati kao na pokazatelj opsega feminističke paranoje... Kao distopija roman je slabašno iznijansiran. Ali ako je Fredovica patetična verzija Vinstona Smita a republika Galad na momente deluje samo kao Okeanija iz bojanke, to je možda jedino zato što je Atvud želela nešto više nego samo da nas zastraši očiglednim posledicama prevrata koji bi izveli verski faundamentalisti.“

Barbara Ehrenrajh, „The San Francisco Chronicle“
 
„Kao poziv na uzbunu, romanu Margaret Atvud nedostaje direktna, jeziva verodostojnost romana kao što su '1984' ili 'Vrli novi svet'. Upozorava nas na suviše toga: nesmotren seks, preterano moralizovanje, hemijsko i nuklearno zagađenje. Sve su to značajne teme, ali takva budućnost više deluje komplikovano nego zabrinjavajuće. Ali pripovedanje Fredovice je fascinantno na način koji prevazilazi mesto i vreme: beleška pronicljive duše u borbi protiv surovog, tajanstvenog sveta.“

Pol Grej, „Time“

Grube:
 
„Film 'Sluškinjina priča' je gledljiv, ali je takođe i paranoidna glupost – baš kao i knjiga. Glumci su zatočenici autorkine mračno neljudske zamisli...

Ono što deluje kao vrhunac apsurda jeste sporedni zaplet u kome se Ajdan Kvin pojavljuje u ulozi zgodnog spasioca Nataše Ričardson. Deluje kao da Atvud uprkos svog tog poučnog ribanja, nikako nije mogla da iz svoje priče spere fantaziju o princezi. 'Sluškinjina priča' je pamlfet koji teži osećajnosti – nedostaje mu hrabrost sopstvene mizantropije.“

Oven Glajberman, „EW“ (prikaz filmske adaptacije iz 1990. godine)
 
„Roman 'Sluškinjina priča' se ničim ne ističe. Prosečan je, i ne razlikuje se od ostalih knjiga Margaret Atvud. Ovo je ozbiljan nedostatak, koji se u ovom žanru ne može oprostiti: budućnost kojoj nedostaje sopstveni izraz usled nepostojanja osobenosti. Zato je možda, sveukupno, tako nemoćan da zastraši.“

Meri Makarti, „The New York Times“
 
„Ovaj vapaj je svakako strastven i vešta stilizacija Margaret Atvud nam prilično jasno dočarava mračnu atmosferu budućnosti. Ali pouke romana su tanke. Radnja je jednostavno suviše predvidljiva da bi podržala nameravani kontekst. Pa ipak, Atvud je veoma cenjena spisateljica, autor sjajno primljenih romana kao što su 'Izranjanje' iz 1973. ili 'Life Before man' iz 1980. godine. Stoga su očekivanja u vezi sa njenim poslednjim delom bila velika. Nažalost, broj razočaranih čitalaca će možda biti isto toliki.“

Bred Huper, „Booklist“
 
„Monotonost izraza vuče se u nedogled.“

Robert Linkous, „San Francisco Review of Books“
 
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Vladimir Martinović