„Staljingrad“ Entonija Bivora: Lavina smrti koja je preokrenula tok rata

Dok svet govori o filmskim adaptacijama istorijskih događaja i užasima rata, korisno je setiti se da najužasnija borba u Drugom svetskom ratu nije bila Dan D (iskrcavanje u Normandiji), već brutalna četvoromesečna nemačko-sovjetska bitka za Staljingrad. Recimo to ovako: iskrcavanje u Normandiji rezultiralo je pogibijom oko 10.000 savezničkih boraca, što je veliki gubitak. Tokom košmarnih meseci totalnog rata kod Staljingrada poginulo je preko milion ljudi. Sovjetski general Vasilij Čujkov voleo je da naglasi da je samo 42. ruska gardijska brigada pobila više neprijateljskih vojnika nego što je Nemačka izgubila u opsadi Pariza.

Kolosalno prostranstvo Staljingrada, megalomanija, krajnja apsurdnost, proporcije pokolja u borbi koju mnogi vojni istoričari smatraju prekretnicom rata, maestralno su opisani u novoj knjizi „Staljingrad“ Entonija Bivora.

Entoni Bivor, bivši oficir vojske Velike Britanije i autor nekoliko drugih studija o ratu, nudi nam živ i detaljan prikaz staljingradskog ratnog požara, počevši od Operacije Barbarosa, nemačke invazije na Sovjetski Savez 1941. godine, pa sve do predaje nemačkih generala na Volgi godinu i po kasnije. Ali Bivor je sastavio i živopisan zapis o internim detaljima iz borbe, od slenga kojim su govorili vojnici, do ruskog kulta snajpera i nemačke fascinacije samoubistvom kako bi se izbegla predaja.

Ako u verziji priče Entonija Bivora ima nedostataka, oni su rezultat enormnih proporcija Staljingrada, obima operacija, neverovatnog broja pojedinačnih događaja koji su sačinjavali bitku. Čitalac će morati konstantno da se prebacuje između teksta i nekoliko mapa koje ga ilustruju, inače će se lako izgubiti u mnoštvu toponima i brojeva vojnih jedinica koje su deo narativa.

Bivor nam nudi opis nekoliko ključnih komandira – najvažniji je verovatno komandant nemačke Šeste armije, feldmaršal Fridrih Paulus – ali opisuje i podele među nemačkim oficirima, od kojih su neki bili nepokolebljivo odani Hitleru, dok su drugi želeli da spasu Nemačku tako što će ga zbaciti sa vlasti, ali svoje želje nikada nisu sproveli u delo. Ali nažalost, dramske persone ostaju za nijansu bezlične, a njihove karakterne osobenosti se gube u senci haosa koji ih okružuje.

Ipak, „Staljingrad“ je impozantno delo vojne istorije čijem kvalitetu doprinosi izraženi smisao autora za strategiju i njegovo razumevanje kompleksnosti borbe. Na najvišem nivou priče nalaze se dva najveća tiranina 20. veka, čija krajnja nebriga za ljudske žrtve sopstvenog stanovništva dobija puni sjaj u staljingradskoj sagi. Po mišljenju Entonija Bivora, Hitler je bio gori od dva diktatora. Staljin, mada krut i užasan, na kraju je ipak poslušao svoje ratne komandante i odobrio sveukupnu strategiju koja je na kraju odnela prevagu na bojnom polju.

Za razliku od njega, Hitler je bio zanesenjak koji se u sve mešao i nije bio u stanju da sagleda činjenice koje se nisu uklapale u njegova uverenja. Hitlerovi izmišljeni neprijatelji ranije su bili Jevreji i komunisti, sa kojima se tokom invazije na Sovjetski Savez obračunavao temeljno i brutalno, što je bilo uobičajeno za naciste; sada je neprijatelj postao aristokratski nemački oficirski korpus, koji je sebi dozvolio da ga pobedi kukavičluk i oklevanje.

„Živeo je u svom izmišljenom svetu mapa i zastava“, napisao je Vinrih Ber, kapetan pancer divizije koga su poslali u firerov glavni štab da ubedi Hitlera da je opkoljena, izgladnela, dezerterstvom opustošena Šesta armija na ivici poraza, osim ako ne dobije naređenje da se povuče. Ali Hitler je samo razmišljao o nekom briljantnom kontraudaru. „Tada su se razvejale sve moje iluzije o Hitleru“, napisao je Ber.

Nemačku je, kao i Francusku pod Napoleonom, porazila kombinacija više faktora: nepregledna veličina ruskog terena, dužina linija snabdevanja, blato, hladnoća, šljam koji je kvario motore u tenkovima. Ali dobro je poznato da je nemački plan propao pre svega zbog rešenosti Rusa da se bore do smrti. Bivor ovde ne mitologizuje Ruse. Daje nam primere ruskog kukavičluka, dezerterstva, nemačkih redova koje popunjavaju tzv. „hivi“, odnosno dobrovoljci koji su prebegli sa sovjetske strane. Ali Rusima odaje zasluženo priznanje na fanatičnom junaštvu u borbi i disciplini koja je, barem jednim delom, proizvod sovjetskog sistema.

„Sovjetski režim bio je neumoljiv prema sopstvenim vojnicima koliko i prema neprijatelju, a to pokazuje trinaest i po hiljada pogubljenja, izvedenih na licu mesta ili po odluci prekog suda, tokom Staljingradske bitke“, piše Bivor. Vojnici Crvene armije bili su streljani ako pokušaju da dezertiraju. Pretilo im je pogubljenje i „ako ne pucaju odmah u drugove koje vide kako pokušavaju da dezertiraju ili se predaju neprijatelju“.

U ovom smislu Staljingrad predstavlja ono što Bivor naziva „novim oblikom ratovanja“. Ovu frazu koristi kada govori o okolnostima u borbi za Staljingrad, konkretno, da je borba tamo „usredsređena na ruševine civilnog života“. Upravo su ruševine koje su za sobom ostavila ogromna nemačka bombardovanja stvorile okolnosti u kojima je borba od kuće do kuće postala toliko strašna i skupa za nacističke napadače.

Ali Staljingrad ne moramo posmatrati samo kao ilustraciju totalnog rata, već i kao ultimatum u ratu totalitarizma. Bio je to rat koji se vodio pod ideologijom da je utopijska država vrhovna vrednost za koju nijedna žrtva nije prevelika; zato ni jedna ni druga strana nisu marile za civilne žrtve i živote vojnika. Nemci su koristili tehniku tepih-bombardovanja prvi put upotrebljenu kod Gernike tokom Španskog građanskog rata. Deportovali su oko 60.000 civila iz Stajingrada u Nemačku na prinudni rad. Od 10.000 ljudi u ruskoj 13. gardijskoj streljačkoj diviziji, samo 320 je doživelo završetak četvoromesečne bitke.

„Staljingrad“ je, ukratko, neverovatna i otrežnjujuća priča ispričana stručno, i u celosti, zahvaljujući majstorstvu Entonija Bivora.

Autor: Ričard Bernstajn
Izvor: nytimes.com
Prevod: Borivoje Dožudić