Stiven Erikson: Srpska kultura je sama po sebi inspirativna

Kanadski pisac Stiven Erikson treću posetu Srbiji zaokružio je druženjem s ljubiteljima njegovog dela u beogradskoj knjižari Delfi SKC.



Jedan od najznačajnijih autora epske fantastike veliku slavu stekao je serijalom Malaška knjiga palih, a najnoviji nastavak „Zvon pasa“ na srpski je preveden u izdanju Lagune.

Erikson je po obrazovanju arheolog i antropolog, ali i poznavalac klasičnih nauka, što njegovom stilu pisanja daje posebnu notu prepoznatu širom sveta.

Nakon nedelju dana provedenih u Nišu, kao gost Šestog festivala fantastike, u razgovoru za Kurir ovaj književnik govorio je o utiscima koje je na njega ostavila nova poseta Srbiji, a otkrio je i kako izgleda jedan njegov dan.

Kakve ćete utiske poneti iz Niša i Beograda?

Svi su veoma srdačni, veoma ste gostoprimljiv narod. Treći put sam u Srbiji i dopada mi se ovde. Sjajno sam se proveo. Bilo je veliko zadovoljstvo posetiti Niš, koji mi je bio veoma interesantan kao arheologu. Imao sam priliku da posetim nekoliko lokaliteta. Jednom rečju, bilo je divno.

Jeste li uživali u domaćim specijalitetima?

Jeli smo supe i čorbe. I da, probao sam paprikaš. Sve je bilo veoma ukusno.

Kako Vam se dopada kulturni pejzaž Srbije? Da li ste otkrili nešto novo ili inspirativno što biste mogli koristiti u svom pisanju?

Srpska kultura je sama po sebi inspirativna. Tokom prve posete Srbiji osetio sam, a svaki sledeći put i sve intenzivnije, da vi živite sa svojom istorijom. To je deo vašeg identiteta. Prisutna je u vašoj svakodnevici. Teško je to opisati. Kao antropolog bih verovatno mogao da napišem čitavu tezu o tome. Imam osećaj da vam daleka prošlost i istorija nisu daleko od svakodnevnog života. To je neobično. U Kanadi i Americi postoje aspekti naše istorijske prošlosti koje ljudi ne žele da vide, pa se pretvaraju da ne postoje.

Srpski narod je ponosan na svoju istoriju, naročito zbog žrtava koje je podneo u velikim ratovima.

Trudim se da to razumem. Kad smo bili u Nišu, posetili smo koncentracioni logor i proveli smo nekoliko sati tamo. To je nasleđe koje je tragično, ali istovremeno pokazuje izuzetnu otpornost ljudske prirode. Oduvek sam smatrao da takve stvari treba priznati i suočiti se s njima.

„Zvon pasa“ je najnovija knjiga prevedena na naš jezik. Koje su centralne teme ovog romana i kako se povezuju sa širim serijalom?

Drugi tom knjige još nije izašao. Ovo je roman o tuzi. Dok sam ga pisao, moj otac je oboleo i umro. Trudim se da na svoje fikcije gledam kao na neku vrstu dijaloga sa svetom oko mene dok pišem. Koristim priču da prođem kroz sve faze tuge i emocija koje je prate i nadam se da ću dostići tačku oproštaja i iskupljenja. To je vrlo integralno za ovaj roman.



U Vašim delima prožimaju se mnoge političke i društvene teme. Može li naučna fantastika biti efikasan način u istraživanju savremenih društvenih pitanja?

Možda čak i bolje od bilo čega drugog. Razlog je taj što, ako ste stvorili ovaj drugi svet, možete uzeti metafore i učiniti ih stvarnim u tom svetu. To fantazija može da uradi bolje od bilo čega drugog. Uspostavlja se neka vrsta objektivne distance između našeg sveta i onog imaginarnog. Tako možete pisati o sukobima inspirisanim ovim svetom, ali pošto su postavljeni u onom svetu, čitalac im pristupa sa objektivne tačke gledišta. Tako ne nose nužno svoje predrasude i ideologije iz ovog sveta u taj fantazijski svet. Upravo ta distanca nam omogućava da steknemo perspektivu o događajima koju inače ne bismo imali.

Ima li razlike u tome kako različite kulture i narodi doživljavaju Vaša dela?

Razlika nije samo među narodima već među čitaocima ponaosob. Šta oni dobijaju iz knjiga? U romanu „Dveri kuće mrtvih“ postoji priča s naslovom Lanac pasa, u Nišu su me pitali da li sam inspiraciju našao u srpskoj istoriji, jer je jedan vaš kralj uradio isto to bežeći od bugarske vojske. Takve stvari često dolaze do mene od čitalaca širom sveta i svaki put me iznenade. Ljudi čitaju i prepoznaju određene aspekte priča i primenjuju svoje iskustvo i znanje na njih. I to smatram za izuzetnu nagradu.

Kako izgleda Vaš dan? Da li imate specifične rutine ili navike koje Vam pomažu da ostanete produktivni?

Da, nekada sam pisao četiri sata dnevno, ali sada sam stariji, pa pišem dva i po. I moj proces je uvek isti. Kada sednem, pišem u kafićima, ne pišem kod kuće. Tako da uzmem laptop, naručim kafu ili štagod i sednem u kafić da pišem. Prvi deo tog pisanja je ponovno čitanje onoga što sam napisao prethodnog dana. I dok čitam, uređujem. Tako da čistim tekst i pazim da su rečenice dobre. To mi takođe omogućava da se vratim u ritam priče koju pričam. Kada završim uređivanje, pišem nove stvari. Nikada ne pišem dok se ne iscrpim. Ernest Hemingvej je rekao da uvek treba prestati s pisanjem pre nego što se umorimo kako bi nivo energije ostao visok, da bi, kada se vratiš sledeći put pisanju, bio na istom nivou. Razlog tome je da ako završiš pisanje iscrpljen, sledećeg dana ga moraš ponovo podići. Zato se trudim da imam dobru energiju kada završim sesiju. I onda sledećeg dana samo ponavljam isto.

Kako ste razvili svoj jedinstveni stil pisanja u ovom žanru?

To je mnogo tačaka gledišta i određena struktura pripovedanja. Ali za druge priče mogao bih koristiti, recimo, prvo lice. I to bi bio veoma drugačiji stil od ovog.

Da možete izaći na večeru s bilo kojim od svojih likova, koga biste izabrali i zbog čega?

Mogu da navedem tri lika – Krup, Iskaral i možda Koralin. I Tiste Andij. Bilo bi interesantno razgovarati sa ženom koja je živela 200.000 godina, zar ne?

Jeste li preneli ljubav prema pisanju na svog sina kao što ste ga zarazili arheologijom?

On radi kao arheolog u Vinipegu. A pisanje? Napisao je svoj magistarski rad iz arheologije. Specijalizovao se za bronzano doba Mediterana, mislim, ili Egejsko, grčko, anatolijsko bronzano doba. I napisao je roman smešten u tom vremenskom periodu. Ali nije se vratio pisanju. Trenutno je previše zauzet.

Šta je sledeće za Stivena Eriksona?

Trenutno radim na trilogiji koja se dešava 10 godina nakon romana „Zvon pasa – prvi deo“.
 
Autor: Andrijana Stojanović
Izvor: Kurir