Petina čitalaca izjavila je da im likovi iz romana „uskaču“ u svakodnevni život. Njihovi glasovi im odzvanjaju u glavi čak i kad odlože knjigu.
Možda je kliše tvrditi da roman može da vam promeni život, ali nedavna studija govori da skoro petina čitalaca tvrdi da se fikcija preliva i u njihov svakodnevni život.
Istraživači sa Univerziteta Duram sproveli su istraživanje na preko 1500 čitalaca, gde je oko 400 njih dalo detaljan opis iskustva sa knjigama. 19% je tvrdilo da glasovi fiktivnih likova ostaju uz njih čak i kad ne čitaju, utičući na stil i ton njihovih misli – ili da čak direktno komuniciraju sa njima. Za neke učesnike bilo je kao da su likovi „počeli da pripovedaju moj svet“, dok su ih drugi čuli kako razgovaraju, ili su ih zamišljali kako reaguju na stvari iz svakodnevnog života.
Studija sprovedena u saradnji sa Gardijanom 2014. godine, na Međunardnom festivalu knjige u Edinburgu, takođe je otkrila da preko 1500 ljudi koji su odgovorili na anketu, tvrdi da skoro uvek čuje glasove likova dok čitaju.
Prema rečima jednog od autora studije, pisca i psihologa Čarlsa Fernhouga, istraživanje ilustruje kako čitaoci fikcije rade više od prostog procesuiranja reči – oni aktivno zamišljaju opisane svetove i likove.
„Za mnoge od nas, ovo znači da likove iz romana posmatramo kao osobe sa kojima možemo da stupimo u kontakt. Na primer, jedan od sedam anketiranih kaže da može jasno da čuje glasove fiktivnih likova, kao da se nalaze u istoj sobi sa njim“, kaže Fernhoug.
Kada su upitali čitaoce da detaljno opišu šta se dešava, istraživači su otkrili da fiktivni likovi ostaju aktivni u njihovom umu čak i kad odlože knjigu i tako utiču na njihove misli dok se bave svakodnevnim poslovima – fenomen „iskustvenog prelaza“ kako ga je nazvao Fernhoug.
Termin pokriva širok spekatar iskustava, od glasova u glavi do osećaja da sopstvene misli oblikuju ideje, senziblitet ili prisustvo likova. „Jedan ispitanik je, na primer, opisao da se 'osećao obuzetim' likom Klarise Dalovej (iz romana Virdžinije Vulf) – slušajući njen glas i zamišljajući njenu reakciju na određene situacije, poput odlaska u 'Starbaks'. Ponekad bi se taj doživljaj aktivirao odlaskom na neku lokaciju koja je slična onoj iz romana; u drugim situacijama, izgledalo je poput posmatranja sveta očima određenog lika i reagovanja slično njemu.“
Likovi koji uskoče u život čitalaca su tipično „snažni, živopisni likovi i naratori, ali ovo uglavnom varira od osobe do osobe“, dodaje Fernhoug.
To je iskustvo koje i sam Fernhoug prepoznaje iz svog čitanja Virdžinije Vulf i savremenih pisaca poput Ričarda Pauersa i i Ali Smit. „Neki od mojih najsnažnijih čitalačkih iskustava javljaju se kad osetim da se autor poigrao sa softverom mog mozga. Znam da sam u prisustvu velikog pisca kada on ili ona učine da primetim stvari koje inače ne bih, zato što jezik i senzibilitet na stranicama izoštrava moju pažnju i baca svetlo na detalje i zato što počinjem da mislim poput njih“, kaže Fernhoug.
Ovo istraživanje podsetilo je romanopisca Edvarda Doksa na „Lovca u žitu“, roman Dž. D. Selindžera, koji je čitao kao tinejdžer.
„Pao sam pod uticaj Holdena Kolfilda. Mislim da se to desi većini ljudi. Način na koji Selindžer piše, inteligentno, pismeno i intuitivno – u nedostatku bolje reči: kul ‒ uticao je na mene“, kaže Doks. Glas neslaganja i zajedljivosti iz Amerike bio je veoma atraktivan za nekoga ko je odrastao u Velikoj Britaniji i nastavlja: „Definitivno je bio u mojoj glavi. Pokazao mi je kako da mislim iako nije bio prisutan u neposrednim okolnostima.“
Prema Doksu, sposobnost fikcije da dozvoli čitaocima učešće u životima drugih je nešto što je razdvaja od ostalih umetničkih formi.
„Daje vam unutrašnjost umova likova. Najbolji film to ne može da uradi, kao ni kompjuterska igra. Samo roman može da vam pruži intimni portret kompleksne unakrsne ljudske psihologije, do trenutka kada upoznate njihovu dušu. I to je najintimnija stvar na svetu“, kaže Doks.
Pisci fikcije konstantno čuju glasove: „Takav je posao. Aktivno ih ohrabrujete i držite um otvorenim ka drugim glasovima – što ih je više to bolje... i onda znate da ste napisali nešto bolje nego inače kada vam ljudi iz raznih delova sveta kažu da su stvarno osetili nešto prema nekom od likova.“
Za Fernhoga, koji je objavio dva romana i veliki broj stručnih radova, stvaranje junaka koji će dirnuti čitaoce je pravi podvig.
„Imao sam čitaoce koji su mi govorili kako su bili tužni kada se knjiga završila, zato što nisu hteli da junaci odu, nedostajali su im. Utešno je znati da ste kreirali junaka koji ima život van vašeg“, kaže Fernhog.
Pisanje romana čiji likovi mogu da pobegnu u stvaran svet deluje „nalik pisanju softvera,“ nastavlja Fernhoug. „Ili postavljanje minskog polja za srce. Želite da oblikujete misli i osećanja vaših čitalaca – ne na način koji ne ostavlja prostora da unesu svoja iskustva i interpretacije, već da im dozvolite da uđu u um nepoznatih ljudi i pozajme njihove iskustva.“
Doks upoređuje likove koji uđu u glavu čitaoca sa tajnim prijateljima. „Voleli biste da ste dobri drugovi sa Holdenom Kolfildom, da sedite sa njim i razmenjujete šale. Očigledno je to jedan oblik ludila, ali onda je kompletna fikcija jedan oblik ludila“, kaže Doks.
Autor: Ričard Li
Izvor: theguardian.com