Suđenje „Gospođi Bovari“

Objavljivana u nastavcima u Pariskoj reviji, „Gospođa Bovari“ je donosila autoru mnogo problema. Pošto je dobila dva upozorenja 1855, revija je odustala od nekoliko scena i napravila rezove. Flober je zahtevao da se u broju od 15. decembra 1856. doda beleška koja se odnosi na ta skraćivanja, što je nesumnjivo privuklo pažnju službi javne bezbednosti. Roman je prijavljen carskom tužiocu Feliksu Kordoenu; ovaj magistrat, koji se 1853. obradovao kad je video da religija nastavlja da „suvereno usmerava duše“, procenio je da „Gospođi Bovari“ treba suditi.



Flober je smatrao da njegov roman, brižljivo napisan u nastavcima, zaslužuje nagradu Montion – u najmanju ruku, piše on – i da je doprineo prodaji Pariske revije, koja je takođe  bila suspendovana na mesec dana, 26. januara 1857, ne zbog „Gospođe Bovari“, već zbog članka H. B. Openhajma o Fridrihu Vilhelmu IV. Smatrao je da je nedopustivo da se on, član ugledne porodice, sin i brat poznatih lekara, nađe „na klupi sa prevarantima i pedofilima“ i bude kažnjen zbog nemorala. Iskoristio je sva bratovljeva poznanstva; umešale su se značajne ličnosti, poput princa Napoleona i princeze Bovo, koja je verovatno bila i ljubavnica Leona Loran-Pišaa, generalnog direktora Pariske revije. Ali, nakon predaha, Loran-Piša, Flober i štampar Pile pozvani su na suđenje zbog kršenja člana 8 zakona od 17. maja 1819, koji je zabranjivao „svaku uvredu javnog i verskog morala ili običaja“. Predsedavao je sudija Trejar, a slučaj je ispitivalo šesto veće Krivičnog suda Sene 29. januara 1857; Gonkurovi su tamo bili pozvani 1853, Ksavije de Montepen 1855; a u avgustu 1857. doći će na red i Bodler.

Član 17 uredbe od 17. februara 1852. zabranjivao je štampi da izveštava o suđenju. Ali Flober je platio stenografa; kada je konačno izdanje „Gospođe Bovari“ objavio Šarpantije 1873, u njemu su se našli optužnica carskog tužioca, žalba njegovog advokata i presuda; nažalost, izgleda da nisu sačuvane žalbe advokata izdavača i štampara, gospodina Demaresta i Faverija. Godine 1882. Ernesta Pinara  su na to podsetili u građanskoj parnici protiv Zole, zbog romana „U ključalom loncu“, a bivši sudija je izjavio da ne prepoznaje „tu navodnu stenografiju“: nije promenio nekadašnje mišljenje, ali je odbio da prizna da je rekao to što mu pripisuju.

Priznajući da su izrazi „vređanje verskog i javnog morala“ pomalo neodređeni, Ernest Pinar je potvrdio da ih „pravnički i praktični umovi“ mogu razumeti; smatra da je problem bio opširan tekst, „ceo roman“, koji je sažeo naglašavajući njegovu „lascivnost“. Zatim je, pregledajući stranice na koje se izričito poziva, zamerio Floberu što je veličao preljubu i ponizio religiju sladostrasnim prizorima u kojima se Ema ispoveda, pričešćuje i prima poslednje pomazanje. U njegovim očima, bez obzira na patnju gospođe Bovari, roman je nemoralan, jer junakinja „umire u cvetu svoje mladosti i lepote“ a da niko nije uspeo da je natera da „sagne glavu“. Samo je hrišćanski moral, kaže on, mogao da ocrni preljubu, taj „porodični zločin“, koji autor nikad nije izričito osudio, i samoubistvo, taj čin nevernika. Posle optužbe „realizma u književnosti“, uvredljivog za umetnost i pristojnost, smatrao je da „glavni krivac“ nije izdavač, prvooptuženi, već Flober, za koga je od suda zahtevao „strogu kaznu“.

Advokat Senar, prijatelj Floberovih, bivši predsednik Skupštine poznat po rečitosti, četiri sata je govorio nepokolebljivim tonom. Po njegovom mišljenju, roman „Gospođa Bovari“, realističan jedino zato što nadahnuće crpi iz stvarnog života, osudio je posledice „ženskog obrazovanja“ i lošeg verskog podučavanja, sastavljenog od „nežnog predavanja“, koje navikava mlade žene na „sanjerenja“, na osetljivost i nespremnost za buduće „životne oluje“. Ne razmatrajući prava književnosti, pokazao je da je Flober sledbenik raznih crkvenih pisaca, i to Bosijea, Masijona, da nije pisao tako odvažno poput Prospera Merimea ili Sent-Beva; bio je ogorčen zbog navoda carskog tužioca i pozvao je sud da ne osuđuje knjigu „u celosti odličnu“, napisanu da nadahne ljubav prema vrlini i mržnju prema poroku.

Sud je doneo presudu 7. februara 1857. Za magistrate, roman je bio neukusan, izlagao je teorije koje se suprotstavljaju moralu, društvenim temeljima i poštovanju „najvažnijih ceremonija bogosluženja“, i prešao je granicu dozvoljenu književnosti; dakle, zaslužio je „strogu kaznu“. Međutim, pošto Flober nije pisao  „nepristojno i razuzdano“ i uveravao ih da poštuje moralnost, oslobodili su optužene i pustili ih bez ikakvih troškova. Da li su znali da je jedna od Floberovih taktika koju je osmislio početkom januara, i verovatno ostvario, bila širenje glasine da će osuda imati neželjene posledice u Normandiji tokom predstojećih parlamentarnih izbora? Prema Morisu Drajfusu, koji je govorio da je tu informaciju dobio od Flobera, predviđena je stroga kazna; ali je u poslednjem trenutku Napoleon III, pažljiv kad je o izbornim rezultatima reč, zatražio oslobađajuću presudu, po cenu „jadnog zataškavanja“ optužbe „pune uvredljivih obrazloženja“ i presude.

U aprilu 1857. Flober je objavio „Gospođu Bovari“ kod Mišela Levija, sa nekoliko izmena; ponovo su uvedene scene koje je Pariska revija obrisala. Knjiga više nikad nije došla do suda. Što se tiče Pariske revije, morala je da se ugasi u januaru 1858, isključivo iz političkih razloga.

Autor: Žaklin Laluet, profesor na Univerzitetu Pariz III
Izvor:  francearchives.fr
Prevod: Maja Mihajlović