Da li vas je ikada zanimalo kako drveće živi, razmišlja i uči, i zašto nije? Jer sve ono što ste možda prespavali na času biologije, ili zaista nikad niste imali priliku da čujete, kroz knjige
Petera Volebena („
Moć drveća“ i „
Tajni život drveća“ u izdanju Lagune) koji je svoju karijeru promenio i odazvao se svom životnom pozivu, možete da pronađete i shvatite kolika moć leži u drveću, struji od korena do lista, i „zašto će nas šuma spasti ako joj to dopustimo“.
Prilagoditi se, ali kako?
Naša planeta je dom za skoro dva miliona različitih vrsta živih bića. Sa svakom njenom novom piruetom ona se menja, baš kao i naše okruženje. Da bismo opstali kroz sve te promene, potrebno je da se prilagodimo, a od kompleksnosti građe svakog organizma zavisi i vreme koje je potrebno za adaptaciju. Pa tako nekim jednoćelijskim organizmima koji kratko žive nije teško da programiraju novi DNK kod.
Kod čoveka je malo drugačija priča. Genetski se naša vrsta nije menjala već vekovima zahvaljujući našim precima: „Naši preci skupljali su iskustva i učili kako da izađu na kraj s promenama. Nisu se, dakle, menjali genetski već preko svog ponašanja.“ Zato nam je jedino preostalo da se prilagođavamo drugim ljudima, ali samo uz dobar kompromis, i pomognemo da svet ostane
humble home.
Kod stanovnika čiji životni vek prevazilazi trocifren broj, ovaj proces je drugačiji. Drveće koje je već nekoliko vekova staro ne može se tek tako prilagoditi nadolazećim promenama. Njihov proces učenja je drugačiji i svakako duži. Ono što Peter Voleben naziva „doživotnim učenjem“ je master rad drveća kojim ova vrsta „vlada već milionima godina“.
Suočena sa mnogim izazovima klime, šuma bukve u reviru Šumarske akademije koju je ovaj pisac posmatrao i izučavao, posegla je za različitim načinima spasa. Ova oaza drveća bila je izložena suncu i periodu suše. Takva situacija je vrlo stresna za drveće, što dokazuje i način za kojim je šuma posegla kako bi preživela.
Panično odbacivanje prvo smeđih listova, kako bi se smanjile površine za isparavanje, zatim zdravih, hranljivih i zelenih listova predstavlja „znak za uzbunu visokog stepena“. Rizična situacija, od 2018. do 2020. godine, koju je ovo drveće preživelo bila je napeta i naporna ali ga je dovela do one najveći moći, a to je znanje.
„Većina drveća na severnom obronku preživela je ovaj šok. Ali pre svega: naučila je da bolje preraspodeljuje vodu. Tokom ostatka svog života ovo drveće će umeti da prikoči, da pije štedljivo i da u zemlji uskladištene zalihe za zimu narednog proleća ne potroši sasvim. Ova promena ponašanja može i da se izmeri, i to po usporenom rastu obima stabla. Čak i ako ubuduće više ne bude bilo suše, drveće će posle ovog traumatičnog doživljaja ostati verno svojoj novoj strategiji – jer nikada se ne zna“, napisao je Peter. Dodajući da se promena strategije naziva učenjem, a to je najvažnije za živa bića koja dugo žive.
Zima kao spas
Leto i sunčani dani predstavljaju radnu sezonu za šume širom sveta, dok je kod nas ljudi obrnuto. Ali svakome od nas posle nekog učestalog, iscrpljujućeg rada potreban je predah, pa bilo kad da se zalomi. Tako je i sa drvećem, samo što ono zna tačan datum. Iako možda mislimo da im zima škodi i ne odgovara im, za njih je taj period dugo iščekivani godišnji odmor. Kao što neke životinje imaju zimski san, tako i svako drvo ima svoju fazu stagnacije.
Preživeti zimu ključno je za život svakog drveta. Sa klimatskim promenama i globalnim zagrevanjem naša godišnja doba su se malo pobrkala i često su isprepletena, desi se da u jednom mesecu proživimo i leto, i proleće, i jesen, i zimu.
Ovakve prirodne nepogode pogubne su za sve, ali naročito za drveće. Kako je zima sve kraća i toplija, tako su i dani potrebnog odmora sve ređi. Taj problem može dovesti do „prevremene smrti“ drveća.
Koliko je ključna uloga zime u životu jednog drveta, ogleda se i u tome da je ona signalizator i alarm za orijentaciju u vremenu. Zima postoji kako bi se jasno odvojili proleće i jesen, odnosno rad od odmora. Na zanimljiv način je Peter u svojoj knjizi to opisao kroz poređenje sa ljudima:
„Bez ove neophodne draži (hladnoće), naše domaće drveće ne zna da je između jeseni i proleća stvarno bila zima, i da je stvarno prošlo već pola godine. Možda je sa drvećem slično kao i sa nama: ako se probudimo u mraku, bez pogleda na sat ne možemo da kažemo koliko je sati i da li možemo još malo da odspavamo.“
Znanje je moć
Za drveće ne važi ista teza kao kod ljudi kada su u pitanju mladi i novi naraštaji. Mi kada se rodimo, moramo da učimo sve iz početka. Kroz knjige, udžbenike, putovanja, razgovore... Uz naše rođenje ne ide i znanje o životu. Zato je život drveća, barem na početku, u mladosti olakšan u odnosu na naš.
Svako seme drveta u sebi nosi uputstvo za preživljavanje. To je i dokazano. Istraživači iz Švajcarskog istraživačkog centra za šumu, sneg i zemljište još 2003. godine napravili su jedan eksperiment. Oni su borove svoje šume redovno navodnjavali i davali joj sve što joj je bilo potrebno. Nakon nekoliko godina prestali su da se brinu o jednom delu šume. Nakon što su uzeli semena i „razmaženog“ drveća i nezbrinutog, posadili su ih u staklenu baštu. Razlika je bila vidna. Ona semena čiji su preci živeli u izobilju mnogo su teže podnosila sušu i bila im je potrebna dodatna porcija vode. Dok su ova ostala semena bila mnogo prilagodljivija.
To je bio jedan od „prvih dokaza da drveće svoje znanje predaje narednim generacijama“.
Zahvaljujući epigenetici mlado drveće ne mora da uči iz početka i „da sve greške napravi samo“. Peter Voleben opisuje kako se stečeno znanje prenosi sa kolena na koleno i gde je koncentrisano stečeno znanje predaka, uputstvo za novajlije šumskih predela.
„Ono što drveće tokom svoga života nauči najbolje može da se ustanovi po krajnjim vrhovima grana – u najnovijim izdancima starog drveća skoncentrisano je znanje celog njegovog dotadašnjeg života.“
Svako drvo je važno
I pored sveg vekovnog znanja, šumama je potrebna pomoć. Zbog velikih klimatskih promena, prevelike eksploatacije i enormne potrošnje drveta, a to sve zbog nepažnje i nemara ljudske vrste, potrebno je pomoći prirodi.
„Moć drveća“ daje nam odgovor kako možemo tom problemu doprineti na lokalu. Iako kreće pomalo pesimistično: „Globalno gledano, sađenje jedne jedine sadnice u borbi protiv klimatskih promena sigurno je još manje od one čuvene kapi u moru“, Peter nam ipak daje mogućnost i objašnjava zašto je važno početi od lokala, ne samo zarad nekog višeg cilja već i zbog nas samih.
„... ja mislim zaista vrlo lokalno, na primer pred vašom kućom. Tu već i jedno jedino drvo veoma verovatno i merljivo može da izvrši uticaj na vremenske prilike, što možete da proverite i sami.“
Pa tako na primer ako tokom zime kola parkiramo ispod nekog drveta, stakla će se mnogo sporije zamrznuti. Sve zahvaljujući krošnji koja ublažava temperaturu i naša kola se osećaju kao da su „ispod nekog pokrivača“. Kada govorimo o visokim temperaturama i letu, priča je obrnuta, u tom periodu drvo rashlađuje.
„Pojedinačno drvo može, dakle, veoma lepo da utiče na lokalnu klimu pred samim kućnim pragom“, što znači – kada bi se svako pobrinuo za svoj mikroprostor kako bi sebi i svom okruženju olakšao, svi problemi koji bi bili rešeni na lokalu, postali bi rešeni i na globalu.
Drveće nam još može doprineti empatijom. U ovom brzom i savremenom svetu, pogotovu u gradovima, čini se da te emocije manjka. Zbog onog malog prostora zemlje koji je dat drveću na gradskim ulicama, gde je okruženo asfaltom i betonom, može doći do preporoda saosećajnosti. Ako svako od nas obrati malo pažnje, i uoči da je ta zemlja suva i da se drvo tu muči, javiće mu se empatija i potreba da prospe kofu vode, zalije to drvo i pomogne mu.
„To obezbeđuje više empatije s drvećem u našem društvu, a na taj način dugoročno gledano i više šuma.“
Zagrli drvo
Iako svi navedeni koraci deluju kratko, i kao da ne mogu i neće, ništa promeniti, šta nas košta da probamo? Jer do tada nikada nećemo saznati da li smo spremni i sposobni da ispravimo svoje greške, i tim prvim ekološkim koracima prohodamo do zdravije budućnosti u kojoj će biti i više empatije.
Malo možda jeste kliše ona rečenica – vratimo se prirodi. Ali zašto i ne bismo? Sećate se svi one slike Džareda Lita koji grli drvo i koja je obišla internet i sve društvene mreže 2014. godine. Ubrzo potom je postala i
meme, tako da i ako niste poštovalac njegovog rada, videli ste je sigurno. Ako ste ljubitelj zagrljaja, ali i ako niste, usudite se da ponekad zagrlite drvo. Zagarantovana vam je pozitivna energija, barem se po blagom Džaredovom osmehu to može zaključiti. A ko zna, možda će vam i drvo nešto šapnuti i otkriti neke dugo čuvane tajne.
Autor: Marina Zdravković
Izvor:
velikeprice.com