Kada nam je Jan Martel 2001. godine podario međunarodnu senzaciju „Pijev život“, čitaoci su otkrili pisca-alhemičara sposobnog da iz najneverovatnijih likova i scenarija stvori zlato. Tigar i tinejdžer koji zajedno preživljavaju 227 dana na moru? Samo Martel je mogao da učini da potisnemo nevericu i da neobičnu bajku pretoči u priču koja nije trivijalna.
U novom romanu „Visoke planine Portugalije“ kanadski pisac španskog porekla radi u drugačijem okruženju – odnosno u tri okruženja, jer nam daje tri priče koje se prepliću. Celina je mnogo više od sumiranja delova jer svaki deo snagu crpi iz ostalih. Tri dela čine jedno, poput Svetog Trojstva.
Na početku 20. veka u Lisabonu srećemo mladog čoveka Tomasa čiji je život uništen posle smrti voljene žene i sina. Tomas je pronašao stari dnevnik koji ga šalje u potragu za izgubljenim blagom u planinama iz naslova knjige, geografski opskurno područje gde zapravo nema planina već samo nizija, bezličnih brda i brežuljaka. Tomas njima putuje u jednom od prvih evropskih automobila, u potrazi za artefaktom za koji veruje da će šokirati svet: izrezbarenim drvenim raspećem sa šimpanzom umesto figure Isusa Hrista. „Uz pomoć ovog predmeta“, kaže on, „daću Bogu zasluženu kaznu za ono što je učinio onima koje volim“. Čitaoci će znati da su u Martelovoj zemlji kada otkriju da heroj ide unazad gde god i kad god hoda, čudesno i sigurno bez posrtanja ili padanja.
„Skočite“ 35 godina u budućnost i srešćete portugalskog patologa i zaljubljenika u Agatu Kristi koji rešava svoju misteriju. I ovaj doktor žali zbog gubitka žene koja se udavila, ali ne i nestala jer se pojavljuje kao dopadljivi duh. Tokom obdukcije starijeg muškarca, doktor pronalazi fantastične predmete, uključujući figuru šimpanze koji grli mladunče medveda. (Mera Martelove magije je u tome što ova procedura izgleda bizarno, ali uverljivo).
U trećem i najdirljivijem delu knjige Martel opet skače dececnijama napred i predstavlja nam kanadskog političara Pitera Tovija. On takođe pati zbog gubitka supruge. Iz tuge i bola odlučuje da usvoji majmuna iz jednog rezervata. Pesnik Rilke jednom je napisao jednostavno, ali bezvremeno ohrabrenje za samorazumevanje: „Moraš promeniti svoj život“. Senator Tovi upravo to i čini ostavivši prijatelje, posao i dom da bi prevezao šimpanzu u Tuizelo, porodični dom u onim istim Visokim planinama. To mesto postaje ključ razumevanja svakog komadića slagalice ovog čudesnog i divnog romana – i ti komadići se spajaju u maestralnom završetku, onom zbog kojeg se vraćate na početak knjige i počinjete iznova.
Martel definitivno ima svoje bubice. Postoje neke čudne fraze u „Visokim planinama Portugalije“... „put se pruža gotovo nenaseljeno“, piše on o jalovom pejzažu. Stado životinja je „kremasti oblak mekanog meketanja“. Ali ova preterana igra rečima samo doprinosi živosti njegovog pripovedanja.
Izdvojila sam neizbrisive slike iz „Visokih planina Portugalije“, istovremeno očaravajuće i uznemirujuće: automobil koji se sudara sa preprekama dok se postepeno ne raspadne na delove (kao i njegov vozač), ili majmun koji ide po krovovima portugalskog sela. Koliko god Martelov magijski realizam bio neobičan, tuga je ta koja obeležava svaki korak sva tri putovanja. Kroz roman uranjamo sve dublje u srce majmuna, istovremeno čisto i preteće, našeg pretka i nas samih. Morate promeniti život.
Autor: Džin Cimerman
Izvor: npr.org