Suzan Kejn najviše voli da čeprka po manje istraženim ćoškovima samouverenih Amerikanaca. Godine 2012. je objavila knjigu „
Tihi ljudi“ koja je postala fenomen i učinila da oni od nas koji su po prirodi manje pričljivi budu u modi, pa čak i kul. Nova knjiga autorke koja je 1993. diplomirala prava na Harvardu „Slatka Melanholija: Kako nas tuga i čežnja upotpunjuju“ postala je bestseler Njujork tajmsa. Harvardska Gazeta napravila je intervju sa Kejnovom o tome kako prihvatanje tužne strane života može da vodi do kreativnosti i povezanosti. Pred vama je skraćena verzija razgovora.
Šta to znači imati „melanholično“ stanje uma?
Ima veze sa shvatanjem da je život mešavina radosti i tuge, svetla i tame, i da je sve i svako koga volite prolazan. Prvi put sam doživela ovo stanje uma kada sam slušala tužnu muziku. Čitavog života sam osećala tu misterioznu reakciju na tužnu muziku; osetila bih povezanost sa ljudima koji su spoznali patnju koju muzičar želi da izrazi. Na početku sam mislila da sam ja jedina, ali kada sam počela da istražujem, shvatila sam da mnogi muzičari istražuju ovaj fenomen zato što veliki broj ljudi već odavno ovako reaguje, ne samo na muziku već i na druge aspekte ljudskog iskustva. Po celom svetu i kroz mnogo vekova postoji ova duboko ukorenjena osobina kod nekih ljudi da dosežu više stanje uma koje nastaje iz svesti o fragilnosti i prolaznosti.
Uspostavljate vezu između ovog stanja uma i religije. Možete li to malo da nam pojasnite?
Slušamo tužnu muziku iz istog razloga iz kojeg odlazimo u crkvu, sinagogu ili džamiju. Čeznemo za Edenskim vrtom, čeznemo za Mekom, čeznemo za Sionom, zato što dolazimo na ovaj svet sa osećajem da postoji savršeniji i lepši svet kome pripadamo, ali više nismo u njemu. Ovaj osećaj je snažan, ali nas ništa ne podstiče da ga artikulišemo. Međutim, religije to čine umesto nas. Isto to radi i umetnost. U „
Čarobnjaku iz Oza“ Doroti čezne za mestom „negde iznad duge“, dok Hari Poter čezne da ponovo vidi roditelje. Sve je to u suštini svakog ljudskog iskustva. Ovaj osećaj se izražava muzikom i zato je slušamo i osećamo povezanost sa drugim ljudima kada to činimo, jer to je naše primarno stanje postojanja. Ali pošto svi moramo da zarađujemo za život, podižemo decu i živimo život, nismo toliko u dodiru sa ovim dubljim stanjima uma. Umetnost i muzika imaju sposobnost da nas u njih vrate.
Mnogi će reći da treba imati optimističan pristup životu. Šta tu ima loše?
Ovde su dve stvari pogrešne. Pre svega, to jednostavno nije istina o ljudskom iskustvu zato što nema čoveka koji nije osetio i radost i tugu, svetlost i tamu. Jednostavno, to je deo ljudskog života. Savetovati ljude da ne treba jedni drugima da govore istinu dubinski je pogrešno. Ali dublji razlog je to što postoji aspekt melanholične strane našeg iskustva koji je tesno povezan sa kreativnošću i transcendencijom. Ne treba se lišavati ovog iskustva.
Za potrebe knjige sam napravila
test melanholičnosti uz pomoć dr Skota Barija Kaufmana i dr Dejvida Jejdena, uz koji možete da proverite koliko ste skloni melanholičnosti. Dr Skot i dr Jejden su sproveli neka preliminarna ispitivanja pomoću kojih su ustanovili da osobe koje imaju visok učinak na testu, tj. skloni su melanholičnom stanju uma, takođe imaju pojačanu sklonost ka stanjima koja vode ka kreativnosti, poštovanju, zadivljenosti, duhovnosti i transcendentnosti. Ovo su neki od najuzvišenijih aspekata ljudskog postojanja i ispostavilo se da su povezani sa svešću o neizbežnom kraju i prolaznosti života.
Zašto tuga ima lošu reputaciju u američkoj kulturi?
Američka kultura je još od 19. veka organizovana oko ideje o pobednicima i gubitnicima. Ovakav način razmišljanja svoje korene vuče iz ekonomske sfere u kojoj je počelo da se postavlja pitanje: „Ako neko uspe ili propadne u biznisu, da li je u pitanju dobra ili loša sreća?“ ili „Da li u samoj osobi postoji nešto što je dovelo do takvog ishoda?“. Postepeno je sve više počelo da se veruje da je u pitanju nešto u samoj osobi, čime se razvila dihotomija po kojoj jedni druge vidimo kao pobednike ili gubitnike. Što je snažnija ta dihotomija, sve je veća želja da se ponašate na način koji pokazuje da ste pobednik, a ne gubitnik. Sve što bi se moglo povezati sa gubitkom, kao što su patnja, čežnja, tuga ili melanholija, posmatralo bi se kao pripadanje gubitničkoj strani spektra.
Biti pobednik značilo je biti uspešan i radostan. Još u 19. veku psiholog Vilijam Džejms primetio je da postaje nepopularno žaliti se na vremenske prilike zato što se to smatralo suviše negativnim. Tokom Velike depresije bilo je uobičajeno gubitnicima smatrati one koji su izgubili sve. Dok sam istraživala, naišla sam na novinski članak sa naslovom „Gubitnik izvršio samoubistvo na ulici“. Ako malo razmislite, veoma je zaprepašćujuće, ali upotreba reči gubitnik se s vremenom samo povećavala.
Rekla bih da je i religija u tome odigrala ulogu. SAD su prvobitno bile kalvinistička država, a prema toj religiji ste predodređeni na raj ili pakao. To niste mogli da promenite, ali ste mogli da pokažete kako ste vi jedan od onih koji će otići u raj. To se postizalo napornim radom, da bi u 19. veku to preraslo u „Da li si dobitnik ili gubitnik?“
Zašto treba da prihvatimo melanholične aspekte života? Kakve koristi imamo od toga?
Pre svega bih predložila da se obrati pažnja na podatke, koji su više nego jasni. Psiholog Lora Karstensen sa Stanforda uradila je fascinantna istraživanja kojima je pokazala da ljudi koji žive u skladu sa onim što naziva „svest o neizbežnom kraju“ takođe lakše pronalaze smisao u svom životu i imaju jači osećaj zahvalnosti; više se fokusiraju na dublje međuljudske odnose i ređe osećaju bes ili razdražljivost.
Tu je i istraživanje Dejvida Jejdena koje je otkrilo da ljudi koji su u prelaznim periodima života, kao što su razvod i bliženje kraja života, takođe češće dosežu stanja uma o kojima je govorila Lora Karstensen. Videli smo to na kolektivnom nivou u Sjedinjenim Državama posle 11. septembra, kada su se mnogi okrenuli ka traženju smisla. VIdeli smo ogroman porast prijava za program
Teach for America (Podučavaj za Ameriku) i mnogi su počeli da rade kao vatrogasci, medicinski tehničari ili nastavnici. Vidimo to i sada, nakon pandemije, kada je više učenika u medicinskim školama i ljudi koji traže više smisla u poslu i ličnom životu.
Pisali ste o moći introvertnih u „Tihim ljudima“. Ova knjiga je o snazi koja dolazi od prihvatanja melanholičnog pogleda na život. Zašto Vas privlače ovi potcenjeni aspekti ljudskosti?
Mislim da su oba aspekta ljudskosti povezana. Takođe mislim da nam pisanje knjiga daje za pravo da raspravljamo o stvarima o kojima nije tako lako govoriti u svakodnevnom životu. Za mene je cela poenta pisanja u tome da istražim neistraženo, neizrecivo i neartikulisano. Prosto, najviše me zanima da govorim o onome što se ne može reći dok ćaskate sa nekim u prodavnici.
Šta se nadate da će čitaoci usvojiti iz knjige?
Nadam se da će se manje plašiti da osete melanholiju, patnju i čežnju, i da će prihvatiti moć koju melanholija nudi: moć kreativnosti, povezivanja i transcendencije. Zanimljivo mi je da pratim povratne informacije koje dobijam od čitalaca „Slatke melanholije“, koja je veoma različita od „Tihih ljudi“. Ali pisma koja dobijam od čitalaca „Slatke melanholije“ iznenađujuće podsećaju na ona koja sam dobijala od čitalaca „Tihih ljudi“ u smislu da se često ponavljaju komentari poput: „Osećam se shvaćeno“, „Nikada nisam umeo ovo u sebi da artikulišem“, „Osećam se uvaženo“. Mnogi mi pišu da su posle čitanja knjige shvatili da su celog života potiskivali melanholičnu stranu svoje prirode, i da shvataju koliko je ta strana njihove prirode dragocena. Knjiga „Tihi ljudi“ je proizvela neočekivani odjek, koji mi nije bio namera, ali se ipak dogodio.
Autor: Liz Mineo
Izvor: news.harvard.edu
Prevod: Borivoje Dožudić