Svetislav Basara: U Srbiji je jedina sramota biti bolestan. Ništa drugo nije sramota

Pokušaj da se sadašnjost ulepša podizanjem spomenika ličnostima i događajima iz prošlosti, unapred je osuđen na neuspeh, čak i kada se radi o uspelim umetničkim delima. Spomenici pak kakvi su po Srbiji počeli nicati, najpre za Koštuničinog vakta, potom za Vučićevog, ne samo da unakazuju sadašnjost nego skrnave i prošlost, ispričao je pisac Svetislav Basara u intervjuu povodom novog romana „Kontraendorfin“.

U propratnoj najavi novog romana „Kontraendorfin“ Svetislava Basare piše: „Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.“ Ovaj opis sam pročitao pošto sam i sam završio novi Basarin roman i bilo mi je lakše jer sam po čitanju rekao u sebi: „Ovo mu je najbolji roman.“

Priznajem, umem da poletim i preuranim sa zaključkom, ali već sutradan mi je drugarica B. S. rekla da ga je pročitala za nekoliko sati i da jesam verovatno u pravu, a nakon nekoliko sati je u podkastu proglasila Basaru za najvećeg srpskog živog pisca.

Ako vam se roman zove „Kontraendorfin“ (izdavač Laguna), onda biste mogli da naslutite o čemu bi moglo to da bude. Jer ako je endorfin hormon sreće, onda je njegova negacija jasna. A pošto Basara piše o Srbiji, onda je jasno da ovde nema sreće.

On i u ovoj knjizi demontira mitove i nacionalne veličine, pa je jasno ko bi za našu nesreću mogao i da bude kriv – upravo ta neprolazna mitomanija. U najavi piše da je ovo „vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova kao razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, pogubnog mentaliteta i ideoloških zanosa“.

Ali ako naslov romana sugeriše nedostatak sreće, nikako ne treba pomisliti da je Basarin „Kontraendorfin“ neka tužna knjiga. Naprotiv, smejao sam se, a u danima nakon čitanja saznavao da su se smejali i čitaoci s kojima sam pričao.

U tvom novom romanu „Kontraendorfin“ život Andriću „zagorčava“ Miro Glavurtić. Ličnosti koje spominješ ne mogu ti iz opravdanih razloga odgovoriti kao npr. najpoznatija srpska pesnikinja iz Brankovine na pitanje o analnom seksu, ali da li će se javiti Glavurtić?

Zašto misliš da je to što je „pesnikinja iz Brankovine“ mrtva, razlog da se ne potraži odgovor na pitanje o njenom (eventualnom) analnom seksu, koje joj, uzgred, nisam postavio ja, nego Milan Nenadić na nekom književnom festivalu? Ne znam da li je ta priča apokrif, znajući Milana rekao bih da nije, ali to pitanje smatram jednim od najsuvislijih u srpskoj kulturi u poslednjih pedeset godina. Nije to uopšte pitanje seksa. To je dekonstrukcija – nadam se da je to Nenadić uradio svesno – ovdašnje realnosti po čijoj površini plivaju sladunjava slovenska osećajnost, visokoparnost i patetika, a samo deset centimetara ispod površine se odvijaju analni seksovi i protivprirodni bludovi u najfigurativnijem i najširem značenju te reči. Nije to, konačno, jedini seks u romanu: osim analnog, ima tu i masturbacije, ali i klasičnih seksualnih odnosa iz niskih, potpuno neerotskih, pobuda, u kojima se u ulozi svodnika pojavljuje Udba.

Nije to osnovna ideja romana, ali jedna od ideja jeste da ne baš najprobranijima pokaže da su srpska mainstream politika, kultura i ekonomija u suštini pornografija, koja se po inerciji vezuje isključivo za seks. Pogrešno. Pornografija je pokazivanje (i ispoljavanje) najgoreg u ljudima bez ikakvog stida. Piše na jednom mestu u romanu. „U Srbiji je jedina sramota biti bolestan. Ništa drugo nije sramota.“

A kako će reagovati Glavurtić – jedan od nefikcionalnih junaka „Kontraendorfina“ – to ne znam, on je prgav čovek, ali bih voleo da vrlo uspelu epizodu shvati kao hommage. Kao naknadno popunjavanje praznine u beogradskom duhovnom životu, čiji je bio jedan od stubova, a iz koga je morao da beži pred cunamijem nacionalističkog primitivizma.

U najavi, propratnom tekstu romana „Kontraendorfin“, piše: „vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova“. I zaista predano si to radio u knjigama, pa iako su ti mitovi proizvedeni u bližoj ili ranoj prošlosti, oni su i danas tu čineći nas neizlečivo zaraženim njima tako da nikad kraja demontiranju?

Tu ima jedan problem. Levi Stros – koji je znao puno toga o mitovima – tvrdi da je mitove nemoguće demontirati. Mit se – svejedno da li je arhajski ili je kao u našem slučaju novovremena sklepotina – ne može racionalno razložiti na sastavne delove i time pokazati njegova ispraznost. Mit je iracionalan. U svakom slučaju, čak da je tako nešto i moguće, posao umetnosti nije da demontira (Brnabićka bi rekla „detonira“) mitove, ali joj jeste posao da istražuje posledice njihovog delovanja na istoriju i život. Koje su, u našem slučaju, katastrofalne i koje će biti sve katastrofalnije.

Junak romana Stojković, streljanja, Udba, pa i praćenje Andrića, neki narodi su od pripadnika svojih tajnih službi pored njihovih mračnih uloga po prirodi posla stvorili u fikciji ljubavnike koji savršeno pucaju, ljube i piju... a kod nas su pored atentata, logora, od popularnih stvari stvoreni samo tabloidi? Od Udbe do danas šta je bitno i zajedničko?

Ja sam jednom u šali predložio Udbi – iliti kako joj odnedavno tepaju BIA – da, budući da je tradicija ušla u veliku modu, za svog osnivača odaberu (i da joj naprave spomenik na Banjici) gataru knjaza Miloša, Ciganku Begzu. Elem, Begza je Milošu radila sve što danas radi Udba, što će reći obaveštavala ga o tome ko koga u Kragujevcu j..e, ko je pobacio, ko gunđa protiv Jego Sijatelstva i tako to.

I kod Dobrice Ćosića, kako kažeš, tajna služba se prepliće sa poetikom?

Ćosić je bio višestruko isprepleten sa Udbom. Mala je razlika između Ćosićeve poetike i Udbine politike. Pre ne znam ni ja koliko godina – Ćosić je još bio živ – pokojni Sava Dautović je u Danasu objavio faksimile Ćosićevih dostava Udbi sa sastanaka u famoznoj Siminoj 8, gde se bajagi stvarala srpska opozicija. To ni za „i“ nije umanjilo Ćosićev ugled. Kad ti Udba izgradi ugled, ko je taj ko će ga okrnjiti?

Ćosić je bio mit o samom sebi, a rekosmo da se mit ne može dekonstruisati. Kad smo već kod tipske slike tajnih službenika, kako je Ćosić pucao – to nije poznato. Pio je umereno. A kako je ljubio, o tome možemo naslutiti iz apokrifa da ga je jedna od njegovih ljubavnica odmilja zvala – „čitaničice moja“.

U našem intervjuu a povodom tvoje knjige „Gnusoba“ rekao si: „Srpsko društvo obuzeto je manijama i današnji bipolarni poremećaji su komplikovaniji i neizlečiviji nego što su to bili u vreme Miloševića. I – što je najopasnije – bolest koja razara srpsko društvo – sve češće se priviđa kao zdravlje. Sve se stostruko pogoršalo i naša klinička slika je užasna.“ Kakva je danas klinička slika Srbije?

To je bilo pre sedam godina. Klinička slika je drastično gora, to valjda ne treba potkrepljivati činjenicama. A opet, najmanje polovina Srbije misli da nikada nije bilo bolje. U stvari, možda samo nekolicina – plus još nekolicina koji su profitirali na sveopštem propadanju – zaista misli da nikada nije bilo bolje. Ostali se pretvaraju da misle da nikada nije bilo bolje u strahu da bi moglo biti gore.



Kako ti izgleda trenutna politička scena? Zašto se ovde nije dozvolilo da se pojave novi ljudi, na Zapadu kad političar izgubi nema popravnog, kod nas su u ponudi i na vlasti i u opoziciji oni političari koji su to već bezmalo više od dve decenije?

Nije takva situacija samo u politici. U svim oblastima života u Srbiji ključne pozicije zauzmu osrednji (ili ispotprosečni) i svim silama sprečavaju da se bilo čega lati neko ko je sposoban u bilo čemu. Srbija je zemlja permanentnog genocida nad talentima. To hoće da kaže rečenica iz „Kontraendorfina“ - Ljigavoj plačipički (osrednjoj pesnikinji, prim. S. B.) mermerni spomenik za života, Novici Tadiću (jednom od pet najvećih pesnika ovog jezika) čamov sanduk i bukov krst.

Da li i dalje misliš da posle Vučića možda neće doći nešto bolje?

A da li ti misliš da posle IV stadijuma kancera dolazi III ili V?

Dozvoli da možda lupim glupost, ili da sam prespavao, ili da sam oboleo od amnezije, ali da li se nekada Dobrica Ćosić obratio tebi i zatražio da ga ne napadaš ili da se odbrani i objasni tebi da nije sve baš tako kako ti pišeš, misliš o njemu?

Ne. Jednom je suptilno intervenisao preko mog pokojnog tasta. Intervencija, naravno, nije urodila plodom. Nikada mi se nikada nije lično obratio. I ne samo meni. On, po njegovim rečima, „nije polemisao sa neistomišljenicima“. Zašto bi i polemisao? Sve što je govorio/pisao – ma koliko to poslednjih godina bivalo sublesasto i sumanuto – momentalno se pretvaralo u istinu, najpre za trenutni politički vrh, potom i za veoma široko društvo. Ćosić je inače bio vrlo namazan tip. Za mene je, recimo, našem zajedničkom prijatelju Mikiju Savićeviću govorio „baš dobar pisac, šteta što je skandalista“. Imali smo još jednog zajedničkog prijatelja – Slobodana Gavrilovića. Tog što se tiče, nikakvih problema nije bilo.

U toj tvojoj demontaži mitova je i sam Ivo Andrić , ali ti to radiš duhovito, šarmantno, pa da ponovim znalački duhovito, a opet priznao si i da čitaš svakih nekoliko godina Andrića i u prepisci sa Miljenkom Jergovićem hvališ Andrića. Kad opališ ovde u novom romanu po Andriću, da li je to po Andriću ili po našoj mitomaniji Andrića?

Da, da, svakih nekoliko godina iznova čitam Andrića. On je po mom mišljenju zacelo najveći pisac ovog rascepkanog jezika. Vrhunac filozofije krpeža i trpeža koja se vinula do samosvesti i tu ostala učaurena u svojoj samoći. Andrić se klonio mogućnosti da bude pretvoren u mit. Čaršiji i mahalama je preostala samo mitomanija.

Kad smo kod tih mitova, istorije, evo nama istorijskog spomenika Stefanu Nemanji o kojem sad svi imaju mišljenje. Kako vidiš čitav slučaj? Kako si ispratio prepisku Markovića i Kusturice oko spomenika? Da li se ovde od Pobednika, preko Đinđićevog (još neizgrađenog) spomenika, do Stefana Nemanje pokazalo da sa spomenicima ne ide lako?

Pokušaj da se sadašnjost ulepša podizanjem spomenika ličnostima i događajima iz prošlosti, unapred je osuđen na neuspeh, čak i kada se radi o uspelim umetničkim delima. Spomenici pak kakvi su po Srbiji počeli nicati, najpre za Koštuničinog vakta, potom za Vučićevog, ne samo da unakazuju sadašnjost nego skrnave i prošlost. Prepisku Markovića i Kusturice nisam čitao. Pobednik je, inače, verovatno najbolji u prestoničkoj ponudi. Ipak je to Meštrović. Gde je Đinđićev spomenik, ja ga ne vidim.

Na omotu tvog novog romana „Kontraendorfin“ nalazi se ilustracija i reč „biohazard“. Kao bivšeg muzičara i pisca da te pitam da li si slušao makar dva minuta američki bend Biohazard?

Da, otprilike dva minuta. Mnogo buke ni oko čega.

Razgovarao: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik