Jedan od razloga zbog kojih treba da slavimo postojanje društvenih mreža jeste mogućnost da na njima „upoznate“ nekog poput
Jelice. I u tmurnom danu punom loših vesti njen post će vas razveseliti, raznežiti i preneti nešto što zovemo dobrom energijom.
Baš kao u naslovu njene knjige „
Osmeh za svaki dan“, nasmešićete se kad ugledate fotografiju kaplje rose na listu, dva mačeta i jedno kuče koji se složno bore za njenu pažnju, paukovu mrežu, cvet, postrojene tegle spremljenih cepkanih paprika u njenom špajzu ili samo neki dobar štos uz uvek zanimljiv kratak komentar. Tu se i hvali, svaki put kad joj kao razglednice stižu fotografije čitalaca koje zajedno s njenim knjigama putuju i svetom i ovim našim šarom.
Možda vas zanima...
Kad mi je lepo, to sa svima podelim
„Jesu se naputovale te moje knjige i još putuju, a meni milo kad vidim da '
Zovem se Mama' i istoimeni nastavak s brojem dva, ljudi vole, dele, poklanjaju i vraćaju im se. Sve drugo što kačim na mreže samo dođe. Ne smišljam šta ću, ali kad mi pogled za nešto zapne, ja podelim sa svima. Mislim se, kad je lepo meni, što ne bi i drugi uživali. I za književnost je internet doneo mnogo, a najozbiljniji uticaj je što se tako omogućava neposredna komunikacija pisca i čitaoca. Kad čitaoci mojih knjiga to požele, znaju da zahvaljujući internetu i mrežama mogu da me nađu“, priča brzo, duhovito i lucidno kao odgovor na opasku da smo prvi put na njenoj adresi u selu Badnjevac, a sve nam je već poznato sa Fejsa i Instagrama.
Njeno ime je odavno poznato. Skoro će četiri decenije kako se bavi novinarstvom. Jedan je od osnivača Radija B92 i prva urednica te čuvene informativne redakcije. Pisala je za sve poznatije političke i stručne magazine, a posebno je ponosna na saradnju sa Politikinim zabavnikom. Postala je i najčitanija srpska blogerka koja objavljuje na VIP Blogu B92 i blogu izdavačke kuće Laguna. Objavila je zbirke humorističkih priča „Priči nikad kraja“, „Samo da ti kažem“, „
Od reči do reči“, „
Ispod sedmog neba“, „Ljubav i druge sitnice“, „Osmeh za svaki dan“, „Zovem se Mama“ i dve knjige za decu. Posle deset knjiga, isto toliko bestselera, red je bio da vidimo gde je pisala ovu poslednju, „
Život za poneti“.
Puno mi je srce na dedovini
Idemo za njom kroz jabučar, beremo i uživamo u neprskanim hrskavim plodovima. S ponosom pokazuje svoje malo imanje kome ne treba ni bazen ni dizajnirana ležaljka da bi nosio rajski epitet.
„Nasledila sam ovo 'krpče zemlje' i nisam se smirila dok na dedovini nisam skrojila montažnu kućicu, onako po svojoj meri. Konačno imam šporet smederevac, drva, dovoljno polica za knjige i zimnicu, mali voćnjak i veliku verandu na kojoj je lepo i kad pada kiša i kad zaveje. Tu je i nastalo najviše priča knjige 'Život za poneti', kaže Jelica (56).
„Ovu knjigu posvećujem Badnjevcu, selu kome zahvaljujem za najlepši deo detinjstva i dane sadašnje“. Ispod ove posvete selu potpisala se kao Jelica, unuka učitelja Jove Milenkovića.
„Mnogo toga što jesam dolazi baš odavde i zato mi je puno srce. Pa molim vas, koliko je unuka doživelo da stanuje na adresi koja nosi ime njihovog dede, a moja badnjevačka adresa je Ulica Jove Milenkovića“, uzbuđeno i s ponosom govori.
Prve primerke nove knjige poklonila je staroj badnjevačkoj biblioteci, a uskoro planira da napravi pravo književno veče na otvorenom, u porti seoske crkve. Nije mala stvar ni što je postala „zavičajni pisac“, pa je svojata pola Šumadije.
„Vole ljudi to što pišem. Prepoznaju se u samo prividno običnim temama koje nas sve zanimaju – porodica, deca, roditeljstvo, vaspitanje, komšijski, prijateljski ili bračni odnosi. To je naša svakodnevica ispričana jednostavno i najčešće sa duhovitim osvrtom na sve te situacije. Smeh je zaista lek i ja se nikada nisam više smejala. Humor jeste pravi način da se stvari pogledaju sa vedrije strane jer malo je toga što se ne može videti kroz humor. Ali kada uspete da nasmejete nekog i time mu pokažete bolju stranu života, to je tako dobar osećaj. U ovo vreme ceo svet se prvi put smeje zajedno tom pandemijskom humoru. Ima genijalnih stvari“, smeje se i Jelica.
Predlog za prepisivanje
Njen humor mnogi vole da prisvoje. Nije ni čudo jer Jelica piše o svemu onome što svakodnevno proživljava svaka žena, majka, supruga. U tome je toliko je uverljiva da se poneki zanesu, pa bez pardona njene reči koriste kao svoje, prepisujući čitave pasuse iz njenih knjiga.
„Ne ljuti me to, ali me žacne, živ sam čovek. Kako da ne reagujem kad vidim nečiji potpis ispod reči koje sam svojim rukama napisala“, kaže, ali opet okreće na šalu i sama daje predlog za prepisivanje. „Ukoliko me vidite kako hodam i kucam poruke, preteći da nepažnjom srušim sve što mi je na putu, imajte razumevanja. Nisam ja manijak od telefona zavisan, ja sam – majka. Grupišem porodicu. Bežično“.
Sad sam umetnica na slobodi
Neki kritičar je napisao da u njenim knjigama ljudi pronalaze vedre strane svojih života. Iako su sve ispričane u prvom licu, te priče se ne dešavaju samo njoj i njenoj porodici već u njima svi mogu da prepoznaju sebe i druge.
„Sve velike stvari su prolazne, a one malečke traju dugo. Trudim se da ih primetim i podsetim druge na njih, da ih pokažem da se ne bi pored njih prošlo tek tako, bez osvrtanja. Otkad se informativom ne bavim svakodnevno, bolje opažam takve stvari. Iako me glad za informacijama ne napušta. Ponekad mi nedostaje radio, ali sad sam umetnica na slobodi i navikavam se na to.“
Sa čitaocima svojih knjiga i blogova podelila je mnogo toga. Pratioci na društvenim mrežama brinu kad joj nestane mačak crn kao ponoć i raduju se s njom kad ga dobri ljudi pronađu i vrate. Znaju koliko voli životinje, pa brzo zavole i novo mače boje ćilibara, i kujicu Cvetu koja je jedne noći izašla iz seoske vrzine na put, stala ispred kola, a ona je, naravno, odmah povela za Beograd. Većina zna da se iza lika Najbolje Drugarice krije njena gimnazijska prijateljica i koleginica Gorica Nešović, sa kojom je objavila koautorsku knjigu „Priči nikad kraja“. Žmu se zove Branko i zajedno su tri decenije, a likovi Malog Sina, Princeze i Prestolonaslednika pripadaju najmlađem sinu Vuku Bogdanu, najstarijem Vidu i mezimici Zarji.
„Odrasli su ljudi, familija se proširila, stigle su devojke i još jedan žmu, ali se i dalje čvrsto držimo na tri adrese. Deca su u Ljubljani, nas dvoje u Beogradu ili Badnjevcu i upravo se spremamo da ih posetimo na sunčanoj strani Alpa, ako nam korona opet ne pomrsi račune“, vajka se, pa svi kucamo u drvo za srećan put i dobro zdravlje.
Autor: Branka Gajić
Preuzeto sa:
zena.blic.rs
Foto: Bojan Brecelj