Tajne pisaca – Defne Suman: Kako je nastao roman „Šeherezadino ćutanje“

Rodila sam se i odrasla u Istanbulu, turskom Njujorku. Svakodnevna izloženost bogatoj i slojevitoj kulturi sredine u kojoj sam živela nije ostavljala mnogo prostora za razmišljanje o Smirni (Izmiru), trećem po veličini gradu u Turskoj. Za mene je to bio samo jedan od nekoliko primorskih gradova pored kojih smo redovno prolazili putujući na letovanje.

Mislim da mi je već bilo trideset godina kada sam prvi put pročitala roman „Midlseks“ Džefrija Judžinidisa (naglašavam „prvi“, jer sam ga u međuvremenu pročitala još bezbroj puta). Putujući po svetu samo sa rancem na leđima, pronašla sam knjigu (ili je ona pronašla mene?) u jednoj gostionici u Vijentijanu, melanholičnoj prestonici Laosa. Budući da tokom dugih, vrelih popodneva u gostionici – staroj kolonijalnoj vili iz vremena Indokine – nije bilo druge zabave, rešila sam da vreme prekratim čitanjem.

I gde sam se iznenada našla? Ponovo u svojoj otadžbini! U Turskoj. U Bursi, gradu koji je samo nekoliko sati vožnje udaljen od Istanbula. Priča se, međutim, posle izvesnog vremena preselila u Smirnu i ja sam nesigurno zakoračila u svet o kome do tog trenutka ništa nisam znala.

Tog popodneva nisam napuštala gostionicu; čitala sam sve dok u sobi nije nestalo dnevne svetlosti. Struja je u Laosu u to vreme predstavljala pravi luksuz, a u mojoj sobi je nije bilo. Kada sam se sledećeg dana zaputila ka Luang Prabangu, ponela sam knjigu sa sobom. Vozila sam se u krcatom tovarnom delu starog pikapa, sa kokoškama i uplakanom decom. Duga i vijugava vožnja od juga ka severu Laosa izazivala je mučninu i kod mnogo iskusnijih putnika, ali ja se više nisam nalazila u škripavom kamionetu!

Bila sam u Smirni. U septembru 1922. godine. Sa Dezdemonom i Leftijem. Bila sam na smirnskom keju. Delila sam sa njima parče hleba. Stajala sam u gomili seljaka koji su na obali čekali spas u vidu grčkih brodova. Nisu znali da brodovi neće doći. Posmatrala sam Dezdemonu, koja je sedela na koferu i osmehivala se Leftiju. Videla sam njene duge, crne pletenice i strah u njenim očima.

Nisam prestajala da čitam ni dok je kamion zanosio levo-desno na opasnim planinskim putevima. Čitala sam poglavlja o požaru. Već sam znala za „veliki požar u Smirni“. Sećala sam ga se iz udžbenika istorije. Ali priča mi je ovog puta delovala nekako... drugačije. Ovi opisi se nisu mogli naći u školskim udžbenicima. Tamo niko nije pominjao ogroman broj civilnih žrtava; žena, dece i staraca koji su se utopili ili nestali u vatrenoj stihiji. Dezdemona i Lefti bili su zarobljeni između vatre i mora, a plamenovi su se polako približavali stotinama i hiljadama ljudi zbijenih na obali.

Kada sam završila poslednje poglavlje posvećeno Smirni, „Midlseks“ je tek počinjao. Dvoje glavnih junaka bili su spaseni iz požara i na putu za Detroit, gde se odvija radnja ostatka knjige.

Duboko me je potreslo ono što sam pročitala. To svakako nije bilo ono o čemu smo učili. Zvanična turska istorija pominje septembar 1922. kao mesec oslobođenja od trogodišnje grčke okupacije. Istorijski udžbenici govore o zločinima Grka nad Turcima, ali ni na jednom mestu se ne pominju masakri nad hrišćanskim stanovništvom koji su sprovedeni širom Turske. Do tog trenutka sam imala samo neodređenu predstavu o Smirni kao „grčkom gradu“ iz perioda Carstva, ali za mene je to bila davna prošlost.

Istinu sam otkrila u „Midlseksu“. Nekada davno postojao je prelepi lučki grad po imenu Smirna. Njeni stanovnici govorili su pet jezika, a svakodnevica im je bila ispunjena smehom. Četiri različite religije živele su mirno u gradu kojim se širio miris ruža. Smirna je bila kosmopolitska, kulturna, elegantna. Bila je „biser Levanta“. Bila je Pariz Istoka. Uništio ju je i ubio nacionalizam. Svela se na mesto na kome se govori samo jedan jezik i više nema verske raznolikosti. Evo kako je opisuje Džefri Judžinidis:

„A jesam li pomenuo kako su leti ulice Smirne bile pune korpi s ružinim laticama? I kako su svi u gradu govorili francuski, italijanski, grčki, turski, engleski i holandski? Jesam li vam pričao o čuvenim smokvama koje su karavani kamila donosili i bacali na zemlju, ogromna brda mesnatih plodova koji su ležali u blatu koje su žene natapale u slanu vodu, a deca iza njih vršila nuždu? Jesam li pomenuo kako su žene miris smokava mešale s finim mirisima bademovog drveta, mimoze, lovora i breskve, i kako su na dan karnevala svi nosili maske i priređivali otmene večere na obalama fregata?

Želim da podsetim na to jer su se sve dešavale u gradu koji zapravo i nije bio samo grad, nije bio deo jedne zemlje jer je pripadao svim zemljama, a danas, ako odete tamo, videćete moderne, visoke zgrade, bulevare amnezije, pune prodavnice, NATO bazu i tablu na kojoj piše Izmir...“

Nastavila sam putovanje na sever, ka kineskoj granici, sa „Midlseksom“ pod rukom. Okrećući stranice, sanjarila sam o Smirni, o tome kako je nekada izgledala: o levantskim ženama u njihovim bujnim baštama, grčkoj omladini u malim drvenim čamcima pod mesečinom, uskim uličicama muslimanskih kvartova i čuvenom keju sa kafeima, pozorištima i nasmejanim prolaznicima. Želela sam da nastavim da čitam o lepotama Smirne, ali grad je u jednom trenutku spaljen i priča se jednostavno nastavila, kao što je slučaj i sa životom.

Roman „Novi život“ Orhana Pamuka počinje slavnom rečenicom: „Jednoga dana pročitao sam jednu knjigu i čitav mi se život promenio.“



Isto se dogodilo i meni, a knjiga koju sam pročitala bio je „Midlseks“ Džefrija Judžinidisa.

Mnogo godina kasnije, tokom prikupljanja ideja za novi roman, sasvim neočekivano sam se setila „Midlseksa“. Do tog trenutka nikada nisam ni razmišljala o pisanju istorijske proze, iako je reč o žanru koji izuzetno cenim. U početku sam bila vrlo rezervisana, jer nisam bila sigurna gde će me takav način pisanja odvesti. Dok sam skicirala poglavlja i zaplet, u mislima su mi neprestano iskrsavali novi, manje ili više zanimljivi likovi. Čak i kada sam se trudila da ih ignorišem, neki od njih nisu prestajali da me „proganjaju“ (i na javi i u snu) sve dok im nisam prepustila kontrolu nad svojim perom.

Tako je u moj život ušetala Šeherezada. Ne, to nije bila Šeherezada iz „1001 noći“. Bila je to samo daleka rođaka iz jednog drugog romana na kome sam u to vreme radila; stara tetka koja je živela u oronuloj vili u Izmiru. Nije progovarala ni reč i niko nije znao koliko joj je godina, ali imala je priču koju je vredelo ispričati.

A onda sam se setila putovanja kroz maglovite planinske predele Laosa. Setila sam se svog razočaranja kada sam otkrila da će priča posle velikog požara napustiti Smirnu i da više neće biti opisa tog prelepog grada. Shvatila sam da je na mene došao red da na papiru oživim magiju stare Smirne. Činjenica da svet koji me je toliko očarao više ne postoji primorala me je da pristupim podrobnom istraživanju i pošteno napregnem maštu. Tako sam rekonstruisala Smirnu iz svoje knjige i pružila sebi priliku da ponovo hodam njenim ulicama, ulazim u kuće i veličanstvene hotele i srećem njene stanovnike.

Kada je trebalo da završim priču, nisam imala izbora: morala sam da uništim svoj lepi grad; morala sam da ubijem neke junake, jer to nam istorija svima radi. Bilo je vreme da se suočim sa konačnim gubitkom. U tom trenutku svi moji likovi su odjedanput počeli da govore uglas. Svi su imali nešto da kažu o uništenju Smirne, o tome kako su rat i politika odneli živote voljenih i razorili nekadašnju harmoniju.

Bilo je dana kada su me prsti boleli od kucanja, a oni nisu prestajali sa pričom.

Bilo je dana kada sam samo sedela i jecala.

Na samom kraju iz pepela Smirne rodila se knjiga „Šeherezadino ćutanje“, daleka rođaka „Midlseksa“, kome sam večno zahvalna na inspiraciji.

Autor: Defne Suman
Izvor: booksbywomen.org
Prevod: Jelena Tanasković